Eto, došlo je vreme da otvorim karte i da priznam strašnu istinu – ja snimam ploču. Znam da sam u svom uvodnom tekstu rekla da nisam deo “estrade”, da više nisam aktivna u tom pogledu, ali moje snimanje ploče ne znači suprotno od toga…Čak šta više.
Planiram da se držim što dalje od njih.
U stvari sam se samo uželela stvaranja (ma koliko ova rubrika koju pišem za vas zadovoljavala moj stvaralački nagon, muzika je ipak muzika ! :)
E sad, da budem iskrena, ne bih vam ovo ni otkrivala da nisam doživela možda najlepše muzičko iskustvo svog života pre samo nedelju dana, ovde, u Beogradu.Naime, već mesecima se bavim nečim što me je motivisalo kao nikad do sad. Surfujući netom negde u Januaru, nabasam na sajt Dominik Milera, Stingovog dugogodišnjeg gitariste (da, istog onog kog sam sanjala!). Najsmešnija stvar je da su moji roditelji poznavali Dominika u periodu kad smo živeli u Londonu od 1977. do 1979.
On je tad imao oko 19 godina, i upoznao je Kokija u čuvenoj Argent prodavnici instrumenata u Denmark stritu, u kojoj su se okupljali svi muzičari koji su pokušavali da napreduju i urade nešto u životu.
Počeli su da se druže, mada je Koki tad imao čitavih 35 godina, ali muzika ne zna za granice!
I, godinama kasnije, on je postao uspešan sešn gitarista (Fil Kolins, i svirka na albumu “But…Seriously” su mu bili savršena odskočna daska za rad sa velikim Stingom…).
Uglavnom, dođem ja tad na ideju da ne bi bilo loše pitati ga za mogućnost gostovanja na mojoj ploči (koja je tad još uvek postojala samo u mojoj glavi!).
I, čovek mi užasno ljubazno odgovori, kako da se ne seća Kokija i Spomenke, oni su bili tako dobri prema njemu, puno su mu pomogli, bla bla truć. I naravno da bi voleo da da učestvuje na mojoj ploči.
Mojoj sreći nikad kraja. Naravno, znala sam da to mora da košta puno, ali sam računala da ću novac nekako naći.
Usput shvatim da ne bi bilo loše imati i Vinija Kolajutu za bubnjevima (Džoni mi ceo život priča o njemu, a i znam da je svirao na mojoj omiljenoj Stingovoj ploči “Ten summoners tales”.) I plus su Dominik i on veliki prijatelji. I tu u mojoj glavi počne da se stvara čuveni “Kristinin haos sa megalomanskim zamislima koje Kristina apsolutno MORA da ostvari, inače teško svima”. I to je trajalo mesecima. Našla sam i Vinija na netu, pisala mu, sve se dogovorila. I inspirisana celom pričom, počela da pišem i komponujem kao nenormalna.
Ne pamtim kad sam bila toliko nadahnuta…
U međuvremenu, teškoće sa planiranjem finansija, naravno. Vlado Geogijev je načuo šta planiram, i predložio mi da se odreknem eksluzivnosti, a da podelimo troškove, i dovedemo ih zajedno, za obe naše ploče. I na kraju je tako i bilo. Naravno, u prvom momentu mi je bilo krivo što ne mogu sama sve da izvedem, ali mi je bilo mnogo važnije da doživim saradnju sa njima, nego dal’ će neko reći “Eeee, u ta taa, pa nisu svirali samo njoj!”. A i Vlado je jedini izvođač u Srbiji sa kojim bi pristala na ovu vrstu kompromisa., jer znam koliko mu je muzika bitna, i da ima čiste, prave motive.
Naravno, pravi spas je nastupio u vidu Mobilne telefonije Srbije, koja je razumela moju želju da pomerim standarde u muzici, i velikodušno pristala da podrži moje napore. Da nije bilo njih, bojim se da bi Dominik i Vini bili samo pusti snovi…A u Srbiji ima jako malo ljudi koji imaju tu hrabrost da podrže nešto čiji glavni atribut nisu silikoni.
Eto, tačno sam znala kad sam prihvatila da pišem ovu rubriku, da će nešto mnogo dobro izaći iz toga!!!! :)
Mondo i MTS rule!!!
