Partizani ili Nemci? Prva ili druga Srbija? Tito ili Draža? Slob(od)a ili vazalstvo? Grob ili rob? Partizan ili Zvezda? Rusija ili EU? Boris ili Toma? Kurta ili Murta? Ugričić ili Ivica? Izdajnik ili PatriJota? Ima l' bolan u Srbalja nešto što je između a da to između nije kompromis. Jer, u Srbalja je reč "kompromis" kompromitovana i ima, jelte, negativnu konotaciju, antisrpska je i po formi i po suštini, fuj sa tim kompromisom.
Onomadne, jednom davno, u zemlji Vajata Erpa, Veslija Klarka, Bila Klintona, kauboja, Indijanaca i Monike Levinski, jedan individualni poljoprivredni proizvođač iz Džordžije odlučio je da se kandiduje za predsednika nekih tamo Sjedinjenih Američkih Država. Te je batalio svoje plantaže kikirikija, presavio tabak i prijavio se. I pobedio bogme, jer Amerika je zemlja sočinjena po ugledu na Srbiju, ergo, zemlja neslućenih mogućnosti! Tamo je moguće i da čovek za koga niko pre toga nije ni čuo postane predsednik. Dotični farmer zvao se Džimi Karter, a kada se saznalo za njegovu kandidaturu, mnogi su ga prozvali "Jimmy Who?" (Koji Džimi?) jer za njega, jelte, nisu znali.E pa, meni je moja zemlja Srbija omogućila da se osećam kao prosečan Amerikanac onomadne u vreme kikiriki Džima! Da se češkam po glavi i pitam: koji Andrej? Koji bre Nikolaidis? Koji Sreten? Koji bre Ugričić, bre? Dobro bre, neću za Dačića pitati... za Ivicu jesam čuo, onomad dok je on još bio Slobin portparol a ja još novinar, čak sam ga i snimao. Ne, ništa tajno, ništa CIA, BIA, MI5, strogo javno i pred svedokima (priznaćete, "svedokima" zvuči nekako srBskije od "svedocima", zar ne?).
Elem, vidim da se vaskoliko, vaseljensko a i sveoBšte srBstvo zatalasalo, uzbunilo, na noge diglo i spremno čeka da identifikujemo dahije pa da bunu na njih vozdižemo. Digla se prva Srbija, digla se druga Srbija, gledaju se preko nišana i pucaju li, brate, pucaju! Jedni smenjuju, drugi bi da smene one koji smenjuju, treći brane slobodu, četvrti brane slobodu od onih prvih ili drugih, svejedno, bitno je da je brane. Oni peti pak ustali da brane slobodu od nje same.
A ja gledam, pa se češkam po glavi i kao svaki pošten Englez pitam: "Who the f...". Sebe, ničim izazvan i zlonameran, ubrajam u relativno solidne poznavaoce pisane reči. Čak ulažem i pare i vreme e da bih pratio ko šta piše na jeziku mi maternjem. Čak se nešto malo razumem i u književne nagrade. Nešto malo, po prirodi zanata a i lične radoznalosti radi, pratim i ko kako radi svoj posao, pratim i dodelu nagrada i demonstracije, peticije, proklamacije, afirmacije, denuncijacije i ostale cije.
Do pre neki dan, niti sam čuo za Andreja niti za njegovu nagradu. Čuo sam da svako ko je predsednik ovoga ili onoga ima razne savetnike. Što za ovo, što za ono, što za kandže i repove, što za rogove i sveće. Pretpostavljam da ti savetnici u radno vreme savetuju a kada dođe veče, imaju slobodu da prošetaju rivom, korzom, svrate u neki kafić, ganjaju ženske ili muškarce, šetaju besne gliste... pa da čak, bozemeprosti, i piskaraju malo pa da – što da ne - to čak i objavljuju, živela sloboda misli, reči i izražavanja! Sve je to OK. Mogu da razumem i da u toj slobodi, daju sebi i slobodu da neku potencijalnu eksploziju, tamo negde, daleeeeeko od mora, vide i kao civilizacijski ili ini pomak. Mogu da razumem i da se nekome to i ne dopadne, evo, meni se recimo, to ni najmanje ne dopada.
Ali, meni je, kada sam bio mali, mama prenela babinu mudru rečenicu: "Sine... nije bitno ŠTA ti ko kaže... već KO ti šta kaže". Pa se ja, eto, ne sekiram zbog mnogo čega sto se piše ili izgovara. Stoga ni Andreja, kada već za njega čuo nisam (a što je možda moj civilizacijski minus mada ne mora da znači) i njegovo pisanije nisam shvatio ozbiljno niti se zbog toga uzbudio. A nisam, priznajem, ni sočinio peticiju u odbranu njegovog lika i dela. Malo me je stid da priznam, ali nisam do sada nikada nikakvu peticiju u životu sočinio.
Idemo dalje. Jesam čuo za Sretena, ali samo čuo, ono što sam pokušao da pročitam mi nije bilo zanimljivo, što ne mora da bude merilo njegovih spisateljskih sposobnosti, već možda i mojih čitalačkih. Mada sumnjam. No, ni u kom slučaju nisam, božemeoprosti, bio svestan o kakvoj je bibliotekarskoknjiževničkoj gromadi reč, o gibraltarskoj steni od koje zavisi ugled Srbije u Srbiji a posebno ugled Srbije u svetu. Koji je ogroman, kao što dobro znamo.
Ako je verovati drugoj Srbiji, bez njega u upravničkoj stolici, Narodna biblioteka države Srbije će postati seoska kafana, a Srbi će umesto da čitaju jednu knjigu u tri godine, početi da čitaju po jednu knjigu svakih pet godina. Ako je verovati pak prvoj Srbiji, sa njime na mestu upravnika biblioteke, u Srbiji će se umnožiti (i ubožiti) Al Kaida, Al Mi Napriča, Al Ga Pretera, Al Nemoj Mi Reći, Au Sestro Slatka... i rodiće se mnogo muške dece sa imenom Frovik.
Gledam dalje... u Novom Sadu je obeležena sedamdeseta godišnjica strašnog zločina mađarskih okupacionih vlasti. Ne znam za Vas dragi čitaoče (niti Vas draga čitateljko), ali mene je baš bilo sramota da gledam kako se crkva i gradske vlasti otimaju oko toga ko je vlasnik uspomene na te žrtve iz 1942. Meni se čini da je crkva bila bezočnija te da je i "pobedila" u nadmetanju, zanima me kome su platili kopirajt? I da li se makar neko svega toga stidi?
Neću više, mučno mi je koliko primera ima. Priupitaću samo i sebe i Vas... Umemo li mi išta odmereno? Možemo li da ne stojimo uvek na jednom od dva pola, možemo li neki rat da izbegnemo, neku svađu da zaobiđemo, od neke polemike da se suzdržimo, u nekoj čorbi da ne budemo mirođija? Umemo li bar jednu tuđu glupost da oćutimo ili baš na svaku moramo da odgovorimo sa svoje dve?