Biću na tom prvom avionu iz Beograda za Dubrovnik, bio sam i na jednom od onih poslednjih 1991. a raznim sam prevoznim sredstvima u Dubrovnik išao i ’92. i ‘93. i ’94... i svake naredne. Kao i svake koja je prethodila devedeset i prvoj. Ovoga ću se puta stideti još od trenutka kada krenem za aerodrom.

Desilo mi se i ranije da sam se stideo, recimo, kada sam na brdu Srđ, u poluspaljenim kućama razgledao grafite koje su po zidovima išarale razne "delije" iz mog grada. Beograda. Dok su pucali po mom Gradu. Dubrovniku. Negde, u nekim kutijama imam i fotografije koje sam tada napravio; zabeležio sam kamerom taj niz uvreda, beščašća, bezobrazluka, bestidnosti. U ime tih koji su se razmahali bojom, psovkama i uvredama sam se stideo. Kada oni već nisu umeli, mogli, hteli.

Postideo sam se i pre neki dan vozeći se Novim Beogradom. Uoči turističke sezone, hrvatske turističke organizacije su se ponovo razmahale po Beogradu, reklamirajući hrvatsku obalu, nekada omiljeno letovaliste turista iz Srbije. Bi rat. Prestali da putuju "naši" u Hrvatsku, daleko im "lijepa njihova". Juriš u Crnu Goru, Tursku, Egipat i sve ostale zemlje za koje nam ne treba viza. Stade rat. Odoše i Franjo i Sloba. Počelo je nešto što liči na "raprošman", ako već ne i na istinsko pomirenje. Počeli "naši" da idu ponovo u "lijepu njihovu". Hrvati, pragmatičan svet, prisetili se da "naši" ipak troše više od Čeha, Slovaka, Bugara i ostalih koji su nahrupili na istočnu obalu Jadrana.

I... počele su reklame da se pojavljuju pre neku godinu. "Tako lepa, tako blizu" pa još slika najlepšeg Grada, jedinog kojeg njegovi ljubitelji pišu velikim slovom - Gradom ga zovu. Pa su se ti reklamni panoi baš namnožili ove godine, ima ih bas svugde. A jedan, na Novom Beogradu, osvanuo je ukrašen grafitom zbog kojeg se ja (opet) duboko stidim.

KOLJI. Eto, tek jedna reč. U imperativu, da ne bude dileme. I ispod te reči četiri ocila, opet, da ne bude dileme. Da se zna ko je ovde muško, ko je ovde hrabar, ko će da kolje. Kada krenem na aerodrom, proći ću baš tom ulicom, da vidim da li se možda neko setio da ukloni ovu sramotu po moj grad, po moj Beograd. Po moje Beograđane, po moje Srbe, po moju zemlju, Srbiju. Prometna je ulica, vodi do Arene, lako se da i zapaziti pa i ukloniti.

Da li ste, čitaoče, stigli već do pitanja: “Čekaj Nenade, a ‘Oluja’, a ‘Srbe na vrbe’, a spaljena Krajina, a stotine hiljada proteranih Srba...a...a...??? Ne morate da mi ga postavljate. Znam ja vrlo dobro i za prvo i za drugo i za treće i za četvrto i... Ali, ovo je MOJ grad, ovo je MOJA nacija, ovo je MOJE dvorište! Kada budem video da je ono besprekorno čisto ili makar pometeno i uređeno, onda ću steći i pravo da zavirujem u tuđe. Mada, lično verujem da neću, smatram da je tuđe dvorište ipak komšijina briga; njegova sramota ako je ukrašeno sa “Srbe na vrbe”, a ne moja. Da je na njemu da zavede red, uostalom, o tome sam pisao u prošloj kolumni , zalažući se za to da svako gleda svoje zavese, stolnjake i grafite. Osim toga, nikada nisam verovao da tuđa glupost, primitivizam, divljaštvo ili zločin opravdava mene ako učinim isto. Niti da mi bude podsticaj.

Pokušavam da zamislim tog ili te zbog kojeg ili kojih se ja, dok pišem ove redove, stidim. Pretpostavljam da nije neko od onih koje je “Oluja” dovela ovde. Oni imaju većih muka. Pretpostavljam da je reč o nekome ko nikada nije video Dubrovnik, ko možda ne poznaje niti jednog Hrvata. Možda je jedan od onih kojima je hapšenje Ratka Mladića bio divan povod da se malo makljaju sa policijom. Kojima je kao reakcija na samoproglašenje nezavisnosti Kosova kao melem na dušu palo paljenje stranih ambasada i Bajrakli džamije. Pretpostavljam da je neko duplo mlađi od mene, valja se uspentrati do onog reklamnog Dubrovnika.

Pokušavam da makar shvatim zašto, ako već ne mogu da ih razumem. Sa dvadeset i pet, ja sam imao već 8 godina radnog iskustva. Za svoju tadašnju platu u Radio Beogradu koja je redovno stizala, mogao sam da kupim ravno dvadeset i pet avionskih karata do Dubrovnika. Povratnih. Ili pet povratnih do Londona. Nisam znao šta znači reč viza dok mi nije palo na pamet da putujem u Grčku. Dolazio sam iz zemlje koja nije budila asocijacije koje imaju veze sa nožem. Bio sam dobrodošao svuda. Imao sam perspektivu, radno mesto i da, ne zaboravljam ni to, imao sam samo jednu partiju za koju sam mogao da glasam. Blago današnjim generacijama, one ih imaju na desetine.

Ne, ovo nije nostalgično jugoromantičarenje, niti ono “o pokojniku sve najlepše”. Ovo je samo pokusaj da razjasnim samom sebi - zašto, ako već ne mogu i da razumem onoga ili one zbog koga ili kojih se stidim. Duboko, bolno stidim.