Petnaest komentara na moje jedno "stidim se"! Eh, da sam to znao, postideo bih se ja ovde javno još mnogo ranije a i mnogo češće! Nije teško stideti se. Nije baš nešto naročito ni prijatno, ako ćemo pošteno, ali teško nije. Dao dobri bogo, pa povoda bar ima na sve strane, zaista živimo u vremenima u kojima je lakše stideti se nego obrnuto. Pa evo, da se još jednom pozabavim stidom, a da pridodam još dve teme: krivica i nacija. Jer, da se ne foliramo, TE su dve reči povod za brojnost i burnost reakcija na prošlu kolumnu.

Stid je krajne individualna kategorija i osobina, čuči u svakom od nas ponaosob, a iskoči kada se nađe neki dobar povod. A povodi su, takođe, individualna kategorija što se lako da videti iz naše narodne izreke: “Čega se pametan stidi, time se budala ponosi.” Stid nije ni bezrazložna a ni besmislena pojava u ljudskom ponašanju. Pomaže nam da ne učinimo nešto što ne bi valjalo, što nije pristojno, što se ne radi. Ume stid i da bude itekekav teret ako se sa njime pretera, pa da očas posla stvori tremu, blokira čoveka na ispitu, pred kamerom, da ga spreči da priđe devojci i kaže joj da mu se dopada.

Lično nisam baš nešto stidljive prirode, ali da, itekako umem da se postidim kada oko sebe primetim nešto na šta je stid zapravo potpuno normalna reakcija, kada neko drugo ljudsko biće učini nešto čega se valja stideti, jer ne spada u ono što su opšteprihvaćene norme ponašanja. Da li na koncertu, na ulici, u svojoj ili u tuđoj kući svejedno. Eto, onomad se, recimo, baš videlo da su se članovi benda Ejmi Vajthaus, stideli njenog nastupa na kalemegdanskoj bini.

Stid može ali ne mora izazvati posledice, promene u ponašanju individualnog čoveka. Recimo, na skorašnjem prijemu u ruskoj ambasadi, opunomoćeni predstavnik te zemlje se nije stideo da u goste za svoj državni praznik pozove ženu koja je pravosnažno osuđena za krivično delo. A ako se kojim slučajem neko od naših državnih rukovodilaca postideo što je tome prisustvovao, to sigurno nije pokazao, nisam primetio da se iko od njih okrenuo na peti i otišao sa prijema.

No, da se vratim vašim reakcijama na moje prošlo pisanije. Ono što me je baš začudilo jeste da je poveći broj vaših komentara potpuno izjednačio imenicu “stid” sa imenicom “krivica” iako te dve imenice ni za živu glavu nisu sinonimi mada mogu biti u uzročno posledičnoj vezi. Kriv čovek ume ali i ne mora da se postidi. Isto važi i za nevinog čoveka. Pišući o bilbordu “ukrašenom” rečju “kolji” (srećom, zamenjenom u međuvremenu) ja u tekstu niti jednom rečju, ni direktno ni indirektno nisam niti ispisao slova k r i v i c a, niti sam - verujte mi na reč ako želite - uopšte u glavi imao taj pojam dok sam pisao kolumnu.

Neki od vaših komentara su tako napisani da bi mogli da mi daju povoda za arogantan odgovor tipa “svako se češe tamo gde ga svrbi” ili da se upitam ne bi li možda njihovi autori mogli sami sebe da propitaju zašto su stavili znak jednakosti izmedju stida i krivice i zašto su moj pojedinačni stid izdigli na nivo kolektivne krivice srpskog naroda. Da ne bude dileme - NE, to ne mislim, ne izgovaram, ne tvrdim mada mi jeste prošlo kroz glavu čim sam to upravo ispisao.

