Mila majko! Kosovo do noktiju, parada otkazana, ‘apse za korupciju, Đelic obećava kandidaturu, Merkelova ćuti, izbori samo što nisu, Miholjsko se leto odomaćilo, Rasim Ljajić i Nenad Čanak prešli u evroskeptike... a vi od mene tražite da pišem o Italiji? Pa gde vam je društvena svest i odgovornost, pobogu? Odbojkašice osvojile zlato u Jevropi, a vi Italija, pa Italija. Lepo sam ja još davno rekao da demokratija nije zdrava po narod. No, šta je tu je; pitao sam, rekli ste! Tražili ste, čitajte!
Pezaro se na italijanskoj čizmi smestio desno od Firence, uz more, između čuvenog letovališta Rimini i Ankone, luke iz koje kreće trajekt za nekoć našu stranu Jadrana.Da se u njoj nije rodio Đoakino Rosini, teško da bi me espadrile tamo nanele, ali jeste rodio se, pa Pezarci (Hmmm... ili su možda Pezarljani, Pezarijci... ma nešto od toga) još, njemu u čast, svakog avgusta priređuju i festival. Baš u ovoj, spolja ne preterano glamuroznoj zgradi, ali iznutra fenomenalnom auditorijumu za okruglo 780 duša.
Tu, ako ste rosiniomanijak poput mene, na svakom festivalu možete čuti opere koje se nigde drugde u svetu ne izvode i to samo tokom dvonedeljnog festivala. Rosini ih je napisao na desetine, a na repertoarima svetskih kuca je preživelo manje od deset. Te tako, ja čuh i dve, za koje nisam ni znao da postoje, Adelaida iz Burgundije i Mojsije u Egiptu. Basta Nenade, ti i tvoja klasika, ne gnjavi ljude više.
Ima Pezaro, tu odmah pored opere i tri kafića. Malo dalje i sve što uz gradić ide, pa čak i odvratnu plažu. A pokraj nje i porodicu u kojoj pater familias stoji pored bicikle (molim da niko ovo ne dira, imam pravo na vojvođanski padež!) i vrlo šarmantno komunicira sa sopstvenim aj oj uj fonom. Žena i sin, šta će, gledaju i čekaju da i oni dođu na red.
Zvuči poznato? Ne samo vama
A samo tridesetak kilometara od mora, na vrh brega smestio se Urbino. Mali, optočen zidinama, sav u kamenu i crepovima koji valjda bejahu crveni nekoć, ali su ih sunce i kiša poprilično izbledeli. Evo pogleda na grad iz dvorišta crkve svetog Đuzepea (ne, nije reč o Verdiju, on još čeka da ga neka stranka kandiduje za funkciju sveca. Ima Pezaro, tu odmah pored opere i tri kafića. Malo dalje i sve što uz gradić ide, pa čak i odvratnu plažu. A pokraj nje i porodicu u kojoj pater familias stoji pored bicikle (molim da niko ovo ne dira, imam pravo na vojvođanski padež!) i vrlo šarmantno komunicira sa sopstvenim aj oj uj fonom. Žena i sin, šta će, gledaju i čekaju da i oni dođu na red.
Zvuči poznato? Ne samo vama
Ono najveće po sredini fotke je, naravno, katedrala a desno od nje je vojvodska palata. Između njih se raširio Trg vojvode Federika, plemića kome grad dobrim delom duguje svoju prebogatu prošlost i današnju raskoš. A izgled palate i sve u njoj i oko nje rečito ukazuju da se nije štedelo. Šta je bio vojvoda, poljoprivrednik možda? Kompozitor? Lekar, pekar, apotekar? Izumitelj aj oj uj fona?
Ma jok, čovek je lepo skužio šta je u srednjem veku namicalo lovu i bio je plaćeni vojnik. Ponajviše je ratovao za Papu, ali nije bio gadljiv ni na ostale klijente. Em dobije keš na ruke, em posle bitke sledi i zaplena materijalnih dobara od mrskog i poraženog neprijatelja, u našem narodu poznata i kao “pljačka”.
Svaka slučajnost za belom tehnikom iz Slavonije i istočne Bosne, šleperima nafte, rentiranjem tenkova i haubica je slučajna, nenamerna, neopravdana i ničim izazvana. Baš kao i akcije oslobađanja i demokratizacije, recimo, Iraka ili Libije. Ljudski je rod odavno prevazišao takvo primitivno ponašanje i danas ratuje isključivo iz ideala (prisetiti se Iraka, Libije, Slavonije...), molim lepo da se ovo upamti i zna ako budem propitkivao u nekoj budućoj kolumni!
Danas zarađujemo tako što smislimo aj oj uj fon, gradimo, gradimo, gradimo Koridor X, ugradimo se negde, učlanimo u neku stranku (svejedno koju, verujte mi) pa hop u neki upravni odbor ili makar na neko mesto savetnika. A jadni Italijani, oni umesto toga praktikuju nešto što se zove “rad”, ne tražite u rečniku, to je davno prevaziđena imenica u Srbalja.
Ovo je Mikaela koja je sa rođakom Mateom otvorila božanstvenu prodavnicu tartufa i svega što je vezano za tartufe ili uz njih ide. U prizemlju i, u ciglama ozidanom podrumu, Mikaela i Mateo tek što su otvorili ovu prodavnicu, veselo i sa entuzijazmom upražnjavaju onu zaboravljenu imenicu – rad. Jedan deo proizvoda je sa porodičnog imanja, a ostalo su specijaliteti koje nabavljaju iz, kako kažu, tradicionalnih i proverenih izvora.
Brat i ja smo zašli unutra jer je on sekao vene svaki dan na biloštasamodajesatartufima. A unutra, kao u apateci (molim ostaviti vojvodjanski oblik imenice!) – tegle i teglice, flaše i flašice, pletene korpe sa testeninom, medom... ma šta da vam pričam, evo pogledajte i sami.
Zagledasmo se mi tako, ponešto malo i pazarismo i ja zaključih da je oko 2, to jest vreme ručka! Levo od tezge sa sirevima i kulenima, ima mala prostorija “za degustaciju”. Upitasmo mi može li da se degustira, Mikeala odgovori “izvolite”, uz izvinjenje što “neće biti sve kako treba” jer su tek otvorili i mi smo im prvi gosti. Biće, reče Mikaela, “skromno”. I bi skromno, evo pogledajte!
Tri vrste sira, od toga dve sa tartufima, kulen kao iz snova, dve vrste hleba, svežeg naravno, crno vino iz kraja i... one dve posudice po sredini, one su pune meda. Onaj tamni je od kestena, onaj svetli je livadski ali sa tartufima! Do tog dana, ne znadoh kako je to kada se preko jakog, starog ili pak mlađeg sira, prelije malo meda... auh, i sada, dok se prisećam, radi mi Pavlovljev refleks! Sve vreme je Mateo nadgledao i nutkao nas još po nečim. Što nismo uspeli da pojedemo, on i Mikaela su nam zapakovali da ponesemo. Zatražismo račun... “A ne, vi ste nam prvi gosti ovde, ne možemo da vam naplatimo”. Nije stvar u tome što su nas častili, zaista nije! Stvar je u tome KAKO su to učinili. Skidam vam kapu, majstori iz Italije!