Enivej, organizacija svega toga je bila dugačka i mukotrpna, ali je 23. maja napokon svanuo dan kada sam dočekala dolazak Vinija Kolajute u Beograd. Ne znam odakle da počnem. Vini je stigao iz Los Anđelesa, jedan normalan, super opušten i duhovit tip. Tog prvog dana je imao vremena da se odmara, te smo otišli na večeru kod Koje u “Violetu”, i dugo, dugo pričali o svemu i svačemu. Već tada sam se osećala kao na Marsu, potpuno izmešteno iz svog života, i beskrajno srećno što komuniciram sa jednim od najboljih muzičara današnjice. Bilo je toliko interesantno slušati njegove anegdote, što sa turneja i snimanja sa Stingom, što sa raznih sešna koje je imao širom sveta sa raznim poznatim izvođačima i muzičarima.
Neću mnogo daviti (kasno, Kristina!), čovek mi je odsvirao 9 pesama za tri dana, na već pripremljen klavir, demo glas i klik. Poptuno savršeno. Mez mane. Ne kao mašina, bez duše, nego sa prisutnim ljudskim faktorom, ali u savršenom tempu, stilu, sa umesnim cakama i prelazima. Ono što je on uradio mojim pesmama, to je nešto što u životu nisam videla. On je doprineo ne samo na svirački način, već celokupnom slušalačkom doživljaju – svaka od 9 pesama je postala 100% bolja pesma nakon što bi je Vini odsvirao. A moj izraz lica, dok sam slušala kako čovek pretvara moje pesme u ono što one sve vreme traže da budu, u ono kako sam ih čula u svojoj glavi dok sam ih pisala, to nije opisivo. Najbliži opis je dete koje doživljava trenutak najčistije sreće – ja to zovem “nekontrolisan detinji osmeh prosut po faci od uva do uva”!
Vini se prejedao po srpskim kafanama ,upoznao sve važne ljude iz mog života (a nema ih previše), a sprijateljio se i sa Vladom Migrićem, čovekom koji je, zajedno, sa Džonijem, obezbedio bubanj za snimanje, Saletom Jankovićem (čovekom koji je snimao), Dejom i Goranom iz Studija Barba koji su takođe snimali, i pomagali - ovom prilikom im se svima zahvaljujem na nesebičnom teškom radu i podršci koju su mi pružili!.
Najvažnije od svega, Vini i ja smo se muzički potpuno našli – posle prve pesme, on je već osećao šta volim, šta ne, koja vrsta pratnje treba mom vokalu, kakvu emociju bubanj treba da nosi u kojoj pesmi.
A i kao ljudi smo se super složili, što je celu saradnju činilo još lepšom i lakšom!
Moram priznati da mi je bilo jako žao kad se snimanje sa njim završilo…
Tad se desio Dominik. Dominik je potpuno drugačiji od Vinija. Kao svaki Englez, vrlo je mirno duhovit, oštrouman i pomalo flegma…:) Ali, zato je poznat po najnežnijem sviranju gitare sa najlon žicama. I super je lik, na potpuno drugi fazon od Vinija.
Čini mi se da je njegov stilski pečat malo obojeniji od Vinijevog, Dominikovo sviranje je obojeno njegovim argentinskim poreklom, i najbolji je u laganim numerama sa latino primesama (bolje reći, savršen), a Vini, koji je svestraniji, podjednako kvalitetno svira i latino, džez, i pop i rok. … Zato sam ih i zvala. Obojicu sam želela da imam na svojoj ploči da bi ih pustila da rade ono po čemu su poznati i u čemu su najbolji – njihov pečat je svojevrsno blago moje ploče...
Dominik ima šestoro dece, i užasno je interesantan. Njegov život je, čini se, jedna velika, divna pustolovina o kakvoj svi uglavnom samo možemo da sanjamo…A on je skroz normalan, na zemlji, svestan toga koliko je imao sreće, i zahvalan na svemu…
Da privedem kraju – svih 7 dana sam bila neizmerno srećna i zadovoljna, rezultat koji sam dobila je neverovatan, pa ne prodala ni jedan primerak, samo ovo iskustvo je bilo vredno truda… Otvorili su mi se novi vidici, i čak da nijednog od njih dvojice nikad više ne vidim, znam da sam uradila pravu stvar.
