THE SHAPE OF MY HEART
19. juni 2006. - 32 stepena.
Radio svira dok Igor vozi našu vernu Škodu, Njukaca (moja mlađa sestra) je na zadnjem sedištu, i život je ponovo lep...Negde smo između Beograda i Novog Sada, u redu za putarinu. Gledam ljude u drugim automobilima, i mislim kako su to oni ljudi sa kojima želim da živim u ovoj zemlji.
Ljudi koji, srećni kao mala deca, putuju u Novi Sad na koncert Stinga... Posle sto godina, vlada neka zajednička pozitivna vibracija, svi smo nasmejani i činimo po šrafčić u jednom velikom mehanizmu dobre energije...
Stižemo u Novi Sad, i kao naručen, mobilni telefon zvoni. Dominik Miler me pita gde smo, i kad da dođe na granicu sa backstage-om po nas (za one od vas koji niste redovni u čitanju moje rubrike, Dominik je svirao 9 pesama na mojoj ploči pre dve nedelje, te je to razlog zbog koga smo u tako finim odnosima :). Sa osmehom zaključujem da je tačan kao švajcarski sat, pitam ga da li je živ (predpostavljam da turneja umara), a on kaže: „jedva, ali da me vidiš, mislila bi da sam ipak mrtav“ :)
Ah, taj britki britanski humor. Dok me nije okrenuo, nisam znala koji je plan; mi smo krenuli na koncert, pa ako možemo na sekund da vidimo Dominika – super, ako ne, uživaćemo iovako...
Pera iz Komune, pocrneo od vrelog Novosadskog sunca, i polumrtav od organizacije svega, ima snage da nam se nasmeši i da prozbori par reči sa nama na obodima backstage-a.
Sprovode nas pored bine (Igor i ja blejimo u instrumente, on u pojačala i gitare, a ja u Yamahine Motif klavijature, mada znam da pripadaju predgrupi, jer Sting svira u četvoročlanoj rok postavi). Počinjem da se osećam kao dete, Alisa u zemlji čuda, i pomalo kao kreten, jer opet dobijam onaj „od uva do uva, svojstven budalama“ osmeh. :) Pustili su me u zabranjeni grad, i dok prelazim preko meke travice, predamnom se otvara pogled na bele šatre, kao na najlepšoj holivudskoj svadbi.
Mini grad, samo za ekipu turneje. Non-stop sa strepnjom očekujem da me neko povuče za uvo, i izbaci napolje, kao uljeza i uz neviđenu grdnju, ali to se nikako ne događa...Naprotiv, predamnom se materijalizuje Dominikov dečački osmeh, dobijam poljubac u obraz i Sezam se otvara.
Na sekund ulazimo u garderobu (ljudi, znači, postoji divan debeo luksuzni itison na podu pod belom šatrom!) i upoznajemo bubnjara koji, kao po pravilu, spada u teže gabarite, ali vrlo vesele naravi... Sve u svemu, završavamo u Stingovom keteringu, gde ja uredno naručujem engleski čaj sa mlekom na 32 u hladu, deluje mi nekako prikladno (I don’t drink coffee, I’ll take tea, my dear) :).
Ne sećam se mnogo ni šta smo ćaskali, osim da smo pominjali Stingovog sina koji sa svojim bendom svira kao predgrupa, i Kokija (sa kojim Dominik izgleda ima neke dogovore o zajedničkim projektima, a o kojima ja ništa ne znam #$“!).
Već sledeće sekunde, vreme staje, moja ruka stiska Stingovu, gledam u njegov širok osmeh i sama se smejem dok mu bivam predstavljena kao „the artist whose album I played on“. Kao svaka dobro vaspitana devojčica, izgovaram „nice to meet you“, i shvatam koliko je sve to smešno i pomalo glupo.
Kako se čovek predstavi nekom u 2 sekunde? Da barem nešto sviruckamo, bilo bi lakše. :)
Enivej, tačno kako čovek zamišlja slušajući pametne tekstove ovog bišeg profesora engleske literature, on deluje pomalo zamišljeno i izgubljeno. Zastao je za našim stolom na minut, onda nastavio da šeta po šatri, dobacio Dominiku nešto u vezi neke izmene u toj i toj pesmi, i ponovo išetao isto kao što je ušetao. Neprimećen.
Celo ovo iskustvo tretiraću kao nestvarno, mada će mi svakako ostati urezano u pamćenje. Pozdravili smo se sa Dominikom, i krenuli ka našim mestima, nazad u realnost.
19. juni 2006. - 32 stepena.
Radio svira dok Igor vozi našu vernu Škodu, Njukaca (moja mlađa sestra) je na zadnjem sedištu, i život je ponovo lep...Negde smo između Beograda i Novog Sada, u redu za putarinu. Gledam ljude u drugim automobilima, i mislim kako su to oni ljudi sa kojima želim da živim u ovoj zemlji.
