To što sebe smatram „hipikom u odredjenim godinama“ ne znači da ću vas zamarati pričom o tome kako „pokret“, sa odredjenim modifikacijama, razume se, ponovo stiče planetarnu popularnost kod nekih novih mladih ljudi, već sam refren hipi himne iz mjuzikla „Kosa“ pevušio k’o dodole šiban dosadnom kišom koju je na severu raznosio severac! Otišao sam jedne zore iz „suncem okupanog Beograda“ i obreo se u „Veneciji Severa“ – Stokholmu.

Posao pre svega, razume se, ali kao svaki iskusan čovek najpre sam ozbiljno obavio predradnje - istražio lokale u okolini mesta na kome je trebalo da provedem naredna tri dana u poslu. Jer, slobodno vreme valja iskoristiti na način koji garantuje... šta? Da vidim dva prsta? Ima? Nema. Dobro...

Dakle pauze valja provesti u establišmentu koji:

1) nije daleko
2) na mestu je gde prolazi relativno mnogo ljudi
3) ima šank u prozoru (ka ulici, naravno) ili pokrivenu baštu i
4) da je dozvoljeno pušenje.

Verovali ili ne, našao sam restorančić koji ispunjava sve uslove i još i više! Dakle „Grodan“ ili u prevodu - „Žabac“! Smešten tik pored mesta na kome sam radio, u pešačkoj zoni, pokrivena bašta sa grejalicama koje su uključivali po potrebi, stvarno ’ladno bilo, a i na naslonima stolica bilo je crvene ćebadi od debele čoje (ili beše flanel?), kako bi dame u kraćim suknjicama mogle da pokriju butinice ako iznenada dune severac.

Mali točeni „Kilkeni“ (mladji, svetliji brat „Ginisa“) posle pauze za ručak dobro je poslužilo da ošacujem situaciju. Prvo što mi je palo u oči bilo je odsustvo, he, mojih vršnjaka. Nije da ih nije bilo uopšte, ali u poredjenju sa običnim svetom koji kod nas šeta, recimo Knez Mihajlovom oko jedan-dva popodne, kud i kamo manje. Ti moji vršnjaci i ja smo bili obučeni u skladu sa (hladnim) vremenom, somotski sakoi ili jakne, obavezan lagani šal, tanki džemperi preko košulje, farmerke i „spenserice“, uglavnom. E mladjarija se oblačila u skladu s kalendarom. Znači, polovina maja, znači proleće! Znači kratki, uglavnom laneni sakoi ili tanke jaknice, znači ispod su samo majičice, znači dole suknjice ili haljinice, farmerke, znači – nema zime! Muško ili žensko, svejedno.

E sad, pa po završetku posla, obično oko pet popodne, sledilo je opuštanje i „istraživačko novinarstvo“. Jedan od prvih zaključaka bio je da su stereotipi o Švedjankama zasnovani - samo delimično.

Da se razumemo, kad su lepe, lepe su k’o greh! Ali nije samo fizička lepota to što im daje posebnost. Došao sam do zaključka da je bez obzira na gradju i/ili fiziku lepotu, glavna stvar zbog koje se muškarci (i žene, i žene...) okreću za njima je – njihov stav! One hodaju uspravno, samouvereno, opušteno, bez onih, ovde tako popularnih, torbica koje vise „s ruke k’o s kuke“, ako su u društvu (muškom, ženskom, svejedno), osmeh je obavezan, kao i čavrljanje...

Uverio sam se u to i prilikom večernjih obilazaka varoši, ista meta, isto odstojanje. Ono mesta koje sam uspeo da obidjem, najviše s prijateljima tek pošto sam završio „radni deo posete“, uverilo me je da su restauracije/picerije/pasticerije verovatno poslužili kao modla za većinu „evropskih establišmenata“ koji su poslednjih godina otvoreni u Beogradu i drugim većim gradovima po Srbiji. Razlika je samo u tome što u ovdašnjim uvek (ili skoro uvek) ima publike, dok u njine gosti dolaze samo na kratki espreso, malte ne s nogu, kratak susret, u vreme ručka (bez dodatka sedenja za nama tako drago „varenje na licu mesta“) i malo opuštanja posle završenog radnog vremena, uglavnom da se sačeka neko s kim se ide kući, pretpostavljam.

Uveče gotovo da nema nikoga, s izuzetkom petka i subote kada „život počinje u deset uveče“.

E sad, kakve sve ovo ima veze s naslovom ovog teksta?

Pa mnogo toga ima u onoj staroj koja otprilike kaže – svako čezne za onim što nema. Ili tako nekako. Pa kad se ta upari sa onim što stariji često govore, da nešto počneš da ceniš tek kad ti nedostaje, tako sam i ja („k’o ozeb’o“...) dočekao sunce dan pred povratak. Vazduh je, medjutim, bio i dalje oštar, oko deset stepeni u plusu, ali u parku pored hotela u kome sam odseo – naroda k’o u solarijumu! Ćebence, knjiga ili šarena štampa, bikini i mesto na travnjaku na kome krošnja nekog drveta ne krije sunce.

Refleksno sam skinuo sako, majke mi! Vidjao sam to i ranije, na raznim mestima koja su daleko od „mediteranske klime“, ali ovoga puta me je baš nateralo da porazmislim o tome kako valja iskoristiti svaki trenutak lepog vremena, pre svega zato što, bar meni, odmah popravlja raspoloženje za polovinu, a i dosta mi je onih koji s prvim lepim danima proleća počnu unapred da kukaju kako „ima da izginemo od vrućine ovog leta“. Baš me živo interesuje šta bi im na to odgovorili oni koje sam nedavno video u parku u Stokholmu.

Da, u jednom opuštenom razgovoru s domaćinima rekoše mi daje „muzika drugi po vrednosti izvozni artikal Švedske“! Igrom slučaja banuo sam na tonsku probu jednog pop benda, dve pevačice, dama za klavijaturama i momak s gitarom, a ono što me je impresioniralo nisu bile „Abba harmonije“ već energija koja je prosto kuljala iz zvučnika.

Ako sam vas zainteresovao, otidjite na sajt www.le-kid.com i prosudite sami.