Stomak mi to govori…Srce takođe.
Vaša Kristina
kolumna@mtsmondo.com
Planiram da se držim što dalje od njih.
U stvari sam se samo uželela stvaranja (ma koliko ova rubrika koju pišem za vas zadovoljavala moj stvaralački nagon, muzika je ipak muzika ! :)
E sad, da budem iskrena, ne bih vam ovo ni otkrivala da nisam doživela možda najlepše muzičko iskustvo svog života pre samo nedelju dana, ovde, u Beogradu.Naime, već mesecima se bavim nečim što me je motivisalo kao nikad do sad. Surfujući netom negde u Januaru, nabasam na sajt Dominik Milera, Stingovog dugogodišnjeg gitariste (da, istog onog kog sam sanjala!). Najsmešnija stvar je da su moji roditelji poznavali Dominika u periodu kad smo živeli u Londonu od 1977. do 1979.
On je tad imao oko 19 godina, i upoznao je Kokija u čuvenoj Argent prodavnici instrumenata u Denmark stritu, u kojoj su se okupljali svi muzičari koji su pokušavali da napreduju i urade nešto u životu.
Počeli su da se druže, mada je Koki tad imao čitavih 35 godina, ali muzika ne zna za granice!
I, godinama kasnije, on je postao uspešan sešn gitarista (Fil Kolins, i svirka na albumu “But…Seriously” su mu bili savršena odskočna daska za rad sa velikim Stingom…).
Uglavnom, dođem ja tad na ideju da ne bi bilo loše pitati ga za mogućnost gostovanja na mojoj ploči (koja je tad još uvek postojala samo u mojoj glavi!).
I, čovek mi užasno ljubazno odgovori, kako da se ne seća Kokija i Spomenke, oni su bili tako dobri prema njemu, puno su mu pomogli, bla bla truć. I naravno da bi voleo da da učestvuje na mojoj ploči.
Mojoj sreći nikad kraja. Naravno, znala sam da to mora da košta puno, ali sam računala da ću novac nekako naći.
Usput shvatim da ne bi bilo loše imati i Vinija Kolajutu za bubnjevima (Džoni mi ceo život priča o njemu, a i znam da je svirao na mojoj omiljenoj Stingovoj ploči “Ten summoners tales”.) I plus su Dominik i on veliki prijatelji. I tu u mojoj glavi počne da se stvara čuveni “Kristinin haos sa megalomanskim zamislima koje Kristina apsolutno MORA da ostvari, inače teško svima”. I to je trajalo mesecima. Našla sam i Vinija na netu, pisala mu, sve se dogovorila. I inspirisana celom pričom, počela da pišem i komponujem kao nenormalna.
Ne pamtim kad sam bila toliko nadahnuta…
U međuvremenu, teškoće sa planiranjem finansija, naravno. Vlado Geogijev je načuo šta planiram, i predložio mi da se odreknem eksluzivnosti, a da podelimo troškove, i dovedemo ih zajedno, za obe naše ploče. I na kraju je tako i bilo. Naravno, u prvom momentu mi je bilo krivo što ne mogu sama sve da izvedem, ali mi je bilo mnogo važnije da doživim saradnju sa njima, nego dal’ će neko reći “Eeee, u ta taa, pa nisu svirali samo njoj!”. A i Vlado je jedini izvođač u Srbiji sa kojim bi pristala na ovu vrstu kompromisa., jer znam koliko mu je muzika bitna, i da ima čiste, prave motive.
Naravno, pravi spas je nastupio u vidu Mobilne telefonije Srbije, koja je razumela moju želju da pomerim standarde u muzici, i velikodušno pristala da podrži moje napore. Da nije bilo njih, bojim se da bi Dominik i Vini bili samo pusti snovi…A u Srbiji ima jako malo ljudi koji imaju tu hrabrost da podrže nešto čiji glavni atribut nisu silikoni.
Eto, tačno sam znala kad sam prihvatila da pišem ovu rubriku, da će nešto mnogo dobro izaći iz toga!!!! :)
Mondo i MTS rule!!!
