Dvadesetogodišnja tradicija se nastavlja. Fudbal se i dalje igra daleko odavde, a kad će se i da li će se jednom vratiti i u naše krajeve to niko sa sigurnošću ne može da kaže.
Ovo udaranje lopte nogama kod nas je nešto što se definitivno ne može izjednačiti sa onim što zaista danas označava pojam fudbal.Po elementarnim kriterijumima to bi trebala biti viteška, sportska borba znalaca, vrhunski fizički pripremljenih, maštovitih igrača, onih koji uživaju u igri i istovremeno daju celog sebe svaki put, na svakoj utakmici.
To je ujedno igra koja se uvek igra za rezultat ali i za publiku. Za uvek pun stadion. Ako je moguće godinama unapred rasprodat!
U analizama i komentarima ovih dana svi su već rekli mnogo toga o razlozima fudbalske bruke klubova srpske elitne lige u kvalifikacijama za evropska liga takmičenja. Nemam želju da dosoljavam već bih o vrlo jakom utisku da su ovde igrači i treneri(čast izuzetcima) u značajnom zaostatku u shvatanju modernog fudbala i onoga što on traži. U smislu fizičke, tehničke, taktičke i psihološke spreme.
Na terenu su iz tih razloga ponekad u tolikoj meri inferiorni da je nas koji gledamo sramota , a možda i njih same, ko zna. Kod nekih se čak jasno vidi da nisu za sport, pa ni za fudbal. Prosto iz svakog njihovog poteza ili kretnje moguće je čitati netalentovanost. Ljudi su zalutali u fudbal, ali niko nema srca(hrabrosti) da im to otvoreno kaže.
U čitavoj Premjer ligi ovde naprimer nisam siguran da postoje dva ili tri igrača koji mogu da istrče kontru s kraja na kraj terena, i da se odmah takodje u sprintu vrate do svog kaznenog prostora i zatim nastave normalno da igraju. Gotovo svima bi nakon „tako teškog zadatka“ duša bila u nosu. Iz aviona se vidi da su trkačke sposobnosti u poredjenju sa jačim evropskim ligama ispod svakog nivoa. Gotovo u istoj meri uočljiva je nesposobnost igranja pod pritiskom. Učestalost igranja rukom u svom kaznenom prostoru je naprimer već za ozbiljnu analizu. Kad se primi gol otvori se što bi se reklo dizna u sopstvenom šesnaestercu pa se lako srlja u katastrofu. Mentalna čvrstina je ovde mislena imenica, pa su i sposobnosti za preokret u igri minimalne.
Ustvari ovo što se kod nas igra više liči na nekakvo loptanje nego na fudbal.I to loptanje gotovo uvek sa strahom i grčem koji se prepoznaje i sa vrha tribina.Doduše ima na terenu i igrača koji znaju i mogli bi da odigraju kako treba, ali pošto tim( kao celina) nije u stanju da se upusti u fudbalsko nadigravanje onda i nema duha ,lucidnosti, driblinga,šuta, pa i onog što navijači posebno vole- tzv sportskog bezobrazluka.
Talentovani pojedinci brzo se izgube u sivilu igračkih imbecila oko sebe koji možda ni sami nisu u stanju da objasne kako su došli do prvog tima. Ako se tome dodaju trenerske postavke igre na terenu nastaje pometnja. Prevaga neznanja, nesigurnosti i straha eliminiše svaku ideju i naravno samu igru. Takva ekipa onda nije tim već skupina ljudi koji se loptaju protiv momaka koji igraju fudbal.
Nikada toliko straha nisam primećivao na licima ovdašnjih igrača koliko vidim poslednjih godina. Od njih jedanaest već na zagrevanju se raspoznaje više od pola onih koji su u očiglednom i parališućem grču.To je ujedno igra koja se uvek igra za rezultat ali i za publiku. Za uvek pun stadion. Ako je moguće godinama unapred rasprodat!
