Četvrtak veče, posle napornog dana u studiju jurcam kući da se presvučem, jer sam zahvaljujući Jeleni iz Sky Music-a pozvana na večeru sa Inkognitom, jednom od grupa koje sam jako volela u vreme kad smo Maki i ja snimale svoj prvi album.

Dotični Džoni (bubnjar iz moje rubrike „Moj klavir, Džoni i ja na Broukbek planini“) ih je takodje obožavao, te smo leta ’95. do iznemoglosti slušali njihovu pesmu „Deep waters“, dok je ostatak crnogorskog primorja odzvanjao narodnjacima.

I eto, ja toliko godina kasnije, sa Aleksandrinim cd-om pod miškom ulazim u restoran „Kovač“ (no relation!), koji je odjednom ušao na listu „najfensi“ mesta za izlazak u gradu (ko je sve bio tamo je priča za sasvim novu temu)... I sva srećna i važna idem da se upoznam sa ljudima čiji mi cd nije izlazio iz plejera nekoliko godina. Kako je život čudan :)...

Smestili su me pored gospode iz duvačke sekcije, tačnije trubača Sida, i saksofoniste čije ime nisam uspela da čujem jer je naš sto bio tik do bine na kojoj je bend svirao ciganske pesme. I to poprilično glasno, na moje razočaranje. Nadala sam se da ću u tom kratkom susretu stići da se ispričam sa tim sigurno zanimljivim ljudima, ovako je to bilo malo teže.

Ali, ako vaša kolumnistkinja išta ume, to je da komunicira, čak i u takvim okolnostima. Sid i ja smo se raspričali, saznala sam da je Škot, pa sam mu pričala koliko je divna škotska publika. Naime, davne ’93. godine na turneji Erol Brown-a (ex Hot chocolate) po Velikoj Britaniji, u Dandiju (iz kog se ispostavilo da je Sid) nam je crkla DAT mašina, sa koje su išle matrice uz koje smo Aleksandra i ja nastupale kao pregrupa. I morale smo iz glave da sviramo deset svojih potpuno neuvežbanih pesama, a škotska publika je bila puna razumevanja, pružajući nam topao prijem... i to je nešto što sam zauvek zapamtila...

Ostatak benda je delovao umorno, ali dobro raspoloženo. Jedino je pevačica omanjeng rasta pravila scenu što je niko ne pita šta će da jede, nego joj donose razna jela bez pitanja (to je bio pokušaj srpskog gostoprimstva poznatijeg kao „vozić“, ali je kod Imani, kako joj je ime, naišao na neodobravanje, jer, zaboga, ona ne jede svinjetinu iz religioznih razloga). Ali, kada sam sutradan čula Imani kako peva, sve je bilo zaboravljeno pod naletima njenog anđeoskog glasa... Svako ko tako peva može slobodno da bude nevidjeno zakeralo :)

Druga pevačica je bila predmet mog interesovanja jer mi je bila užasno poznata. Verovatno je pomislila da sam jedna od „onih“, koliko sam blenula u nju pokušavajući da se setim odakle je znam. Na kraju mi je Sid objasnio da je pevala prateće vokale Stingu na jednoj od turneja, a ja sam, naravno, DVD sa te turneje odgledala pre jedno 3 meseca... :)

Sve u svemu, oni su uživali u ciganskoj muzici misleći da je naša nacionalna, veselili se i tapšali kao pravi turisti, mada je i ostatak kafane bio u svojevrsnom delirijumu. Naravno, Jelena i ekipa iz Sky musica su iz najboljih namera mene predstavili kao „našu veliku zvezdu“, što je meni bilo ubitačno smešno, i pomalo neprijatno. Pod jedan, to je ortodoksna laž, a pod dva, ja sam samo muzičar koji ceni dobre muzičare, i komunicira na tom nivou.

Elem, Sid je na kraju od mene dobio i Aleksandrin disk, mada je to isto kao da sam ga dala pekaru iz Pekama (znate, Del bojevog kraja)... Hoću reći, ne verujem da je to bio sudbonosni korak za njen život i karijeru.

