Vrlo često se na obali, Dunava najčešće, sudarim sa ostrvima otpada. Verujte mi bude mi muka. Mogu da razumem kada reka nosi granje, stabla...Doduše, meni kao pecarošu strašnu muku pričinjava kada „nahrupi“ ovakav otpad sakupljen oko nekog zaustavljenog broda ili šlepa. Lađa krene ali krene i razno granje i nema pecanja dok to ne prođe. Ili ako se ima nerava za bacanje onda strpljivo ubacujem varalicu između grančuga. Obično tada ribe nema.

Slično je i kada površinu pokrije sočivica. To mu nekako dođe kao prirodna pojava. Karambol nastaje kada krene đubre. Plastične flaše i kese. Jedno vreme mogla se primetiti smena na splavovima. Valjda su kelneri i kuvari na kraju svoje šihte uredno, u kese, spakovano smeće umesto u kontejnere ubacivali u reku. I onda, kao plutajuća ostrvca, prekriju površinu. Ljuškaju se na talasima crne, plave i svakobojne djubretare kese. Pune minulog rada nekog kafića uz reku ili splava privezanog negde uzvodno.

Nedavno, nadležno vladino ministrastvo izvelo ko zna koju akciju po redu. Skoro 300.000 građana, kako je saopšteno, pokupilo sa oko 5.500 mesta u Srbiji, više od 150.000 kubika đubreta. Čistiće se ponovo. Iduće godine. Dobro je to. Razvija se osećanje za prirodu, red, čistoću. Šalje se poruka. Ja se nešto pitam, ako je u jednom danu, onoliki svet pokupio onoliko smeća, koliko njih je to đubre bacalo? Kladio bih se znatno manje. Sve se nešto nadam da će komunalna policija napraviti neki red. Valjda ništa nije tako ubedljivo kao, ono što kažu, kada pukne po džepu.

Pa, ovde je već legendarna ilustracija mentaliteta anegdota nekog našeg gastarbajtera koji je kroz prozor kola bacio neku kesu. Nekih 60-tih u Nemačkoj. A gde bi? Na upozorenje da kesu baci gde treba odgovorio je: "Ma ko .. ....!". Kad mu je stigla kazna proklinjao je Nemca tužibabu ali gde ne treba bacao više nije.

No, dobro, čistilo se i na rečnim obalama. I stvarno, tih dana reke bile čistije. Ali samo tih dana. Posle opet krenulo. Plastične flaše, kese... Ma ima svačega. Ja sam jednom „upecao“ duks. Zapela varalica za nešto. Posle poprilične muke na površinu isplivala dukserica. Ko zna koliko je bila u vodi. Nije je posle bilo lako odneti do kante. Jedan moj drugar „upecao“ farmerke. Nove, u kesi. Žalio se posle da broj nije valjao. Ipak, spasao Rapalu. Ma, upeca se svašta. Poslovična cokula je postala opšte mesto.
Ipak, voda je uprkos „ogromnom trudu“ raznih zagađivača prilično čista. Ne kao kada sam ja bio klinac i kada se moglo nasred Dunava napiti bez bojazni od trovanja. Koliko je voda čista neka posvedoči sledeća slika.

Da to je rečni rak. On je siguran prirodni pokazatelj da voda nije zatrovana. Naravno, ne računaju se hemijske analize i laboratorijski rezultati. Ovo je pacaroško iskustvo. Ono što me u jadu koji izazove đubre bačeno u reku ipak nekako teši je da već dugo nije bilo nafte i druge hemije koja teško truje reke.

Posvedoči to ponekad ovakav račić koji se okači o varalicu i obraduje porukom koji nosi.