Rezervisano za budalaštine

Kad sam porastao i stekao kakvo-takvo iskustvo u novinarskoj profesiji, a i kad su deca porasla pa mi odlazak na more više nije bila «roditeljska dužnost», konačno sam mogao da poslušam i sebe i starije kolege – leti ostati u Beogradu.

E sad, vremena se menjaju, «letnja šema» izgleda da više nije u modi, a da bi ovo leto bilo drukčije pobrinuli su se novinari koji ni na tri'es pet u 'ladu ne mogu bez «istraživačkog novinarstva»!

Tako je «istraženo» da deca ovog leta rade na plantažama, individualnim posedima i ostalim okćunicama i njivama, beru svakojako jagodičasto, koštičavo i ino voće i povrće i to, zamislite, raspitao sam se, ma šta raspitao, istraživao bre - za istu nadnicu kao i odrasli! Drugim rečima, koliko uberu, toliko ih plate, na kilo!

Dakle, propade mi polemika o ekonomskom aspektju «problema», ali ja ne bacam koplje u trnje jer me interesuje potpuno drugi nivo čitave priče koja je bila intonirana kao – eksploatacija dečjeg rada! E, veću budalaštinu nisam skoro pročitao, majke mi. Mada su me autor i njegov urednik ipak donekle i razočarali. Mislim, valjalo im je ići do kraja, u nastavcima, pokrenuti «širu društvenu akciju», uzbuniti javnost, trgnuti je iz letnje letargije, pa alarmirati nevladin sektor koji se tom problematikom bavi, objaviti uporedne tabele koje precizno pokazuju da smo po tom pitanju milimetar do nekih dalekoistočnih zemalja... I sve tako i u tom pravcu.

A u svari, zašto mi je ova vest privukla pažnju do te mere da sam osetio poriv, nagon, ma manijakalnu potrebu da se i sam oglasim tim povodom?

Pa... Pre milion godina, sredinom šeste decenije prošlog veka, posle položenog prijemnog za Prvu Zemunsku gimnaziju, da, da, tada se i za srednju školu polagao prijemni ispit, odjednom sam imao vremena kol'ko hoću, ma sve vreme ovog sveta, mislio sam. Valjalo mi ga je nekako «potrošiti». OK, jun i pola jula su nekako prošli u gluvarenju, ali more je bilo u planu negde oko polovine avgusta.

Ćoškareći u kraju, neko iz ekipe je pomenuo da njegov stariji brat već danima bere breskve na velikoj plantaži poljoprivrednog kombinata (ubite me ali ne mogu da se setim dal' beše PKB ili neka druga firma... He, he, izgleda da onaj «čika Alchajmer» već 'oće da se druži sa mnom). Plantaža je, inače, u ataru sela Zaklopača. Ne budem lenj, pitam starijeg brata da li je i on u ekipi, kaže jeste, pitam jel mogu i ja, kaže možeš.

I tako, sutradan ustanemo u pola šest, majka već bila na pijaci, pa nas ona i otac preko jutarnje kafe lepo isprate. Pored parka «kod Vuka» već poredjani autobusi, organizovan prevoz, nego šta, pa pravac Smederevski put. I tako ja, a rekoh da sam taman bio svršio osmoljetku, postanem ono što novinarski mudraci danas nazivaju - «eksploatisana dečja radna snaga», a da toga nisam bio ni svestan. Da me je tada intrevjuisao «novinar letnje provenijencije» ko zna, možda bi baš mene uzeo za primer «negativnih društvenih pojava»,

E, onda sam ja bio «eksploatisan» jedno desetak dana, družio se sa nadničarima, jeo njihov domaći 'lebac i slaninu «sapunjaru», a oni kevine sendviče koje smo brat i ja poneli, nama sladji suv 'leb, slaninica i crveni luk, a njima kifle s Kalenića namazane puterom i filovane «gavrilovićevom» salamom.

Tada sam, svojim rukama, zaradio prve pare u životu. I to ne neke pare, nego – paaaarrrreeee! Malo je falilo pa da roditeljima oprostim džeparac koji mi je sledovao za more. Dobro, de, tu ideju sam odmah odbacio kao demagoško-oportunističku, jer, kao što se zna - tezga je tezga, a stalni prihod je ipak stalni prihod, jel da?

I na kraju, opšte je mesto da deca koja učestvovuju, koja su radila u polju, kovačnici, kancelariji, svejedno, koja su gledala gde im i šta rade roditelji ili deda ili baka, da takva deca brže stiču radne navike, brže nauče da cene rad i ono što on donosi. U ovoj priči, mislim, ključno je da li decu neko na to primorava ili ne. A današnji klinci možda žele da se bar u sezoni kad ima posla «skinu s grbaće» roditeljima, neki bi da im pomognu, da budu korisni familiji, da sami zarade i doprinesu. U tom slučaju je svejedno da li novac ide u «zadrugu» ili ostaje njima samima za ono što žele – piće u kafiću, karta za rok koncert, za knjigu, CD, štagod...

Jer, meni nije trebala «preko hleba pogača», a, eto, još se sećam prvih para koje sam zaradio berući breskve, pa potom spojenih stolova na terasi hotela «Oliva» u Petrovcu na moru gde sam kolačima, za svoje pare, častio čitavo društvo.

He, to mi ostalo do danas pa kad «legne» tezga – prvo častim društvo pićem.

p.s.: Na kraju i dragog čitaoca da častim jednim receptom...