Enivej, organizacija svega toga je bila dugačka i mukotrpna, ali je 23. maja napokon svanuo dan kada sam dočekala dolazak Vinija Kolajute u Beograd. Ne znam odakle da počnem. Vini je stigao iz Los Anđelesa, jedan normalan, super opušten i duhovit tip. Tog prvog dana je imao vremena da se odmara, te smo otišli na večeru kod Koje u “Violetu”, i dugo, dugo pričali o svemu i svačemu. Već tada sam se osećala kao na Marsu, potpuno izmešteno iz svog života, i beskrajno srećno što komuniciram sa jednim od najboljih muzičara današnjice. Bilo je toliko interesantno slušati njegove anegdote, što sa turneja i snimanja sa Stingom, što sa raznih sešna koje je imao širom sveta sa raznim poznatim izvođačima i muzičarima.
Neću mnogo daviti (kasno, Kristina!), čovek mi je odsvirao 9 pesama za tri dana, na već pripremljen klavir, demo glas i klik. Poptuno savršeno. Mez mane. Ne kao mašina, bez duše, nego sa prisutnim ljudskim faktorom, ali u savršenom tempu, stilu, sa umesnim cakama i prelazima. Ono što je on uradio mojim pesmama, to je nešto što u životu nisam videla. On je doprineo ne samo na svirački način, već celokupnom slušalačkom doživljaju – svaka od 9 pesama je postala 100% bolja pesma nakon što bi je Vini odsvirao. A moj izraz lica, dok sam slušala kako čovek pretvara moje pesme u ono što one sve vreme traže da budu, u ono kako sam ih čula u svojoj glavi dok sam ih pisala, to nije opisivo. Najbliži opis je dete koje doživljava trenutak najčistije sreće – ja to zovem “nekontrolisan detinji osmeh prosut po faci od uva do uva”!
Vini se prejedao po srpskim kafanama ,upoznao sve važne ljude iz mog života (a nema ih previše), a sprijateljio se i sa Vladom Migrićem, čovekom koji je, zajedno, sa Džonijem, obezbedio bubanj za snimanje, Saletom Jankovićem (čovekom koji je snimao), Dejom i Goranom iz Studija Barba koji su takođe snimali, i pomagali - ovom prilikom im se svima zahvaljujem na nesebičnom teškom radu i podršci koju su mi pružili!.
Najvažnije od svega, Vini i ja smo se muzički potpuno našli – posle prve pesme, on je već osećao šta volim, šta ne, koja vrsta pratnje treba mom vokalu, kakvu emociju bubanj treba da nosi u kojoj pesmi.
A i kao ljudi smo se super složili, što je celu saradnju činilo još lepšom i lakšom!
Moram priznati da mi je bilo jako žao kad se snimanje sa njim završilo…
Tad se desio Dominik. Dominik je potpuno drugačiji od Vinija. Kao svaki Englez, vrlo je mirno duhovit, oštrouman i pomalo flegma…:) Ali, zato je poznat po najnežnijem sviranju gitare sa najlon žicama. I super je lik, na potpuno drugi fazon od Vinija.
Čini mi se da je njegov stilski pečat malo obojeniji od Vinijevog, Dominikovo sviranje je obojeno njegovim argentinskim poreklom, i najbolji je u laganim numerama sa latino primesama (bolje reći, savršen), a Vini, koji je svestraniji, podjednako kvalitetno svira i latino, džez, i pop i rok. … Zato sam ih i zvala. Obojicu sam želela da imam na svojoj ploči da bi ih pustila da rade ono po čemu su poznati i u čemu su najbolji – njihov pečat je svojevrsno blago moje ploče...
Dominik ima šestoro dece, i užasno je interesantan. Njegov život je, čini se, jedna velika, divna pustolovina o kakvoj svi uglavnom samo možemo da sanjamo…A on je skroz normalan, na zemlji, svestan toga koliko je imao sreće, i zahvalan na svemu…
Da privedem kraju – svih 7 dana sam bila neizmerno srećna i zadovoljna, rezultat koji sam dobila je neverovatan, pa ne prodala ni jedan primerak, samo ovo iskustvo je bilo vredno truda… Otvorili su mi se novi vidici, i čak da nijednog od njih dvojice nikad više ne vidim, znam da sam uradila pravu stvar.
Stomak mi to govori…Srce takođe.
Vaša Kristina
kolumna@mtsmondo.com
Pridruži se MONDO zajednici.