Nije lako priznati, ali moram: pre par nedelja sam prvi put u životu bila na Paliću i sad samo mogu da udaram glavom u zid što ranije nisam sebe naterala da otkrijem raj.
Čudno je, u stvari, pošto nekoliko najdražih mi ljudi živi stalno ili povremeno u Subotici. Doduše, prestali su da zovu non-stop, verovatno razočarani nedostatkom inicijative. Zato sad nisam htela da pokleknem, spojile su se desetine različitih kockica – uspešno uklopljeni slobodni dani, Filmski festival na Paliću, prisutni svi (sem jednog) koji treba da budu tu i skoro pa neverovatna poslastica, akustični koncert Mika Harvija, do nedavno nerazdvojive polovine Nika Kejva.Dovoljno bi bilo i da sam samo pobegla iz beogradskih 40 stepeni u subotičkih nešto malo manje, ali mnogo podnošljivijih. Konačno može da se diše i nema one proklete vlage u vazduhu koja nas je sve pretvorila u vodozemce. I prvi korak u raj je tu: dočekuje nas domaća gulaš čorba, onakva da mi je žao da progutam da bi jezik i nepca bar još malo uživala. Pošto kasnimo, nema uvek priželjkivanog dremeža jer bi se pretvorio u medveđi san, te hitamo ka jezeru da pohvatamo konce izazvane zakasnelim dolaskom.
Meni je već sve lepo, ali prolazak kroz magični šumarak prema promenadi uz jezero samo dodaje šlag na tortu dok ne zamiriše voda, velika i naoko sveprisutna. Da ne znam da sam na jezeru, poverovala bih da su me teleportovali na more. Mešaju se zvuci neke, valjda, proslave u jednom od restorana, ali vetar je tu, naš spasilac, ne samo od vrućine, već i od bolnog vokalnog struganja po nežnim ušima.
Zato su te nežne uši jedva dočekala Dama Suzukija, čoveka i propovednika čiji glas izaziva jednako snažan efekat kao burgijanje u komšiluku, ali ne smeta, naročito u savršenoj patnji još jedne neotkrivene subotičke legende, okupljene samo za ovaj put u delimično staroj postavi Ludolfa Neuma. “Hotelska terasa u paklu”, reče jedan posetilac, i stvarno, tako je i izgledalo, uz povremene munje na nebu i miris vode, za omiljeni “pačiji ples” turista zadovoljnih animir timom, ovde nije bilo mesta.
I kasno te noći shvatih zašto ne bi bilo dobro da živim u Subotici: omiljeno ranojutarnje prehranjivanje, verovatno najbolji burek sa sirom u ovom delu planete pojela sam baš u tom gradu, a nije da ga nisam probala gde god sam stigla. Još jedan fantastični izum, takozvani pekarski jogurt tamošnje mlekare, sa taman dva gutljaja koji uvek nedostaju kod ovih manjih pakovanja.
Dan je bio skoro pa savršen za fleš rojal, ali ga je sledeći prešišao. Obilazak grada uz najstručnije vodiče koji se nisu libili ni najvećih ofiranja grehova iz mladosti da bi nam razjasnili značaj nekog kutka kulmirao je vrhunskim hedonizmom u restoranu u kome ni Gordon Remzi ne bi mogao da nađe nijednu primedbu. Iako sam se na tren uplašila da će ovog puta preživanje prevladati, brzo je pokleklo pred pomisli na sve što me čeka te večeri. Nema lepše stvari nego gledati film na otvorenom i nikad neću prežaliti ukidanje takozvanih letnjih bašta. Eto idealnog razloga da na “Letnjoj pozornici” na Paliću pogledam “Elenu”, mučan i istovremeno pravedan film ruskog reditelja Andreja Žvaginceva. Organizatori na sve misle, te posetioci dobijaju vlažne maramice koje teraju komarce, pušenje je, zvanično, zabranjeno, ali kako ne zapaliti cigaretu kada je sve tako opušteno da ni povremene dosadne kapi kiše ne uzrokuju bežanje pod krov? Samo mi je preostalo da se kajem što neću i sledećeg dana moći da se razbaškarim na drvenim klupama i gledam, iskreno, bilo šta u onakvoj atmosferi.
Nema stajanja, selimo se na jučerašnju pozornicu apokalipse na kojoj nas sada čeka pustinjska oluja. Ovog puta je na bini samo Mik Harvi, čovek koji nam prethodno prepričava kako je naučio (i zapamtio) nekoliko desetina reči srpskog jer se pre više od dvadeset godina našao u Beogradu, zavejan par nedelja, “te, šta mi je preostalo nego da naučim da se snađem”. Osećanja su mi podeljena i kažem prijatelju da imam utisak kao da su mi se roditelji razveli jer posle skoro dve i po decenije, Harvi i Kejv više nisu zajedno u bendu i još jedna sigurna kuća u mom životu više nema temelje.
Ali sve nestaje kada Harvi, opušteno kao da svira pred najboljim prijateljima, počinje da nas vozi po svom autoputu, bez okretanja i pravo napred, ne obazirući se na vetar koji mu suši usta i odnosi traženu notu. Jesu se rastali, jeste da boli, ali i jedan i drugi ne posustaju u novim životima i ko sam ja onda da se bunim? Najlepši i najsetniji koncert čiji sam deo bila nastavlja se do kasno uz, sa pristojne udaljenosti, pokušaje da se razazna stvar koju izvodi svako malo drugi karaokaš u obližnjem restoranu.
Kako drugačije završiti to čarobno veče nego jurišem na već pomenuti burek, čiji ukus, čini mi se još mogu da osetim u ustima. Neočekivane vesti su donele prisilno buđenje sledećeg dana, ali je ostalo sasvim dovoljno vremena da se poseti još jedan dragulj u kome sam obogatila “stajling”, ali i davno obećan hedonizam u restoranu koji je ušao u legendu ne samo Subotičana i njihovih komšija.
Mogla bih ovako još danima, ali je lekcija naučena. Utefterena je treća nedelja jula sledeće godine za još jednu subotičku avanturu. Filmski festival koji teško da ima takmaca u istovremenoj organizovanosti, kvalitetu i opuštenosti, more muzike, prezadovoljan i prepun stomak i prijatelji. Ništa više nije potrebno.