Ljudi vole godišnjice svake vrste, i potrebne i besmislene, pa tako stižu podsećanja da je prošlo dvadeset godina otkako smo naučili šta je grandž, te dobili novi podsticaj da nosimo karirane košulje i pustimo kose.

Cinici mogu da odmahnu rukom i kažu, pih, svakih par godina rađa se novi pravac koji, kao, menja svet. Zašto je grandž drugačiji od panka ili popa? Pa i nije, ako ćemo suditi samo po tome šta se promenilo.

Svi su nastajali sličnim procesom, pobunom protiv opšteg i prihvaćenog i odbacivanjem istrošenih priča, uz želju za promenom sveta. I svi su ti pokreti, kao jedan, vremenom postajali deo opšteg i prihvaćenog.

Ipak se grandž po nečemu razlikuje: prvo geografski – retko se dešava da nešto što je započelo u jednom ćoškiću sveta zavlada i ostavi toliki uticaj na zapadni deo planete.

Ali mnogo je značajnije, ne samo muzički, već i društveno: grandž je pomirio nespojivo, usporavajuću ironiju i apatiju i idealizam, uspavani feminizam i procvetali liberalizam, buntovništvo i želju za boljim svetom za sve.

Distorzične gitare dobile su dušu promišljenim i emotivnim tekstovima pesama, a zlehudi bubnjevi pretvorili buku u uzburkani ritam koji pokreće sve.

Za razliku od panka koji je u prvi plan uvek isticao ideologiju, grandž bendovi se nisu ograničavali.

Preispitivali su lično, bilo da je u pitanju otuđenje i izbegavanje, zavisnost, zlostavljanje i prezir, čak i pitanja rezervisana za duboku filozofiju poput egzistencijalizma, omiljene teme za Soundgarden, ili kroz antiratne pokliče ženskog benda L7.

Većina bendova bila je i politički aktivna – toliko da je nekoliko njih pokrenulo festival Lollapalooza, uzor za mnoštvo sledbeničkih akcija koje kombinuju muziku i aktivizam. Mnogi su odbijali da snimaju promo-spotove, poput Pearl Jam. Drugi su sami sebi organizovali turneje, izbegavajući prodaju ulaznica preko korporacijskih lanaca koji će desetak godina kasnije postati nezaobilazni deo muzičke industrije.

Ni nas nije zaobišlo. Zvuci su stizali sa svih strana, mali kružoci koji su razmenjivali snimljene kasete postajali su sve brojniji, dolazeće devedesete teško da su padale na pamet i najvećim političkim zadojenicima. Više nego dovoljno zadojena novim zvukom, uz danas potpuno nezamislive kombinacije, uspela sam da se dokopam Ostrva i čuvene farme Malog Džona u blizini Redinga.

Najstariji živi festival na svetu je tog avgusta 1991 Evropi predstavio najbolje iz Novog sveta, smestivši Dinosaur Jr, Sonic Youth, Babes in Toyland i Nirvanu na glavnu binu, a rodonačelnike onog što će zaživeti kao amerikana u šatre, u mojoj glavi do tada rezervisane za drugačije vrste provoda. (Naravno, Britanci ne bi bili to što jesu da se sledećeg dana festivala nije predstavila ostrvska scena u punoj snazi, ali o tome drugi put.)

Nije to bio ni prvi ni poslednji festival o kome sam sanjala, niti je bio prvi, a svakako ne poslednji koncert pred koji sam osećala mešano leptiriće i kamenje u stomaku. I lagala bih danas kada bih rekla da je Nirvana bila najvažniji razlog koji opravdava sve preživljene peripetije, uključujući i ukradenu foto opremu.

Ali kada je negde oko 5 i 15 popodne na scenu istrčao Kris Novoselić i počeo da se sapliće o još nerasklonjene kablove prethodnika, nisam ni sanjala šta me čeka: nepun sat zvukova i reči koji su otvarali zaboravljene i budili nove ćelije u mozgu i telu, urlici koje sam sanjala da ispustim godinama, a nisam smela i mogla, buka koja pročišćava misli i čisti do tada naizgled nesavladive prepreke.

Pamtim Kurta kako skače na bubnjeve Dejva Grola dok se Endless, Nameless ne zaustavlja i kasnije saznajem da je uganuo rame. Nikad, a naročito dve godine kasnije, neće mi izlaziti iz glave sumanuto izvođenje The End, ali volim da mislim da je Džim Morison bio zadovoljan.

Mesec dana kasnije, u septembru 1991, pojavio se Nevermind i više ništa nije moglo da bude isto.

Zato ovog puta treba obeležiti dvadesetogodišnjicu: potpisivanje ugovora za veliku izdavačku kuću ovog puta nije značilo “izdaju panka” kao u slučaju Sex Pistolsa. Ali niko nije bio spreman za pometnju koju je donelo milion prodatih primeraka drugog albuma Nirvane. Neko je na MTV-ju, tada još uvek stanici koja ponosno zauzima visoko mesto na kanalima daljinskog upravljača, prepoznao da se Smells Like Teen Spirit ne obraća samo tinejdžerima i trio iz Sijetla uskoro dolazi na prvo mesto Bilbordove top liste, do tog časa rezervisano za Majkla Džeksona i nešvilske zvezde.

I kao sve subverzivne akcije, revolucionarni pokreti i adrenalinski entuzijazam, i grandž je morao da izbledi, pa čak i postane sopstvena parodija. Utrvši MTV put bendovima koji pank gitare rabe da bi šarmirali curice i prepustivši video teren lažnim gangsta-reperima, dinosaurusi grandža okrenuli su se drugim zvucima. I Sijetl se promenio i dopustio da Majkrosoft, Starbaks i ostale prijateljske korporacije prevladaju.

No nešto imam utisak da oko mene ima sve više kariranih košulja. Je li to lažna nada nikad odraslog tinejdžera u meni ili rađanje nove nacije, saznaćemo za dvadeset godina.