Ljudi moji, šta bih dala da ovaj tekst koji čitate govori o genijalnom domaćem izvođaču!
To bi značilo da se stvari menjaju, da talenat cveta i pronalazi svoj put do ljudi, a da mediji i društvo imaju visoke muzičke i ljudske kriterijume kojih se ponosno drže... Ali, kao što već pogađate, ne radi se o domaćem autoru i izvođaču...
Radi se o Gibonniju. Priznajem, prethodni album „Mirakul“ za koji svi kažu da je remek delo nisam slušala, mada sam čula singlove, i vrlo mi je bilo jasno o kom kalibru umetnika se radi.
Novi album „Unca fibre“ došao je do mene zahvaljujući mojoj drugarici Ivani Zarić koja mi ga je poklonila, očarana i zaljubljena u muziku na njemu... Ja, naravno, ne bih bila ja da nemam otpor prema slušanju ičega novog, ali sam uspela tu suludu osobinu da savladam, i da se nateram da preslušam ovaj album nekoliko puta, pre nego što sam totalno otkinula na isti. Zaboravimo činjenicu da na njemu opet sviraju vrsni svetski muzičari, to je, kao pojam, nevažno, osim što naravno užasno utiče na celokupnu sliku...
:)
Elem, da li se meni mnogo ide na more, da li sam setno raspoložena ili šta li , ali ovaj album je u meni dotakao samo dno duše, i nisam se opirala. A i kako bih. Mešavina strašno kvalitetnog popa i najlepših zvukova mediterana, konkretno Dalmacije, obara s’ nogu bez pitanja. Kada se tome pridodaju duboki i životni tekstovi ovog zrelog umetnika, na teme sa kojima se ljudi vrlo lako identifikuju, svirka vrsnih muzičara, i odličan producentski doprinos Nikše Bratoša, dobija se „Unca fibre“...Jedan od najboljih albuma sa ovog područja u poslednjih ne znam koliko godina...
(Poslednji put kad me je nešto poprilično oduševilo je bilo 2000. godine, kada je izašao album Đoleta Balaševića „Devedesete“. Ja pre toga nikad nisam slušala Balaševića, mada sam znala da su mu tekstovi savršena kombinacija emocije i pameti, u najboljem smislu rečeno. Ali taj album me oduvao, isto kao i ovaj.
Najpre načinom i spretnošću s’ kojom je opisao ono što nam se događalo svih prethodnih godina...A da ne zaboravim, na ovom albumu se nalazi jedna od najlepših ljubavnih pesama koje sam ikad čula, „Nedostaje mi naša ljubav“...Ako već niste, obavezno poslušajte. Mada, što se mene tiče, ovo je trebalo da bude njegov poslednji album, jer je najbolji...)
Elem, da se vratim na temu. Omiljena pesma na ovom izdanju mi je definitivno „Kad sam nasamo sa njom“. To je jedna od onih pesama koje vas na prvo slušanje pogode direktno u srce, i u vama probude onu pomalo mazohističku želju da plačete uz nju dok vam više ne ostane suza... Uvek se oseti takva pesma i po odnosu muzičara prema svirci u istoj. Čim sviraju užasno nežno, i bez previše obesnih improvizacija, znači da svi osećaju istu stvar – da ne smeju da pokvare tananu i intimnu emociju koja je linija okosnica ove pesme.
Za mene su najveći umetnici oduvek bili oni koji pišu neku svoju životnu priču, ali na takav način da ona postane i vaša. A Gibonni radi upravo to. I koliko vidim iz mog istraživanja po netu, njega podjednako cene i vole i žene i muškarci, što govori nešto. Govori da je emocija koju on prenosi kroz svoju muziku nešto toliko čisto, iskreno i jako da čak ni muškarci nisu u stanju da je izignorišu (da se razumemo, oni bi rado ). Takođe, retko se dešava da i kritika i publika budu pune hvale, a to je slučaj kad se radi o „Unci fibre“. A i kolege imaju samo najbolje da kažu.
Zoran Predin, koga smatraju jednim od najboljih autora na Balkanu, je Gibonniju napisao sledeće: „Šta je meni UNCA FIBRE rekla ? Da si, dragi Gibo, uspio sazret na najbolji način. Pobjedio si staroga sebe. Slušajući svoje srce, dao si svojim riječima krila, da uz vjetar pune, jake i sjetne muzike, obave svoj posao.
Meni su najdraže akustične verzije tvojih balada.U svima nama bude osjećaj za male, svakidašnje ljubaznosti, koje grade naše brodove, kako bi izdržali sve nevere naših života.
To nije Mirakul 2, to je nešto bolje. Sad znam, šta ću pjevušit ovog ljeta u Zavali na Hvaru.“
Zoran Predin Ljubljana,18.5.2006
Eto. Pa ko ne bi poželeo da presluša ovo čudo...
Sve u svemu, mnogo je dobra stvar što u ovom delu sveta postoje ovako veliki umetnici kao što je Gibonni.
Da njih nema, ko bi inspirisao nas mlađe i učio nas kako se to radi.
A Gibonni definitivno zna kako.