Duboko verujem u individualnost a ne u kolektivnost. Naravno da, poput svakog od vas, i ja pripadam brojnim kolektivitetima (po državljanstvu, po zanatu, po etničkom poreklu, po rodu, po verskim shvatanjim, po seksualnom opredeljenju, po sistemu vrednosti, po rođenju, po izboru...) ali mi je svaki od njih manje bitan od moje individualnosti. Takav kakav sam, sa svim svojim kvalitetima i manama, jedan sam jedini na kugli zemaljskoj. Kao što je takav kakav je i svako od vas.

Osim toga, niko me nije izabrao (doduše, nisam se ni kandidovao) na bilo kakvu javnu funkciju koja mi daje i pravo a bogami i obavezu da se oglašavam u ime tog kolektiviteta koji me je izabrao (partija, država, nacija, grad...). Pa tako nisam ni bio u prilici da odem sa nekog prijema jer je domaćin pozvao pravosnažno osuđenu počiniteljku krivičnog dela kojoj je moj državni aparat izrekao kaznenu meru. A da jesam takvo izabrano stranačko ili državno lice, da, napustio bih taj prijem jer je čin tog poziva bio - po mom skromnom mišljenju - strašno bezobrazna šamarčina toj državi u kojoj sam na neku funkciju izabran.

Otkud toliko pominjanja krivice a posebno kolektivne krivice srpskog naroda u vašim komentarima kada ja nijednom rečju o tome nisam ni mislio a kamoli pisao? Nisam budala (samo se tako češljam), te mi je jedan deo odgovora jasan. Da, postoji u zemlji Srbiji (a i u svakoj drugoj) jedan broj ljudi koji vole da se bave kolektivnim nošenjem krivice svoje nacije posred čela, a ima i onih koji tim povodom uzmu bič i šibaju se po ledjima baš kao oni verski fanatici koji su u srednjem veku hteli da tako speru greh sa celokupnog ljudskog roda. Pa im malo da bičuju sebe, nego udri po kolektivnoj grbači.

Verujte mi (ako želite) ali se sa takvim kolektivnim flagelantima podjednako ne slažem kao ni sa onima koji ne znaju ni za kakav oblik stida ili odgovornosti. No, nejasno mi je i dalje, zašto ste se toliko raspisali o kolektivnoj krivici. Krivica je, poput stida, individualna kategorija i za razliku od stida, utvrđuje se na sudu na kojem se izriče pojedinačna a ne kolektivna presuda. Ne, nisam glup (samo se tako češljam), pa mi je jasno i da su, recimo, presude u Hagu nekima povod da čitav jedan narod proglase krivim. No, to me se ne tiče iz prostog razloga što je to pogrešno tumačenje i odbacujem ga kao što odbacujem i - recimo - kolektivnu nevinost. Valjda je i nevinost takodje individualna kategorija.

Odgovornost je već nešto drugo, no o tome sam već pisao ovde prošle jeseni. Odgovornost već može da bude kolektivna. Za razliku od etikete “stranog plaćenika” koja je, opet, individualna. Uzgred, zar ne možemo priču o “stranim plaćenicima” da ostavimo u tužnoj prošlosti? Na neki preverzan način se i obradujem kada to negde vidim jer jeste reč o nekoj vrsti koriščenja meni tako dragog sarkazma, ali možemo li da prevaziđemo tih 30 srebrenjaka već jednom?

Za sam kraj, da ipak priznam da sam malkice okusio te “Judine škude” kako 30 srebrenjaka opisuju braća Hrvati. Počastio me kafom konobar (kelner) u mom omiljenom dubrovačkom kafe restoranu. Kao starom gostu je ponudio i ja sam sa zadovoljstvom prihvatio. Mada, možda mi je tu kafu ponudio ne kao starom gostu već kao svom sugrađaninu, jer, dotični kelner je Beograđanin koji radi u Dubrovniku preko sezone već petu godinu. Vlasnik kafane, kome su, inače, “naši junaci” ’91. malo pomerali bubrege ručnom metodom kada su ga se ni krivog ni dužnog (kao civila, ne vojnika) dočepali, primio je tog mog sugrađanina čim mu je pokucao na vrata i zatražio posao.

Eppur si muove. Našoj (ljudskoj, ne nacionalnoj) gluposti uprkos.