Ljudi koji, srećni kao mala deca, putuju u Novi Sad na koncert Stinga... Posle sto godina, vlada neka zajednička pozitivna vibracija, svi smo nasmejani i činimo po šrafčić u jednom velikom mehanizmu dobre energije...
Stižemo u Novi Sad, i kao naručen, mobilni telefon zvoni. Dominik Miler me pita gde smo, i kad da dođe na granicu sa backstage-om po nas (za one od vas koji niste redovni u čitanju moje rubrike, Dominik je svirao 9 pesama na mojoj ploči pre dve nedelje, te je to razlog zbog koga smo u tako finim odnosima :). Sa osmehom zaključujem da je tačan kao švajcarski sat, pitam ga da li je živ (predpostavljam da turneja umara), a on kaže: „jedva, ali da me vidiš, mislila bi da sam ipak mrtav“ :)
Ah, taj britki britanski humor. Dok me nije okrenuo, nisam znala koji je plan; mi smo krenuli na koncert, pa ako možemo na sekund da vidimo Dominika – super, ako ne, uživaćemo iovako...
Pera iz Komune, pocrneo od vrelog Novosadskog sunca, i polumrtav od organizacije svega, ima snage da nam se nasmeši i da prozbori par reči sa nama na obodima backstage-a.
Sprovode nas pored bine (Igor i ja blejimo u instrumente, on u pojačala i gitare, a ja u Yamahine Motif klavijature, mada znam da pripadaju predgrupi, jer Sting svira u četvoročlanoj rok postavi). Počinjem da se osećam kao dete, Alisa u zemlji čuda, i pomalo kao kreten, jer opet dobijam onaj „od uva do uva, svojstven budalama“ osmeh. :) Pustili su me u zabranjeni grad, i dok prelazim preko meke travice, predamnom se otvara pogled na bele šatre, kao na najlepšoj holivudskoj svadbi.
Mini grad, samo za ekipu turneje. Non-stop sa strepnjom očekujem da me neko povuče za uvo, i izbaci napolje, kao uljeza i uz neviđenu grdnju, ali to se nikako ne događa...Naprotiv, predamnom se materijalizuje Dominikov dečački osmeh, dobijam poljubac u obraz i Sezam se otvara.
Na sekund ulazimo u garderobu (ljudi, znači, postoji divan debeo luksuzni itison na podu pod belom šatrom!) i upoznajemo bubnjara koji, kao po pravilu, spada u teže gabarite, ali vrlo vesele naravi... Sve u svemu, završavamo u Stingovom keteringu, gde ja uredno naručujem engleski čaj sa mlekom na 32 u hladu, deluje mi nekako prikladno (I don’t drink coffee, I’ll take tea, my dear) :).
Ne sećam se mnogo ni šta smo ćaskali, osim da smo pominjali Stingovog sina koji sa svojim bendom svira kao predgrupa, i Kokija (sa kojim Dominik izgleda ima neke dogovore o zajedničkim projektima, a o kojima ja ništa ne znam #$“!).
Već sledeće sekunde, vreme staje, moja ruka stiska Stingovu, gledam u njegov širok osmeh i sama se smejem dok mu bivam predstavljena kao „the artist whose album I played on“. Kao svaka dobro vaspitana devojčica, izgovaram „nice to meet you“, i shvatam koliko je sve to smešno i pomalo glupo.
Kako se čovek predstavi nekom u 2 sekunde? Da barem nešto sviruckamo, bilo bi lakše. :)
Enivej, tačno kako čovek zamišlja slušajući pametne tekstove ovog bišeg profesora engleske literature, on deluje pomalo zamišljeno i izgubljeno. Zastao je za našim stolom na minut, onda nastavio da šeta po šatri, dobacio Dominiku nešto u vezi neke izmene u toj i toj pesmi, i ponovo išetao isto kao što je ušetao. Neprimećen.
Celo ovo iskustvo tretiraću kao nestvarno, mada će mi svakako ostati urezano u pamćenje. Pozdravili smo se sa Dominikom, i krenuli ka našim mestima, nazad u realnost.
Fantastični Sting
Sada me već hvatalo neviđeno nestrpljenje da čujem tu muziku, i da osetim energiju po kojoj je Sting poznat. Svi naši prijatelji već su pristigli, predgrupa Friction plane je imala vrlo zapažen nastup, i došao je trenutak koji je 20 000 duša čekalo. „Message in a bottle“ je pukla kroz noćni vazduh i to je bio savršen izbor za početak koncerta.