Vaša Kristina
kolumna@mtsmondo.com
To bi značilo da se stvari menjaju, da talenat cveta i pronalazi svoj put do ljudi, a da mediji i društvo imaju visoke muzičke i ljudske kriterijume kojih se ponosno drže... Ali, kao što već pogađate, ne radi se o domaćem autoru i izvođaču...
Radi se o Gibonniju. Priznajem, prethodni album „Mirakul“ za koji svi kažu da je remek delo nisam slušala, mada sam čula singlove, i vrlo mi je bilo jasno o kom kalibru umetnika se radi.
Novi album „Unca fibre“ došao je do mene zahvaljujući mojoj drugarici Ivani Zarić koja mi ga je poklonila, očarana i zaljubljena u muziku na njemu... Ja, naravno, ne bih bila ja da nemam otpor prema slušanju ičega novog, ali sam uspela tu suludu osobinu da savladam, i da se nateram da preslušam ovaj album nekoliko puta, pre nego što sam totalno otkinula na isti. Zaboravimo činjenicu da na njemu opet sviraju vrsni svetski muzičari, to je, kao pojam, nevažno, osim što naravno užasno utiče na celokupnu sliku...
:)
Elem, da li se meni mnogo ide na more, da li sam setno raspoložena ili šta li , ali ovaj album je u meni dotakao samo dno duše, i nisam se opirala. A i kako bih. Mešavina strašno kvalitetnog popa i najlepših zvukova mediterana, konkretno Dalmacije, obara s’ nogu bez pitanja. Kada se tome pridodaju duboki i životni tekstovi ovog zrelog umetnika, na teme sa kojima se ljudi vrlo lako identifikuju, svirka vrsnih muzičara, i odličan producentski doprinos Nikše Bratoša, dobija se „Unca fibre“...Jedan od najboljih albuma sa ovog područja u poslednjih ne znam koliko godina...
(Poslednji put kad me je nešto poprilično oduševilo je bilo 2000. godine, kada je izašao album Đoleta Balaševića „Devedesete“. Ja pre toga nikad nisam slušala Balaševića, mada sam znala da su mu tekstovi savršena kombinacija emocije i pameti, u najboljem smislu rečeno. Ali taj album me oduvao, isto kao i ovaj.
Najpre načinom i spretnošću s’ kojom je opisao ono što nam se događalo svih prethodnih godina...A da ne zaboravim, na ovom albumu se nalazi jedna od najlepših ljubavnih pesama koje sam ikad čula, „Nedostaje mi naša ljubav“...Ako već niste, obavezno poslušajte. Mada, što se mene tiče, ovo je trebalo da bude njegov poslednji album, jer je najbolji...)
Elem, da se vratim na temu. Omiljena pesma na ovom izdanju mi je definitivno „Kad sam nasamo sa njom“. To je jedna od onih pesama koje vas na prvo slušanje pogode direktno u srce, i u vama probude onu pomalo mazohističku želju da plačete uz nju dok vam više ne ostane suza... Uvek se oseti takva pesma i po odnosu muzičara prema svirci u istoj. Čim sviraju užasno nežno, i bez previše obesnih improvizacija, znači da svi osećaju istu stvar – da ne smeju da pokvare tananu i intimnu emociju koja je linija okosnica ove pesme.
Za mene su najveći umetnici oduvek bili oni koji pišu neku svoju životnu priču, ali na takav način da ona postane i vaša. A Gibonni radi upravo to. I koliko vidim iz mog istraživanja po netu, njega podjednako cene i vole i žene i muškarci, što govori nešto. Govori da je emocija koju on prenosi kroz svoju muziku nešto toliko čisto, iskreno i jako da čak ni muškarci nisu u stanju da je izignorišu (da se razumemo, oni bi rado ). Takođe, retko se dešava da i kritika i publika budu pune hvale, a to je slučaj kad se radi o „Unci fibre“. A i kolege imaju samo najbolje da kažu.
Zoran Predin, koga smatraju jednim od najboljih autora na Balkanu, je Gibonniju napisao sledeće: „Šta je meni UNCA FIBRE rekla ? Da si, dragi Gibo, uspio sazret na najbolji način. Pobjedio si staroga sebe. Slušajući svoje srce, dao si svojim riječima krila, da uz vjetar pune, jake i sjetne muzike, obave svoj posao.
Meni su najdraže akustične verzije tvojih balada.U svima nama bude osjećaj za male, svakidašnje ljubaznosti, koje grade naše brodove, kako bi izdržali sve nevere naših života.
To nije Mirakul 2, to je nešto bolje. Sad znam, šta ću pjevušit ovog ljeta u Zavali na Hvaru.“
Zoran Predin Ljubljana,18.5.2006
Eto. Pa ko ne bi poželeo da presluša ovo čudo...
Sve u svemu, mnogo je dobra stvar što u ovom delu sveta postoje ovako veliki umetnici kao što je Gibonni.
Da njih nema, ko bi inspirisao nas mlađe i učio nas kako se to radi.
A Gibonni definitivno zna kako.
Vaša Kristina
kolumna@mtsmondo.com
Pridruži se MONDO zajednici.