Poslednja reč u naslovu, verujem, sasvim jasno upućuje na to da ne sledi nešto o jagodama, šampanjcu i tenisu. Naime, to je tradicionalna kombinacija na Vimbldonu gde će uskoro početi da se nadmeću najbolji svetski teniseri.

Dakle nije reč o tom, već šampanjcu koji je nedavno otvoren, kako su sami potvrdili, u Tužilaštvu za ratne zločine kada je najtraženiji haški optuženik Mladić završio iza zatvorskih vrata. Posle 16 godina izmicanja pravdi i skrivanja. I o jagodama, koje je mlađani i čini mi se, dobro vaspitani zamenik Tužioca Vekarić doneo uhapšeniku.

Na ono prvo, šampanjac baš sam se namrštio. Meni se nekako učinilo neumesno. Čak i kao gest ne slavlja zbog pakovanja Mladića u bajbok već zarad svršenog posla koji je, dugi niz godina neurađen ozbiljno dovodio i pitanje sposobnost i prilično diskvalifikovao i tužioca i sve koji su se traženjam haških beugnaca bavili. Vekariću su zamerili jagode. Kao neprimereno iskazivanje empatije prema uhapšeniku.

Zločin za koji je optužen valjda bi treblo da jeste prepreka za bilo kakvu samilost prema Mladiću. To bi još moglo i biti u redu ali ako bismo hteli da se jednačimo u zlu. Jagode su ipak, za mene, znak pristojnosti.

E sad, iza ovog o jagodama i šampanjcu kao da proviruje pitanje kakav je motiv pisca da se bavi tim, skoro bizarnim detaljima? Zato što je bizarnih i neumesnih priča i detalja povodom hapšenja Mladića bilo na pretek. U takvo što svakako, meni se čini spada i natezanje o tome zašto se ostareli general nije ubio kao što je više od decenije najavljivano da će učiniti. Jer, "upućeni" su tvrdili da on živ u Hag neće. Iz svakakvih se ćoškova čačkalo po toj priči. Meni nedostajalo da se malo više javna pažnja usmeri ka onima koji su razlog što je Hag jurio Mladića i njegove saborce. Žrtve. Njih bi tek poneko pomenuo. Meni se činilo da se, onako uzgred njima, žrtvama, prekonosira onima koji tolike godine nisu uhvatili odbeglog generala. I opet se rasplamsala debata o broju žrtava.

Da li je Srebrenica stvarno genocid ili proizvod nekakve medjunarodne zavere protiv Srba. Nikada mi se nije dopadala relativizacija zločina. Svakog. Srebreničkog posebno, jer video sam slike otvorenih masovnih grobnica u kojima su bili ljudi pobijeni vezanih ruku. Kraj. Za to nema objašnjenja i opravdanja. Ne dopada mi se ni preterano insistiranje na tome da je Haški sud utvrdio istinu.

Ako sam dobro razumeo suštinu prava i pravde, te dve stvari ne idu uvek pod ruku. Istovremeno, sud ne utvrđuje istinu. Sud presudjuje u nekoj stvari na osnovu zakona i činjenica koje mu o njoj budu predstavljene. I, opet ako sam dobro razumeo ono što godinama gledam i slušam o mračnoj strani raspada SFR Jugoslavije i zločinima posebno, svaka strana je nastojala da izgradi svoju istinu. Da nekako "presudi" u svoju korist. Zločinci su oni drugi a "naši" samo mogu biti heroji i pravednici. Uz mnogo jednačenja u zlu. Opravdavanje svojih zala tuđim.

To, rekao bih, nikako ne može biti podloga, osnov za ono što se otvaralo kao pitanje. Hoće li hapšenje Mladića i isporučivanje Hagu pomoći pomirenju? Mislim da neće ili da bar nije presudno za buduće odnose medju državama i narodima na prostoru koji se kolokvijalno naziva Ex YU. Nekako mi se čini da će više značiti ako se promeni odnos prema takozvanom ratnom prtljagu. Onom zločinačnom posebno. Da svaki ubica bude za sve ubica a da svaka žrtva bude to jednako za sve. Ovde su svi bili i žrtve i dželati. Doduše, najviše žrtava, prema podacima koji su raspoloživi bilo je na bošnjačkoj strani.

Genocid u Srebrenici je najstrašniji. Ipak, u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije nije bilo totalne žrtve. Kada to bude postalo opšta istina onda ima i nade za pomirenje.