Prvih godina s pojavom interneta, a potom i medijskih portala, posebno onih sa političkim, sportskim i svakojakim drugim vestima bio sam impresioniran činjenicom da je svet stvarno mali. Kao da se tom vrstom slobodnih veza zemaljska kugla zgusnula do te mere da su mi se ljudi svih nacija i rasa prosto doselili u komšiluk.

Zaboravio sam na pisanje pisama, čak sam i telefon sve redje koristio da bih bio u kontaktu s nekim ko je na drugim svetskim meridijanima od onog na kojem sam ja.

Prijatelji i kolege su me toliko zarazili internetom (iako sam u početku pružao jak otpor) da sam ubrzo prestao da slažem inače bogatu ličnu papirnatu arhivu, listam blokčiće sa telefonskim brojevima, tražim knjige ili tekstove iz arhiva firme… Sve to je odjednom postalo nepotrebno.

Mnogo mladji od mene, verujem, teško mogu i da razumeju kolika je to promena bila. To da svet novom mrežom slobodno komunicira, da se interakcija odvija u delićima sekunde, da je sve dostupno - od vesti do stručne literature nekog od svetskih univerziteta - pa to je tehnološka revolucija veća od svih dotadašnjih. Jer, prosto su neiscrpne i druge praktične primene tog čuda sa sredine, odnosno kraja prošlog veka. I danas mi što-šta izgleda neverovatno, kao što je za nevericu i to kako se pre interneta uopšte živelo.

A živelo se.

Svet jeste bio ogroman, daleki kontinenti jako daleko, Amerika čak preko veeeelike bare, a Australija skoro pa na kraju sveta. Mi ovde i oni tamo bili smo toliko daleko da gotovo da i nije postojao neki realan interes da uopšte znamo nešto više jedni o drugima. Dovoljno nam je bilo naučeno u školi, na časovima geografije, ili, pak, što bi ponekad videli na televiziji ili u filmovima. To što smo mi ovde, a oni tamo, što nas interesuje ono što se ovde dogadja, a njih nešto drugo, bila je konstanta hiljadama godina. A onda je sve počelo da se menja. I, toliko se promenilo da neko iz Oklahome ili iz nekog drugog mesta u svetu, ili, pak, neko naš iz BG,NS,KG,NI ili bilo kojeg, čak i zabitog sela, sada hitro, živo, pa i oštro polemiše povodom ubistva Bin Ladena, hapšenja Ratka Mladica, pobede Barselone, godišnjice titule osvojene u Bariju…

Vrlo razložno i pametno se polemiše, ali i nadgornjava, prepucava. Udaraju se na to silni plusevi i minusi. Do duboko u noć se, zalepljeni za monitor i tastaturu, ljudi gotovo razbijaju od prepiske. Onda, u neke sitne sate samo poruče da nastavak sledi nakon spavanja, jer spavati se, ipak, mora. Blogovanje da i ne pominjem, to je posebna priča.

Ono što, medjutim, sve više prepoznajem u toj vrsti komunikacije jeste žestina stavova, oštrina reči i namera da se drugi diskvalifikuje, pa i vredja. U zavisnosti od toga da li se i koliko na takvim portalima vodi računa o kvalitetu dijaloga toliko se i rečnik debata razlikuje. Na tzv. slobodnim stranicama brzo se, nažalost, osvoji i sloboda vredjanja, ponižavanja, pa i pretnji. Ako se, medjutim, insistira na kulturi dijaloga nije mali broj onih koji će to odmah nazvati najcrnjom cenzurom. Sloboda postoji ili ne postoji, sve ostalo je cenzura, ističu oni. Blagodeti slobode jesu enormne, ali pametni će reći da smisao slobode jeste i u odredjivanju granica do koje je možemo koristiti kako drugima ne bismo naneli štetu. Sve više se to, medjutim, zanemaruje.

Zapravo, apriori odbacuje i zato prepiske često prerastaju u internetske obračune pojedinaca i grupa. Ponekad se čini da iz svojih samoća neki, valjda nesrećni, ljudi vode prave ratove rečima preko cele zemaljske kugle. I to, iz dana u dan i iz noći u noć.

Jeli to neka vrsta terapije ili, možda nije, ne znam. Ali, da deluje odbojno,ružno, pa ponekad i opominjuće, očigledno je.