Lepa je moja dežela, meni najljubša. Nikjer ni ... toliko pocepanih najlon kesa i bačenih konzervi i plastičnih boca kao duž Koridora 10, koji od Beograd južnije, nije porastao ni najnužnije. Sa druge strane, prelep je beli cvat bagrema duž puta, crveni makovi i nežto žuto sto ne znam kako se zove, ali mnogo lepo izgleda a ima ga svugde.

Brine me malo, priznajem eto, što autoput nije napredovao. Izbori se ipak bliže (sporije no što bi gos’n Nikolić želeo, ali se ipak bliže) a mi nemamo uobičajenih 20 santimetara za svečano otvaranje! A to nam dođe kao predizborna navika, pa bogami i adut u kampanji! Novi kilometri autoputa, nova obećanja o investicijama FIAT u Kragujevcu i obećani bolji život još koliko ili malo sutra, čim njih (ili one druge) izaberemo.

Brine me još i to što se ministar Mrkonjić zarekao da će dati ostavku ukoliko do 1. januara 2012. Koridor 10 ne bude dovršen. Za slučaj da nije obavešten, evo da mu ja šapnem da ni onih 20 kilometara svečano otvorenih pre dve godine ne funkcionišu kao autoput, radi samo jedna strana. A nema, bogami, nigde ni lopate ni krampa, a o građevinskoj operativi i da ne govorim.

Pa eto, brinem kako ćemo narednu vladu sastaviti bez proverenih kadrova jer, ni najmanje ne sumnjam da će gos’n Mrkonjić ja l’ autoput dovršiti (nemoguće), ja l’ ostavku dati (nije u praksi zabeleženo, ali ne znači da nije moguće). Ovo drugo bi me rastužilo. Stoga se nadam da se ostavka odnosi samo na tekući mandat, a da ne sputava prihvatanje novog. Eto, svoju sam građansku dužnost obavio, ministra obavestio a i Vama je, dragi moj čitaoče, jasno da sam na jug pohodio.

Nisam samo ja zabrinut! Zabrinuta su i nasa grčka braća (da, da... i sestre), pogolemo zabrinuta/e. Doduše, ne za naše najlon kese niti ministre. Ni za svoje parče Koridora 10 koji ni oni takli nisu proteklih godina. Zabrinuti su za svoja radna mesta, plate, za svoju državu, za Evro to jest, za to da li će im ostati Evro ili će se na Drahmu vratiti? Da li će Grčka bankrotirati? Moja prijateljica, K. kaže da neće, nije reč samo o Grčkoj i drahmi, već čitavom konceptu Evropske unije i stabilnosti Evra kao zajedničke valute. K. je verovati, novinarka je pa još i stručnjak za ekonomiju.

Moj šef, N. kaže: “Evropa i medjunarodni monetarni sistem su se prema nama veoma nepravično postavili. Doduše, zaslužili smo” (U originalu lepše zvuči: “They are treating us very unfairly. And we deserved it!”) I njemu je za verovati, uspešan je poslovni čovek već decenijama. Moj drugi šef, R. takođe uspešan poslovni čovek, kaže da će postepeno biti gore još jedno dve godine. A onda će tri godine Grčka tavoriti na tom dnu, da bi onda krenulo nabolje. Pritom, dodaje da je ovo optimistična vizija budućnosti Grčke.

Budućnost, međutim, treba dočekati kao što mi kojima se stalno nudi bolja budućnost, dobro znamo. A u međuvremenu? K. mi kaže da nije izvesno da li će novina za koju radi preživeti duže od dva meseca. “A šta ćes ako se ugasi?”, pitam ja. “Pa, pokušaću kao slobodnjak, a ako ne upali, uvek postoji plan B!” Smeje se, a sa njom i ja. Znamo se dugo, plan B je da proda stan, odseli se u Južnu Ameriku i na nekoj plaži otvori kafić. Generalno gledano, njena zemlja ima ogroman problem: Zadužena je k’o Grčka. I to kolektivno kao država i pojedinačno, svaki građanin ponaosob. Godinama, decenijama se živelo iznad mogućnosti i realnog privređivanja, pa sad došao đavo po svoje. Zvuči poznato?

I... ovog se proleća po Solunu kriza zaista ozbiljno da videti. Sve je više radnji na kojima se čelična taraba ne diže ujutro; prošlo je doba kada su pred kraj radnog vremena prodavnica Solunjani kao mahniti jurili ulicama sa desetak kesa u rukama, sve žureći da stignu u još jedan šoping. Novi tržni centar na pet spratova, u nevreme dovršen, zjapi poluprazan. Restorani, koji su još koliko zimus bili krcati gostima, Grci naime vole da izađu i na ručak i na večeru, zjape poluprazni. Deset godina već volim da navratim u “Agoru”, služe gigantske lignje na žaru i to sveže. Lignje se obično zamrznu pa odmrznu da bi im meso ne bi imalo strukturu gume. U “Agori” pak imaju neki recept i bacaju sveže lignje na rostilj.

Sa krizom su porcije prepolovili sa dve lignje na jednu, a zadržali istu cenu. Nema više ni ogromnih vlažnih maramica u staniolu koje sam redovno mažnjavao jer su idealne za brisanje volana i sedišta mog mopeda. Pre neko veče, četvrtak bejaše, obično dan kada nije mogla ni slobodna stolica da se nađe a kamoli astal... od nekih četrdesetak, zauzeta 4 stola, ukjučujući i moj. Porciju salate od rikula i paradajza nisu prepolovili.

Ni “Diagonos” ne prolazi bolje. Služi najbolji giros u Solunu, moj drug Saša nikada ne prođe kroz grad a da ne smaže dve porcije iz cuga. Za večeru se vrata otvaraju tek uveče u osam, a obično već deset minuta kasnije, nema niti jednog slobodnog stola. Nekad bilo, sad se spominjalo. Redovi pred bankama su se smanjili, izgleda da je prestala panika od pre desetak dana kada su svi navalili da podignu štedne uloge čim je nemački časopis “Špigl” objavio da Grčka vlada razmišlja o tome da napusti Evro i vaspostavi Drahmu. Banke su “izdržale” navalu, nisu zatvorile vrata i panika je prošla.

Ali, moja koleginica C. je po principu što je sigurno - sigurno je, prebacila sve što je imala na štednoj knjižici na novootvoreni račun u Nemačkoj. Kamate jesu manje, ali “ziher je ziher”. C. je mirna bar kada je posao u pitanju, radi za stabilnu firmu, ali je ogroman broj onih koje mori noćna mora – otpuštanje.

E... da li nam je sada malo lakše? Sada kada znamo da ni drugima ne cvetaju ruže... Jeste? Nije?

Dobro... hajde da udarimo brigu na veselje. Pre šest godina, prolazim ja preko glavnog gradskog trga u Solunu i čujem neku neobičnu muziku. Priđem uličnom muzičaru koji je savio noge pod tur i sa dva štapića udara u nešto što liči na cimbalo ili citar ali ni nalik. Zastanem ja dobrih pola sata, šta ćete, takav sam čovek, namćor i naopak inače, ali slab na muziku... Sačekam da čovek završi turu, popričamo malo u onoj meri u kojoj nam je nedostatak zajedničkog jezika to dopuštao, saznam da je Iranac na gastarbajtovanju u Grčkoj, kupim njegov samizdat kompakt disk i pođem lepo kući. Stavim

CD u plejer i kod pete pesme padnem na teme.