Veče se nastavilo tako što sam u svojoj Škodi (u koju sam sela posle nekoliko meseci nevoženja, jer je moj muž apsolutno zaposeo vadeći se na broj mesta koji treba da obidje u toku dana! “#$%&*?$/“#&) vozila fenomenalnog pevača Tonija i njegovog kolegu klavijaturistu u klub Plastik (za mene suviše mladalački izbor, kao što svi već vrlo dobro znate).

Ispostavilo se da je i on kompozitor, da komponuje u tandemu sa Gerijem Barlouom iz nekadašnjeg boj benda Take that, i da je super gotivan lik.

U Plastiku smo sa oduševljenjem shvatili da je on odrastao sa mojim dugogodišnjim londonskim saradnikom i prijateljem Džonatanom Bekfordom, koji je bio deo produkcijskog tima sa kojim smo Aleksandra i ja intenzivno saradjivale nekoliko godina. Džonski nam je čak bio u poseti tačno pred peti oktobar, i zamalo bio uhapšen na Kalenić pijaci zajedno sa mnom, dok smo pokušavali da promenimo sto maraka.

Eh, šta ti je šarmantni život u Srbiji.

U svakom slučaju, nismo mogli da verujemo da je svet BAŠ TOLIKO mali... Sutradan, posle koncerta, obećao mi je da će pozdraviti Džonskog kad ga vidi.

A koncert? Pa, biću bolno iskrena, i reći ću da je bend na silaznoj putanji isključivo zbog dve stvari – prva je izbor bubnjara, koji je povremeno zvučao kao tipičan beogradski bubnjar koji usporava tamo gde usporavanju nikako nije mesto... Druga stvar je ta da za poslednjih deset godina nisu promenili uvežbanu foru sa uključivanjem publike u pevanje na bisu. Čak imaju istu melodiju za tu svrhu, kao i na prethodna dva koncerta u Sava centru. Aman, malo mi je to uvredljivo, da vodju benda mrzi da smisli novu foru za animiranje publike, nego koristi potpuno istu na tri različite turneje u 10 godina!!!
No, no...

Ipak je bilo zadovoljstvo slušati Tonijeve i Imanine fantastične glasovne mogućnosti, Sidovu savršeno preciznu duvačku sekciju, fender rouds, stare dobre pesme...

Sve u svemu, imala sam dva dana puna svežih talentovanih ljudi, dobrih razgovora i muzičarskog sporazumevanja.

Jedino što je bilo baš degutantno su bile određene face u publici, koje nikad ne bih očekivala da vidim tu. Tu prvenstveno mislim na „muzičare“ koji u slobodno vreme mažnjavaju pare nesrećnicama kojima obećaju da će od njih napraviti festivalske/narodnjačke zvezde, a od toga ne bude ništa.

I ne, naravno da nije degutantno to što su došli na koncert Inkognita. To je SUPER.
Ono što je degutantno jeste način i mera do koje su izdali sebe.

Vaša Kristina
kolumna@mtsmondo.com

Četvrtak veče, posle napornog dana u studiju jurcam kući da se presvučem, jer sam zahvaljujući Jeleni iz Sky Music-a pozvana na večeru sa Inkognitom, jednom od grupa koje sam jako volela u vreme kad smo Maki i ja snimale svoj prvi album.

Dotični Džoni (bubnjar iz moje rubrike „Moj klavir, Džoni i ja na Broukbek planini“) ih je takodje obožavao, te smo leta ’95. do iznemoglosti slušali njihovu pesmu „Deep waters“, dok je ostatak crnogorskog primorja odzvanjao narodnjacima.

I eto, ja toliko godina kasnije, sa Aleksandrinim cd-om pod miškom ulazim u restoran „Kovač“ (no relation!), koji je odjednom ušao na listu „najfensi“ mesta za izlazak u gradu (ko je sve bio tamo je priča za sasvim novu temu)... I sva srećna i važna idem da se upoznam sa ljudima čiji mi cd nije izlazio iz plejera nekoliko godina. Kako je život čudan :)...

Smestili su me pored gospode iz duvačke sekcije, tačnije trubača Sida, i saksofoniste čije ime nisam uspela da čujem jer je naš sto bio tik do bine na kojoj je bend svirao ciganske pesme. I to poprilično glasno, na moje razočaranje. Nadala sam se da ću u tom kratkom susretu stići da se ispričam sa tim sigurno zanimljivim ljudima, ovako je to bilo malo teže.

