Čovek je biće od krvi i mesa, komad duše, nešto ljubavi i mrve morala.
Čovek je biće od para i mesa
Zamislite da je u pitanju neko vaš, vama blizak. Znam da je teško, jer niko ne može ni da pretpostavi dok i sam ne iskusi. Ne želim vam da to osetite, ali želim da razmišljate o bolesti društva u kome živimo, da preduzimate dok razmišljate, da znate i u skladu sa tim delate. Da vaspitavate decu na vreme, da se namrštite, pokažete zube, da se ne okrećete i ne poginjete glavu.
Rak… bolnica… čekanje… doktori… novac… nada… izlečenje… sreća =?
Počelo je letos. Šamar, bez ikakve najave. Njega su odvezli pod temperaturom sumnjajući na upalu pluća, a njih dve su čekale rezultate.
Ispostavilo se da je u pitanju kancer levog plućnog krila.
Kako? Ne puši već deset godina...
Kako mislite nije se videlo na skeneru?
Da li da mu kažemo? Naravno da ćemo da mu kažemo, glupost…
Šta sad? Kakvi nalazi? Koji doktor?
Čula sam nešto za Kubu!
Pisaćemo Kubancima, oni će da ga izleče… Joj, treba prevesti sve ove nalaze… Sent. Wait.
U međuvremenu, upoznajemo doktora, naslednika jednog od najboljih starih hirurga u penziji. On se preziva kao neko voće, ne mogu da se setim. Ovaj njegov učenik je kao neki neki Crv. Flertujući sa sestrom, saopštava da mora da uradi još neke nalaze, pa bi ga operisao u petak.
Danas je ponedeljak. Dva dana ne sme ništa da jede i pije kako bi mogli to da mu snime, ili izvade, ne znam više ni sama.
Noćima ne spavam. Sanjam ga svako veče. Sanjam nešto lepo. Kao, ja sam mala, a on me vodi na sladoled. Ili ono kad sam izašla iz bolnice posle asmatičnog napada. Nosi me na ramenima do parka i teši me kako to nije ništa strašno, kako se sa astmom živi normalno. Smejemo se.
Pa onda sanjam prvi šamar, kad me je provalio da sam probala travu. Kako sam ga tad mrzela… Budim se!
Realnost je košmar, a san je utopija.
Sreda. Smršao je od juče. Uveliko čeka tog doktora Crva kad smo stigle. Niko ne zna gde je Crv.
Krijem suze, neću da me vidi da plačem.
Kako je hrabar! Nisam mogla ni da pretpostavim da ima toliko snage…
Negde sam pročitala da ljude koji su oboleli od kancera nikad nećeš videti da kukaju zbog svoje bolesti. U njima se rodi neka nadljudska snaga. Valjda to opet priroda sve namesti. Kao opstanak.
Borba za život!
Na kraju dana, pojavljuje se Crv, antipatični hirurg na dobrom glasu.
Kažu ima laku i sigurnu ruku. Ne znam za ruku, ali dušu baš i nema… možda je čovek oguglao s godinama, pomislim, svega se nagledao. Ipak, sam je birao svoj poziv. Ne može svako ko završi medicinu da bude doktor, prođe mi kroz glavu.…
Šta je bilo, danas je dan odluke… operacija ili ne?
"U jebote, ja zaboravio" - hirurg.
Jel to šifra? Pitamo se koliko….
Onda priče naših sapatnika, rodbine drugih obolelih, ljudi koje upoznaješ na hodnicima. Svako sa svojim sličnim iskustvom…
"Nemaš pare - prodaj njivu!", kažu da je ovaj poznat po toj recenici.
Nemamo njivu, imamo…
Crv je u četvrtak odlučio da će ga operisati u ponedeljak. Na hodniku saznajem da hirurg (Crv) planira odlazak na odmor u utorak, dan posle operacije. Šta je sa postoperativnim tokom? Tarifa? Da li razmišlja o tome da u čitavoj bolnici imaju samo jedan aparat za veštačko disanje koji je zauzet…?
Kiselina. U glavi mi Alan Ford - Uzmi novce i bježi!
Tuga… Moram da se trgnem!
Nemaš pare - prodaj njivu!
Prodavali su ljudi njive i umirali….
Nemamo njivu, prodali bismo i kuću. Za šta? Da i nas prekosutra zaboravi…
Tražimo vezu…
Kubanci su odgovorili posle dve nedelje. Traže još neke nalaze. Kažu da ima šanse. Opet sreća!
Upoznala sam devojku čijeg su tatu doktori poslali iz bolnice uz rečenicu da nema nade i da idu kući da se druže tri meseca, koliko mu je života još ostalo.
Nisu se predali.
"Nije kraj, dok sudija ne odsvira kraj", rekla mi je.
Čuli su za homeoptaski lek sa Kube, koji je napravljen od otrova plave škorpije. Vidatox se zove. Kaže mi da ga njen tata već godinu dana pije i da je presao na makrobiotiku. Očigledno doktori nisu sudije.
Da mi kontakt. Hvala! Nabavimo lek i opet nada i sreća!
Čast izuzecima
U ovakvim situacijama, retko imaš privilegiju da upoznaš dobrog doktora. Kada kažem dobrog, ne mislim samo na vrhunskog stručnjaka, nego i na čoveka.
Ja sam ga upoznala igrom slučaja.
Primio nas je u svoj kabinet i nacrtao gde se nalazi tumor. Objasnio je kako ne može da “udje u tu veliku operaciju, jer je rak na nezgodnom mestu, zato će najpre uraditi malu da bi proverio izvodljivost.”
Svaka čast, doktore! Bez davanja lažne nade- temeljno, iskreno, surovo i istinito. Ljudski, za platu, kako i dolikuje najhumanijem poslu čovečanstva.
Uspeo je, ali naša borba se nastavlja… Ne postoji način kojim možemo da se zahvalimo profesoru JAKOM!
Poenta mog pisanja nije u zahvalnosti čoveku koji "samo" savesno obavlja svoj posao, nego u tome da vas nateram da ne žmurite!
Društvo nam je ogrezlo u gangrenu!
Sve više liči na Hakslijev Vrli novi svet.
Gledam ljude kako bivaju odbačeni i izopšteni iz društva kada više nisu u stanju da mu doprinose.
Ljudske gromade se razvlače po hodnicima kao isušeni komadi mesa u staroj propaloj mesari.
To su naši roditelji - oni koji su nam dali život i sipali na uši znanje i ljubav. Ali, negde su pogrešili!
Molim sve vas - insajdere, autsajdere, svakog ponaosob, da ne ćutite, da ne krijete slučajeve, bezobrazluk, koverte, drskost, muvačine, pljuvačine, poniženje…
Na kraju, dok neke tamo mašine rade u Kolubari, duše se gase u bolnicama, jer nema dovoljno ljudskosti, aparata ili nemaju dovoljno novca da bi nekom platili (ne samo) letovanje.
To se dešava nekom od vas, nečijem detetu.
Učite decu da budu ljudi, jer će sutra ti ljudi lečiti nas!
A možda izleče i ovaj kancer društva kad već nismo mi uspeli!