Pre otprilike dve nedelje desila se premijera filma Šejtanov ratnik, mladog režisera Stevana Filipovića.
Posle podužeg niza, nažalost moram priznati prilično slabih domaćih filmova (iz tog niza izuzimam Karaulu koja je i dalje najgledaniji film u našim bioskopima), evo jednog osvežavajućeg i obećavajućeg dela. Film je žanrovska mešavina komedije, horora, fantastike, ima malo "mača i magije", tinejdžerskog filma i parodije.
Mišljenja o ovom filmu su podeljena, jedni ga kude, a drugi hvale. To je već odlična stvar za jedan film, jer najgore je kad te film ostavi ravnodušnim. Ja spadam u grupu gledalaca koja u filmu vidi mali milion mana, ali ću ga hvaliti jer je osnovna namera dobra. Važno je znati da je bolje da film ima mnogo mana, nego samo jednu. Kad ima samo jednu, ta jedna je – to je loš film.
Za početak, maska i šminka u ovom filmu su do sad neviđene, prosto se s vremena na vreme zapitaš - da li je moguće da je to sve tako dobro i uverljivo u domaćem filmu. Scenografija (eh, da je bilo malo više novca) je takođe odlična, pronađeni su objekti koji do sad nisu slikani, ili oni koje svi znamo, ali koji u filmu deluju potpuno novo i drugačije. Kostim je sasvim na mestu. Muzika je zadivljujuća, no, ima je previše, skoro sve je akcentovano muzikom, pa se onda malo gubi smisao, jer kad akcentuješ sve odreda – na kraju ispadne kao da nisi akcentovao ništa, ponovo sve bude ravno. Dakle, sledeći put – opreznije i štedljivije sa muzikom. Fotografija je jako dobra, ima odredjen broj neoštrih kadrova, ali to ne smeta praćenju priče. Snimatelji koji rade filmove u Srbiji svakako bi trebalo da pogledaju film i da možda nauče ponešto. Nažalost, Katarina Veličković, mladi direktor fotografije «Šejtanovog ratnika» je tragično preminula pre premijere filma.
Još jedna velika prednost ovog filma je što je skoro celu autorsku ekipu i glumačku podelu – čine jako mladi ljudi, potpuno nove filmadžije. To mi ozbiljno vraća nadu u budućnost domaćeg filma. Dosta više matoraca (u tu grupu računam i sebe)! Mladim autorima preporučujem da ipak u ekipu uzmu i neke iskusnije ljude, u ovom slučaju bi bilo mnogo bolje da je film montirao neki od iskusnijih montažera. Montaža je slaba tačka ovog filma. Ne mislim na montažu u okviru scene (mada i tu ima problema naročito u prvih petnaestak minuta), nego na montažu kao sredstvo gradjenja priče, na montažu kao sredstvo vodjenja likova, na montažu kao dramaturgiju u praksi. Jer obično kad se snima jedan film, prođe se kroz tri filma. Kako to? Jedan film je onaj napisan, onaj koji se zamišlja pre snimanja, drugi film je onaj koji se snimi, a treći film je onaj koji se izmontira. Ako u montaži pokušaš da se napraviš film koji je napisan, to obično ispadne loše. Iz iskustva govorim da film mora da se montira od materijala koji je snimljen. Ova izjava deluje prilično glupo, ali nije glupa, jer ljudi često montiraju film koji su zamišljali da će snimiti, no materijal koji je snimljen diktira malo drugačiji film.
Znači ne montiraš uvek ono što si želeo, nego ono što imaš. Naravno, ne mislim sad da snimiš vestern, a onda montiraš mjuzikl, te razlike između prvog (zamišljenog), drugog (snimljenog) i trećeg (izmontiranog) filma su mnogo manje, ali su vrlo značajne.
E, sad, kad sam već počeo sa propustima... Likovi su slabi, uglavnom dvodimenzionalni, nemaju čiste motivacije, odnosi između likova takođe nisu čisti, a ponegde su bogami i potpuno nejasni, priča je prekomplikovana i preopterećena digresijama, gledalac se ne veže emotivno za glavne junake, tj. nema identigfikacije, ili narodski rečeno, ne brinem se za glavnog junaka, ne strepim nad njegovom sudbinom, a sa druge strane ne mrzim negativca. To jesu ozbiljni propusti.
Ali treba biti blagonaklon, jer kad staviš na tasove dobre i loše strane filma, ove dobre svakako prevagnu. U te dobre računam i fenomenalnu završnu sekvencu, sa odličnim likovima dizelaša, to je jako zabavan deo filma. Ja sam se smejao kao blesav. A publika oko mene je uzivala i više od mene. Odavno nisam doživeo tako dobru atmosferu tokom projekcije (skećem pažnju da nisam gledao premijeru kad je bioskop pun prijatelja, rodjaka i onih koji su radili na filmu, nego običnu, normalnu projekciju). Publiku su činili uglavnom mladi ljudi koji su se sve vreme kikotali, smejali i vrištali od smeha. Dakle, budite blagonakloni, film su pravili mladi ljudi i pred njima je još mnogo poslaova, ovo je samo početak.
I za kraj da istaknem još dve odlične stvari – efekte i kaskade. To spada u grupu najboljih stvari u ovom filmu.
Gledanje ovog filma je obavezno! Domaći zadatak!
