Kad bi ti se u to vreme prvi put pojavilo ime u novinama, glas na radiju ili faca na tv-u, to je bilo kao da si osvojio sam vrh profesije. Odmah bi te, naravno, zvali i rodbina i prijatelji da čestitaju, a kolege su te već čekale u kafani da se to proslavi kako valja.
Od tog dana zapinješ iz petnih žila da svima, a naročito šefovima, dokažeš da si dobar i talentovan i da nikako nisu pogrešili kad su ti dali šansu. Potom radiš, učiš od boljih od sebe i gledaš da “svakoga dana u svakom pogledu sve više napreduješ”. I polako se, da se slikovito izrazim, od stola na periferiji dogadjanja u glavnim novinarskim kafanama prebacuješ ka centru.
Ako te i kada neki od tadašnjih bardova pozove da im se pridružiš u ispijanju pića i slušanju sjajnih i vrcavih priča, to si već, komotno, mogao da uknjižiš kao vredno profesionalno dostignuće. Postao si, na neki način, da upotrebim sadašnji žargon, deo VIP-a ! Jer, biti sa takvim imenima na ti značilo je, malo je reći - puno.
Na primer, tada ni približno nije bilo važno da li ti je plata u medjuvremenu “skočila”, koliko je bilo važno biti priznat od najboljih. Uostalom, plata je posle toga zasigurno bivala veća, a sad, da li odmah ili malo kasnije i za koliko - bilo je svejedno.
Tako je bilo, a i danas je u ovoj profesiji, koliko znam.To je neki redosled dogadjanja, verovatno u nečemu i specifičan od esnafa do esnafa, ali tako to, uglavnom, ide. Sa mnogo adrenalina i malo spavanja, sa talentom i uz puno rada, postaje se manje-više ono što se mnogo želi. Naravno, ukoliko čovek izabere zanimanje koje mu leži, u čije tajne lako ulazi, stvari su mnogo lakše nego ako, da tako kažem, siluje samog sebe u pogrešno izabranoj profesiji.
Kada neko na posao ide “pevajući ” i raduje što će i taj dan moći da ispuni baš onim što voli da radi, velike su šanse da mu bilo kakav napor ili umor neće teško pasti i da će na kraju tog dana, kad bude “podvlačio crtu”, biti zadovoljan sobom i onim što je uradio. Ako se do penzije mora raditi četrdeset godina, odnosno do napunjenih 65 godina života, izbor profesije je od izuzetne važnosti. Jer, od tog izbora zavisi kako će izgledati svi ti silni dani i godine – da li će se smrkavati i pre nego što osvanu ili će biti puni vedrine. Suština dobitne kombinacije je uklopiti želje, svoje sposobnosti i mogućnosti koje su ti na raspolaganju.
Biti priznat i još k tome poznat, pa to je valjda profesionalni san svakog ko je mlad i ambiciozan. Bio on pekar, lekar, apotekar…pevač, fudbaler, teniser, modni kreator, glumac, slikar, policajac ili vojnik! Samo, konkurencija je sada ogromna. A i reality se umešao kao skraćen i, bez znanja i napora, probitačan način.
Da li je on zamena za realnu vrednost? Mislim da nije. Ali, opet, brine broj mladih ljudi koji se prijavljuje na audicije za takve dogodovštine. Oni stariji nikoga ne brinu, to im je ionako poslednja šansa za bilo šta. Pa i za taj i takav VIP. Mladima to, ipak, nije ili, bar, ne bi trebalo da bude.
Od tog dana zapinješ iz petnih žila da svima, a naročito šefovima, dokažeš da si dobar i talentovan i da nikako nisu pogrešili kad su ti dali šansu. Potom radiš, učiš od boljih od sebe i gledaš da “svakoga dana u svakom pogledu sve više napreduješ”. I polako se, da se slikovito izrazim, od stola na periferiji dogadjanja u glavnim novinarskim kafanama prebacuješ ka centru.
Ako te i kada neki od tadašnjih bardova pozove da im se pridružiš u ispijanju pića i slušanju sjajnih i vrcavih priča, to si već, komotno, mogao da uknjižiš kao vredno profesionalno dostignuće. Postao si, na neki način, da upotrebim sadašnji žargon, deo VIP-a ! Jer, biti sa takvim imenima na ti značilo je, malo je reći - puno.
Na primer, tada ni približno nije bilo važno da li ti je plata u medjuvremenu “skočila”, koliko je bilo važno biti priznat od najboljih. Uostalom, plata je posle toga zasigurno bivala veća, a sad, da li odmah ili malo kasnije i za koliko - bilo je svejedno.
Tako je bilo, a i danas je u ovoj profesiji, koliko znam.To je neki redosled dogadjanja, verovatno u nečemu i specifičan od esnafa do esnafa, ali tako to, uglavnom, ide. Sa mnogo adrenalina i malo spavanja, sa talentom i uz puno rada, postaje se manje-više ono što se mnogo želi. Naravno, ukoliko čovek izabere zanimanje koje mu leži, u čije tajne lako ulazi, stvari su mnogo lakše nego ako, da tako kažem, siluje samog sebe u pogrešno izabranoj profesiji.
Kada neko na posao ide “pevajući ” i raduje što će i taj dan moći da ispuni baš onim što voli da radi, velike su šanse da mu bilo kakav napor ili umor neće teško pasti i da će na kraju tog dana, kad bude “podvlačio crtu”, biti zadovoljan sobom i onim što je uradio. Ako se do penzije mora raditi četrdeset godina, odnosno do napunjenih 65 godina života, izbor profesije je od izuzetne važnosti. Jer, od tog izbora zavisi kako će izgledati svi ti silni dani i godine – da li će se smrkavati i pre nego što osvanu ili će biti puni vedrine. Suština dobitne kombinacije je uklopiti želje, svoje sposobnosti i mogućnosti koje su ti na raspolaganju.
Biti priznat i još k tome poznat, pa to je valjda profesionalni san svakog ko je mlad i ambiciozan. Bio on pekar, lekar, apotekar…pevač, fudbaler, teniser, modni kreator, glumac, slikar, policajac ili vojnik! Samo, konkurencija je sada ogromna. A i reality se umešao kao skraćen i, bez znanja i napora, probitačan način.
Da li je on zamena za realnu vrednost? Mislim da nije. Ali, opet, brine broj mladih ljudi koji se prijavljuje na audicije za takve dogodovštine. Oni stariji nikoga ne brinu, to im je ionako poslednja šansa za bilo šta. Pa i za taj i takav VIP. Mladima to, ipak, nije ili, bar, ne bi trebalo da bude.
Pridruži se MONDO zajednici.