Ali, ako vaša kolumnistkinja išta ume, to je da komunicira, čak i u takvim okolnostima. Sid i ja smo se raspričali, saznala sam da je Škot, pa sam mu pričala koliko je divna škotska publika. Naime, davne ’93. godine na turneji Erol Brown-a (ex Hot chocolate) po Velikoj Britaniji, u Dandiju (iz kog se ispostavilo da je Sid) nam je crkla DAT mašina, sa koje su išle matrice uz koje smo Aleksandra i ja nastupale kao pregrupa. I morale smo iz glave da sviramo deset svojih potpuno neuvežbanih pesama, a škotska publika je bila puna razumevanja, pružajući nam topao prijem... i to je nešto što sam zauvek zapamtila...

Ostatak benda je delovao umorno, ali dobro raspoloženo. Jedino je pevačica omanjeng rasta pravila scenu što je niko ne pita šta će da jede, nego joj donose razna jela bez pitanja (to je bio pokušaj srpskog gostoprimstva poznatijeg kao „vozić“, ali je kod Imani, kako joj je ime, naišao na neodobravanje, jer, zaboga, ona ne jede svinjetinu iz religioznih razloga). Ali, kada sam sutradan čula Imani kako peva, sve je bilo zaboravljeno pod naletima njenog anđeoskog glasa... Svako ko tako peva može slobodno da bude nevidjeno zakeralo :)

Druga pevačica je bila predmet mog interesovanja jer mi je bila užasno poznata. Verovatno je pomislila da sam jedna od „onih“, koliko sam blenula u nju pokušavajući da se setim odakle je znam. Na kraju mi je Sid objasnio da je pevala prateće vokale Stingu na jednoj od turneja, a ja sam, naravno, DVD sa te turneje odgledala pre jedno 3 meseca... :)

Sve u svemu, oni su uživali u ciganskoj muzici misleći da je naša nacionalna, veselili se i tapšali kao pravi turisti, mada je i ostatak kafane bio u svojevrsnom delirijumu. Naravno, Jelena i ekipa iz Sky musica su iz najboljih namera mene predstavili kao „našu veliku zvezdu“, što je meni bilo ubitačno smešno, i pomalo neprijatno. Pod jedan, to je ortodoksna laž, a pod dva, ja sam samo muzičar koji ceni dobre muzičare, i komunicira na tom nivou.

Elem, Sid je na kraju od mene dobio i Aleksandrin disk, mada je to isto kao da sam ga dala pekaru iz Pekama (znate, Del bojevog kraja)... Hoću reći, ne verujem da je to bio sudbonosni korak za njen život i karijeru.

Veče se nastavilo tako što sam u svojoj Škodi (u koju sam sela posle nekoliko meseci nevoženja, jer je moj muž apsolutno zaposeo vadeći se na broj mesta koji treba da obidje u toku dana! “#$%&*?$/“#&) vozila fenomenalnog pevača Tonija i njegovog kolegu klavijaturistu u klub Plastik (za mene suviše mladalački izbor, kao što svi već vrlo dobro znate).

Ispostavilo se da je i on kompozitor, da komponuje u tandemu sa Gerijem Barlouom iz nekadašnjeg boj benda Take that, i da je super gotivan lik.

U Plastiku smo sa oduševljenjem shvatili da je on odrastao sa mojim dugogodišnjim londonskim saradnikom i prijateljem Džonatanom Bekfordom, koji je bio deo produkcijskog tima sa kojim smo Aleksandra i ja intenzivno saradjivale nekoliko godina. Džonski nam je čak bio u poseti tačno pred peti oktobar, i zamalo bio uhapšen na Kalenić pijaci zajedno sa mnom, dok smo pokušavali da promenimo sto maraka.

Eh, šta ti je šarmantni život u Srbiji.

U svakom slučaju, nismo mogli da verujemo da je svet BAŠ TOLIKO mali... Sutradan, posle koncerta, obećao mi je da će pozdraviti Džonskog kad ga vidi.