Vaš Raša
[email protected]
Posle podužeg niza, nažalost moram priznati prilično slabih domaćih filmova (iz tog niza izuzimam Karaulu koja je i dalje najgledaniji film u našim bioskopima), evo jednog osvežavajućeg i obećavajućeg dela. Film je žanrovska mešavina komedije, horora, fantastike, ima malo "mača i magije", tinejdžerskog filma i parodije.
Mišljenja o ovom filmu su podeljena, jedni ga kude, a drugi hvale. To je već odlična stvar za jedan film, jer najgore je kad te film ostavi ravnodušnim. Ja spadam u grupu gledalaca koja u filmu vidi mali milion mana, ali ću ga hvaliti jer je osnovna namera dobra. Važno je znati da je bolje da film ima mnogo mana, nego samo jednu. Kad ima samo jednu, ta jedna je – to je loš film.
Za početak, maska i šminka u ovom filmu su do sad neviđene, prosto se s vremena na vreme zapitaš - da li je moguće da je to sve tako dobro i uverljivo u domaćem filmu. Scenografija (eh, da je bilo malo više novca) je takođe odlična, pronađeni su objekti koji do sad nisu slikani, ili oni koje svi znamo, ali koji u filmu deluju potpuno novo i drugačije. Kostim je sasvim na mestu. Muzika je zadivljujuća, no, ima je previše, skoro sve je akcentovano muzikom, pa se onda malo gubi smisao, jer kad akcentuješ sve odreda – na kraju ispadne kao da nisi akcentovao ništa, ponovo sve bude ravno. Dakle, sledeći put – opreznije i štedljivije sa muzikom. Fotografija je jako dobra, ima odredjen broj neoštrih kadrova, ali to ne smeta praćenju priče. Snimatelji koji rade filmove u Srbiji svakako bi trebalo da pogledaju film i da možda nauče ponešto. Nažalost, Katarina Veličković, mladi direktor fotografije «Šejtanovog ratnika» je tragično preminula pre premijere filma.
Još jedna velika prednost ovog filma je što je skoro celu autorsku ekipu i glumačku podelu – čine jako mladi ljudi, potpuno nove filmadžije. To mi ozbiljno vraća nadu u budućnost domaćeg filma. Dosta više matoraca (u tu grupu računam i sebe)! Mladim autorima preporučujem da ipak u ekipu uzmu i neke iskusnije ljude, u ovom slučaju bi bilo mnogo bolje da je film montirao neki od iskusnijih montažera. Montaža je slaba tačka ovog filma. Ne mislim na montažu u okviru scene (mada i tu ima problema naročito u prvih petnaestak minuta), nego na montažu kao sredstvo gradjenja priče, na montažu kao sredstvo vodjenja likova, na montažu kao dramaturgiju u praksi. Jer obično kad se snima jedan film, prođe se kroz tri filma. Kako to? Jedan film je onaj napisan, onaj koji se zamišlja pre snimanja, drugi film je onaj koji se snimi, a treći film je onaj koji se izmontira. Ako u montaži pokušaš da se napraviš film koji je napisan, to obično ispadne loše. Iz iskustva govorim da film mora da se montira od materijala koji je snimljen. Ova izjava deluje prilično glupo, ali nije glupa, jer ljudi često montiraju film koji su zamišljali da će snimiti, no materijal koji je snimljen diktira malo drugačiji film.
Znači ne montiraš uvek ono što si želeo, nego ono što imaš. Naravno, ne mislim sad da snimiš vestern, a onda montiraš mjuzikl, te razlike između prvog (zamišljenog), drugog (snimljenog) i trećeg (izmontiranog) filma su mnogo manje, ali su vrlo značajne.
E, sad, kad sam već počeo sa propustima... Likovi su slabi, uglavnom dvodimenzionalni, nemaju čiste motivacije, odnosi između likova takođe nisu čisti, a ponegde su bogami i potpuno nejasni, priča je prekomplikovana i preopterećena digresijama, gledalac se ne veže emotivno za glavne junake, tj. nema identigfikacije, ili narodski rečeno, ne brinem se za glavnog junaka, ne strepim nad njegovom sudbinom, a sa druge strane ne mrzim negativca. To jesu ozbiljni propusti.
Ali treba biti blagonaklon, jer kad staviš na tasove dobre i loše strane filma, ove dobre svakako prevagnu. U te dobre računam i fenomenalnu završnu sekvencu, sa odličnim likovima dizelaša, to je jako zabavan deo filma. Ja sam se smejao kao blesav. A publika oko mene je uzivala i više od mene. Odavno nisam doživeo tako dobru atmosferu tokom projekcije (skećem pažnju da nisam gledao premijeru kad je bioskop pun prijatelja, rodjaka i onih koji su radili na filmu, nego običnu, normalnu projekciju). Publiku su činili uglavnom mladi ljudi koji su se sve vreme kikotali, smejali i vrištali od smeha. Dakle, budite blagonakloni, film su pravili mladi ljudi i pred njima je još mnogo poslaova, ovo je samo početak.
I za kraj da istaknem još dve odlične stvari – efekte i kaskade. To spada u grupu najboljih stvari u ovom filmu.
Gledanje ovog filma je obavezno! Domaći zadatak!
Vaš Raša
[email protected]