Zvuk fantastičan, i po starom pravilu, sve jači što se bližio kraj koncerta. Rok postava je sirovom energijom tresla ceo Petrovaradin, mada je meni omiljeni instrument bio Stingov bas, po čijem karakterističnom sviranju je poznat. Dominik je ispao živa vatra na bini, što je bilo pravo iznenađenje, s’obzirom da je u studiju sasvim drugačiji; svirao je i nežno i strasno, i rok i južnu Ameriku, i pokazao je zašto je baš on jedini Stingov saradnik koga ne menja sve ove godine.
A Sting?
Pa, za to ne znam da li ću naći prave reči. On je pevao potpuno neverovatno. Ja inače volim taj njegov ravan glas, njegov nedostatak vibrata kao jednu od njegovih najoriginalnijih pevačkih crta. Možda bi pevači i pevačice u Srbiji nekad mogli da se zamisle nad time, pošto su „drhtato“ i „meketanje“ dve najpopularnije discipline na domaćoj sceni. Dinamika kojom je držao pažnju publike, emocija koju je preneo, potpuni nedostatak falša...Njegov glas se prolamao kroz sve nas, po zvezdanom nebu iznad, i tih 2 sata Srbija je bila ona dobra Srbija.
Mada, VIP loža u kojoj sam bila me je vraćala tu i tamo u surovu realnost.
Srpski „džet set „me načisto ubio. Naravno da je tu bilo ljudi koji obožavaju Stinga, i koji su došli zbog muzike, i ni zbog čega drugog. Ali, ljudi moji, količine sprskih biznismena sa ženicama, koji izgleda uopšte ne znaju ko je Sting, ali su uredno došli... I dosadno im je. Sigurna sam da im je bilo mnogo zanimljivije na onom mnogo posećenijem koncertu samo dva dana ranije (e, urbani moj Beograde !).
Mada VIP loža ima svoje dobre strane (prostor, piće, parking), kad usred svoje sreće i skakanja pogledam te ljude, žene koje samo što ne izvade turpiju za nokte, i muškarce koji dogovaraju biznis dilove dok Sting razbija...Ja shvatim da nikad neću biti sretna ovde....
I da treba da snimim ovu ploču, dam sve od sebe, i onda odem negde gde mi takvi ljudi neće pokvariti svaki redak momenat sreće.
I know that diamonds pay money for this art, but that’s not the shape of my heart....
Vaša Kristina
kolumna@mtsmondo.com
Zvuk fantastičan, i po starom pravilu, sve jači što se bližio kraj koncerta. Rok postava je sirovom energijom tresla ceo Petrovaradin, mada je meni omiljeni instrument bio Stingov bas, po čijem karakterističnom sviranju je poznat. Dominik je ispao živa vatra na bini, što je bilo pravo iznenađenje, s’obzirom da je u studiju sasvim drugačiji; svirao je i nežno i strasno, i rok i južnu Ameriku, i pokazao je zašto je baš on jedini Stingov saradnik koga ne menja sve ove godine.
A Sting?
Pa, za to ne znam da li ću naći prave reči. On je pevao potpuno neverovatno. Ja inače volim taj njegov ravan glas, njegov nedostatak vibrata kao jednu od njegovih najoriginalnijih pevačkih crta. Možda bi pevači i pevačice u Srbiji nekad mogli da se zamisle nad time, pošto su „drhtato“ i „meketanje“ dve najpopularnije discipline na domaćoj sceni. Dinamika kojom je držao pažnju publike, emocija koju je preneo, potpuni nedostatak falša...Njegov glas se prolamao kroz sve nas, po zvezdanom nebu iznad, i tih 2 sata Srbija je bila ona dobra Srbija.
Mada, VIP loža u kojoj sam bila me je vraćala tu i tamo u surovu realnost.
Srpski „džet set „me načisto ubio. Naravno da je tu bilo ljudi koji obožavaju Stinga, i koji su došli zbog muzike, i ni zbog čega drugog. Ali, ljudi moji, količine sprskih biznismena sa ženicama, koji izgleda uopšte ne znaju ko je Sting, ali su uredno došli... I dosadno im je. Sigurna sam da im je bilo mnogo zanimljivije na onom mnogo posećenijem koncertu samo dva dana ranije (e, urbani moj Beograde !).
Mada VIP loža ima svoje dobre strane (prostor, piće, parking), kad usred svoje sreće i skakanja pogledam te ljude, žene koje samo što ne izvade turpiju za nokte, i muškarce koji dogovaraju biznis dilove dok Sting razbija...Ja shvatim da nikad neću biti sretna ovde....
I da treba da snimim ovu ploču, dam sve od sebe, i onda odem negde gde mi takvi ljudi neće pokvariti svaki redak momenat sreće.
I know that diamonds pay money for this art, but that’s not the shape of my heart....
Vaša Kristina
kolumna@mtsmondo.com
Pridruži se MONDO zajednici.