A koncert? Pa, biću bolno iskrena, i reći ću da je bend na silaznoj putanji isključivo zbog dve stvari – prva je izbor bubnjara, koji je povremeno zvučao kao tipičan beogradski bubnjar koji usporava tamo gde usporavanju nikako nije mesto... Druga stvar je ta da za poslednjih deset godina nisu promenili uvežbanu foru sa uključivanjem publike u pevanje na bisu. Čak imaju istu melodiju za tu svrhu, kao i na prethodna dva koncerta u Sava centru. Aman, malo mi je to uvredljivo, da vodju benda mrzi da smisli novu foru za animiranje publike, nego koristi potpuno istu na tri različite turneje u 10 godina!!!
No, no...

Ipak je bilo zadovoljstvo slušati Tonijeve i Imanine fantastične glasovne mogućnosti, Sidovu savršeno preciznu duvačku sekciju, fender rouds, stare dobre pesme...

Sve u svemu, imala sam dva dana puna svežih talentovanih ljudi, dobrih razgovora i muzičarskog sporazumevanja.

Jedino što je bilo baš degutantno su bile određene face u publici, koje nikad ne bih očekivala da vidim tu. Tu prvenstveno mislim na „muzičare“ koji u slobodno vreme mažnjavaju pare nesrećnicama kojima obećaju da će od njih napraviti festivalske/narodnjačke zvezde, a od toga ne bude ništa.

I ne, naravno da nije degutantno to što su došli na koncert Inkognita. To je SUPER.
Ono što je degutantno jeste način i mera do koje su izdali sebe.

Vaša Kristina
kolumna@mtsmondo.com

Četvrtak veče, posle napornog dana u studiju jurcam kući da se presvučem, jer sam zahvaljujući Jeleni iz Sky Music-a pozvana na večeru sa Inkognitom, jednom od grupa koje sam jako volela u vreme kad smo Maki i ja snimale svoj prvi album.

Dotični Džoni (bubnjar iz moje rubrike „Moj klavir, Džoni i ja na Broukbek planini“) ih je takodje obožavao, te smo leta ’95. do iznemoglosti slušali njihovu pesmu „Deep waters“, dok je ostatak crnogorskog primorja odzvanjao narodnjacima.

I eto, ja toliko godina kasnije, sa Aleksandrinim cd-om pod miškom ulazim u restoran „Kovač“ (no relation!), koji je odjednom ušao na listu „najfensi“ mesta za izlazak u gradu (ko je sve bio tamo je priča za sasvim novu temu)... I sva srećna i važna idem da se upoznam sa ljudima čiji mi cd nije izlazio iz plejera nekoliko godina. Kako je život čudan :)...

Smestili su me pored gospode iz duvačke sekcije, tačnije trubača Sida, i saksofoniste čije ime nisam uspela da čujem jer je naš sto bio tik do bine na kojoj je bend svirao ciganske pesme. I to poprilično glasno, na moje razočaranje. Nadala sam se da ću u tom kratkom susretu stići da se ispričam sa tim sigurno zanimljivim ljudima, ovako je to bilo malo teže.

Ali, ako vaša kolumnistkinja išta ume, to je da komunicira, čak i u takvim okolnostima. Sid i ja smo se raspričali, saznala sam da je Škot, pa sam mu pričala koliko je divna škotska publika. Naime, davne ’93. godine na turneji Erol Brown-a (ex Hot chocolate) po Velikoj Britaniji, u Dandiju (iz kog se ispostavilo da je Sid) nam je crkla DAT mašina, sa koje su išle matrice uz koje smo Aleksandra i ja nastupale kao pregrupa. I morale smo iz glave da sviramo deset svojih potpuno neuvežbanih pesama, a škotska publika je bila puna razumevanja, pružajući nam topao prijem... i to je nešto što sam zauvek zapamtila...