U analizama i komentarima ovih dana svi su već rekli mnogo toga o razlozima fudbalske bruke klubova srpske elitne lige u kvalifikacijama za evropska liga takmičenja. Nemam želju da dosoljavam već bih o vrlo jakom utisku da su ovde igrači i treneri(čast izuzetcima) u značajnom zaostatku u shvatanju modernog fudbala i onoga što on traži. U smislu fizičke, tehničke, taktičke i psihološke spreme.
Na terenu su iz tih razloga ponekad u tolikoj meri inferiorni da je nas koji gledamo sramota , a možda i njih same, ko zna. Kod nekih se čak jasno vidi da nisu za sport, pa ni za fudbal. Prosto iz svakog njihovog poteza ili kretnje moguće je čitati netalentovanost. Ljudi su zalutali u fudbal, ali niko nema srca(hrabrosti) da im to otvoreno kaže.
U čitavoj Premjer ligi ovde naprimer nisam siguran da postoje dva ili tri igrača koji mogu da istrče kontru s kraja na kraj terena, i da se odmah takodje u sprintu vrate do svog kaznenog prostora i zatim nastave normalno da igraju. Gotovo svima bi nakon „tako teškog zadatka“ duša bila u nosu. Iz aviona se vidi da su trkačke sposobnosti u poredjenju sa jačim evropskim ligama ispod svakog nivoa. Gotovo u istoj meri uočljiva je nesposobnost igranja pod pritiskom. Učestalost igranja rukom u svom kaznenom prostoru je naprimer već za ozbiljnu analizu. Kad se primi gol otvori se što bi se reklo dizna u sopstvenom šesnaestercu pa se lako srlja u katastrofu. Mentalna čvrstina je ovde mislena imenica, pa su i sposobnosti za preokret u igri minimalne.
Ustvari ovo što se kod nas igra više liči na nekakvo loptanje nego na fudbal.I to loptanje gotovo uvek sa strahom i grčem koji se prepoznaje i sa vrha tribina.Doduše ima na terenu i igrača koji znaju i mogli bi da odigraju kako treba, ali pošto tim( kao celina) nije u stanju da se upusti u fudbalsko nadigravanje onda i nema duha ,lucidnosti, driblinga,šuta, pa i onog što navijači posebno vole- tzv sportskog bezobrazluka.
Talentovani pojedinci brzo se izgube u sivilu igračkih imbecila oko sebe koji možda ni sami nisu u stanju da objasne kako su došli do prvog tima. Ako se tome dodaju trenerske postavke igre na terenu nastaje pometnja. Prevaga neznanja, nesigurnosti i straha eliminiše svaku ideju i naravno samu igru. Takva ekipa onda nije tim već skupina ljudi koji se loptaju protiv momaka koji igraju fudbal.
Oni su preplašeni do te mere da je dovoljno da im se dogodi bilo kakav pa i najmanji kiks u igri da potpuno potonu. Isto je i sa trenerima. Bledi su u licu kao da su dovedeni na streljanje , a ne na fudbalsko odmeravanje gde treba pokazati znanje , veštinu, izdržljivost fizičku i psihičku...
Pa kako onda od tih i takvih očekivati lepršavu igru, tačne pasove, šutiranje i sa dvadesetak metara, psihičku stabilnost i kad rival postigne gol?
Ovde će kako stvari stoje izgleda sve morati da se radi ispočetka.Kada se u ovoj istoj zemlji deca selektuju naprimer u košarci, odbojci ili vaterpolu itekako se vodi računa o njihovim prirodnim predispozicijama kao i potencijalima. Ocenjuju se motoričke sposobnosti, posebno pojedini elementi važni za dotični sport. Procenjuju se mogućnosti napredovanja uz konstantan trening sve do seniorske konkurencije. Insistira se na sportskoj inteligenciji deteta. I na kraju, onima koji nisu za taj sport lepo se i na vreme kaže- hvala. Rezultati u pomenutim sportovima kod nas su poznati i priznati. Neke zemlje većduže vreme kopiraju te naše modele selekcije i rada sa mladima.
A kako se u ovdašnjem fudbalu radi? Ne znam iz prve ruke, ali rezultati su već dugo vremena blago rečeno čist blam i ogromna bruka.
Da li medjutim takvo mišljenje dele i oni koji rade u fudbalu?
Čisto sumnjam.