Ostatak benda je delovao umorno, ali dobro raspoloženo. Jedino je pevačica omanjeng rasta pravila scenu što je niko ne pita šta će da jede, nego joj donose razna jela bez pitanja (to je bio pokušaj srpskog gostoprimstva poznatijeg kao „vozić“, ali je kod Imani, kako joj je ime, naišao na neodobravanje, jer, zaboga, ona ne jede svinjetinu iz religioznih razloga). Ali, kada sam sutradan čula Imani kako peva, sve je bilo zaboravljeno pod naletima njenog anđeoskog glasa... Svako ko tako peva može slobodno da bude nevidjeno zakeralo :)

Druga pevačica je bila predmet mog interesovanja jer mi je bila užasno poznata. Verovatno je pomislila da sam jedna od „onih“, koliko sam blenula u nju pokušavajući da se setim odakle je znam. Na kraju mi je Sid objasnio da je pevala prateće vokale Stingu na jednoj od turneja, a ja sam, naravno, DVD sa te turneje odgledala pre jedno 3 meseca... :)

Sve u svemu, oni su uživali u ciganskoj muzici misleći da je naša nacionalna, veselili se i tapšali kao pravi turisti, mada je i ostatak kafane bio u svojevrsnom delirijumu. Naravno, Jelena i ekipa iz Sky musica su iz najboljih namera mene predstavili kao „našu veliku zvezdu“, što je meni bilo ubitačno smešno, i pomalo neprijatno. Pod jedan, to je ortodoksna laž, a pod dva, ja sam samo muzičar koji ceni dobre muzičare, i komunicira na tom nivou.

Elem, Sid je na kraju od mene dobio i Aleksandrin disk, mada je to isto kao da sam ga dala pekaru iz Pekama (znate, Del bojevog kraja)... Hoću reći, ne verujem da je to bio sudbonosni korak za njen život i karijeru.

Veče se nastavilo tako što sam u svojoj Škodi (u koju sam sela posle nekoliko meseci nevoženja, jer je moj muž apsolutno zaposeo vadeći se na broj mesta koji treba da obidje u toku dana! “#$%&*?$/“#&) vozila fenomenalnog pevača Tonija i njegovog kolegu klavijaturistu u klub Plastik (za mene suviše mladalački izbor, kao što svi već vrlo dobro znate).

Ispostavilo se da je i on kompozitor, da komponuje u tandemu sa Gerijem Barlouom iz nekadašnjeg boj benda Take that, i da je super gotivan lik.

U Plastiku smo sa oduševljenjem shvatili da je on odrastao sa mojim dugogodišnjim londonskim saradnikom i prijateljem Džonatanom Bekfordom, koji je bio deo produkcijskog tima sa kojim smo Aleksandra i ja intenzivno saradjivale nekoliko godina. Džonski nam je čak bio u poseti tačno pred peti oktobar, i zamalo bio uhapšen na Kalenić pijaci zajedno sa mnom, dok smo pokušavali da promenimo sto maraka.

Eh, šta ti je šarmantni život u Srbiji.

U svakom slučaju, nismo mogli da verujemo da je svet BAŠ TOLIKO mali... Sutradan, posle koncerta, obećao mi je da će pozdraviti Džonskog kad ga vidi.

A koncert? Pa, biću bolno iskrena, i reći ću da je bend na silaznoj putanji isključivo zbog dve stvari – prva je izbor bubnjara, koji je povremeno zvučao kao tipičan beogradski bubnjar koji usporava tamo gde usporavanju nikako nije mesto... Druga stvar je ta da za poslednjih deset godina nisu promenili uvežbanu foru sa uključivanjem publike u pevanje na bisu. Čak imaju istu melodiju za tu svrhu, kao i na prethodna dva koncerta u Sava centru. Aman, malo mi je to uvredljivo, da vodju benda mrzi da smisli novu foru za animiranje publike, nego koristi potpuno istu na tri različite turneje u 10 godina!!!
No, no...

Ipak je bilo zadovoljstvo slušati Tonijeve i Imanine fantastične glasovne mogućnosti, Sidovu savršeno preciznu duvačku sekciju, fender rouds, stare dobre pesme...

Sve u svemu, imala sam dva dana puna svežih talentovanih ljudi, dobrih razgovora i muzičarskog sporazumevanja.

Jedino što je bilo baš degutantno su bile određene face u publici, koje nikad ne bih očekivala da vidim tu. Tu prvenstveno mislim na „muzičare“ koji u slobodno vreme mažnjavaju pare nesrećnicama kojima obećaju da će od njih napraviti festivalske/narodnjačke zvezde, a od toga ne bude ništa.

I ne, naravno da nije degutantno to što su došli na koncert Inkognita. To je SUPER.
Ono što je degutantno jeste način i mera do koje su izdali sebe.

Vaša Kristina
kolumna@mtsmondo.com