Ostavila sam na kompjuteru sliku čoveka, koji će za nekoliko trenutaka ubiti drugog čoveka koji hoda ulicom. Videli ste sliku, snimak ulične kamere, vidi se i oružje, čovek koji nišani.

Kad mi uđe dete u sobu dok na kompjuteru čitam novine - bacam se na ekran, to mi je brže od klika na „X".

Nisam spremna da objašnjavam osmogodišnjem detetu takve stvari. Ne želim da zna šta sve može da se desi na ovom svetu.

Vodimo računa o štampi koja uđe u kuću, tu smo mirni, ali i komputer, a naročito „history" (kad provale jednog dana) su jednako opasni. Erase, erase, erase...

Načela sam u nekom drugom kontekstu tu temu prošli put i shvatam sad da skoro da nema dana da ne pokrijem deci oči pred nečim - a možda ne bih morala kad bi se malo više razmišljalo o posledicama.

Vesti strašne, naslovi još strašniji. Ako nije to, onda je seks.

Evo nekih pitanja na koja sam morala da se snalazim zadnjih meseci, zbog sopstvene nepažnje ili slobodnog pristupa moje dece vestima u medijima:

- Mama, a zašto je ovaj auto ovako strašno slupan?

- Bio je veliki, grozan sudar, zato što ljudi nisu pažljivo vozili.

- A je l' neko umro?

- Nije, sine, samo su se ugruvali...

- A zašto su stavili sliku?

- Da se uplašimo,sine,i da pazimo u saobraćaju...

- Mama,šta je to tampon?

- Neka kozmetika...

- A je l se s njim šminka?

- Ne baš,komplikovano je da ti sad objasnim..

- Vidi kako su lepe ove tete na reklami,je l od njega? Hoćeš da kupiš?

-  Neću dušo,nemam sad para

- Mama, a što ova teta ima sike kao guzu? Je l' joj dobro?

- Jeste, dobro je, samo nije lepo ispala na slici...

-  A mama šta to znači „silovao majku",vidi,piše na naslovnoj strani?

-  Izvini, dušo, zvoni mi telefon....ne mogu sad da pričam...

-  Mamamamamama, a je l' ovaj čika-teta?

-  Jeste, on je odabrao da bude teta, lepše mu je tako, to je sasvim normalno...

-  Mama,a šta znači ovo što Britni stalno ponavlja u pesmi," Britney,bitch"?

Puca mi film.

-  To znači - „Britni,kučko".

-  Zar nije kučka žena od psa?

-  Jeste.

-  Pa zašto onda ona kaže da je ona žena od psa?

-  Pa to, ovaj, ne znači da je ona ženska kuca, nego to ljudi koji govore ružne reči kažu kad hoće da kažu da je neka teta, ovaj,baš opasna...

-  A ona govori ružne reči?

-  Mm, pa da...

-  A zašto govori ružne reči o sebi?

-  Zato što hoće da kaže da je super...

Pogubih se. Mislim, mogu ja sve to da objasnim, ali za 2-3 godine, tada će moći da razume...

Sve ovo je naš život, i ono što je normalno i ono što nije. I čeka nas, roditelje-sve ćemo morati da pojasnimo jednog dana - ali kada deca imaju 5 ili 8 godina ni uz najveće žongliranje onih koji se upuste u objašnjavanje  -neće razumeti. Ili će shvatiti ono što njihove male glavice mogu da shvate i doživeti to  često i kao traumu.

Setih se sad epizode divnog „Poletarca" koji se baš reprizira, u kojoj sam nekada davno prvi put videla  snimljen porođaj. Sećam se da se podigla prilična prašina, iako su svi, barem u mom okruženju, to smatrali veoma hrabrim potezom. Sećam se i da sam se jako uplašila i uznemirila, jer rođenje deteta tehnički ne izgleda lepo i da nisam spavala celu noć.

Pre par nedelja su tu epizodu gledale moje ćerke. Reakcija ista, samo su one još mlađe nego što sam ja tada bila. Šok... Pričale smo o tome i uzbuđenje je prošlo, to sam umela da pojasnim - verovatno zato što iza toga stoji nešto plemenito , lepo,rođenje novog života. Sve sasvim jednostavno, nimalo škakljivo, nema tabua, razumele su.

No problemo.

A sa raznim svakodnevnim događajima, strahotama, kao i glupostima ne umem da se izborim.

Stavimo li decu pod „stakleno zvono", čuće nešto što ne želimo kada nismo tu, u školi, čak i vrtiću i onda smo napravili još veću štetu.

Ne smemo da ih lažemo, a još nisu stasali za istinu koje surovi svet nema nameru da ih poštedi.

--------------------

Da se vratim na akuelne događaje:

Ukinem ja tako crtaće o sponzorušama, lutke koje mi se ne sviđaju, za ove grozne rijalitije i ne znaju jer se to ne pominje u našoj kući-pustim jednog dana sva srećna MTV dodelu nagrada, jer volimo Bruna Marsa. Peva on kako vodi ljubav kao gorila - dozvoljavamo to jer još ne znaju engleski, pa nek uzivaju u muzici dok ne smisle roditelji kako će taj problem da reše (ups,sad mi se baš jedna mota oko kompa, srećom to je ova što još ne zna da čita, pa ću nastaviti...)

I pevamo mi tako s Brunom, ode Bruno, izlazi na scenu oskudno obučena mala o kojoj svi pišu ovih dana jer je postala mnogo važna (sama za sebe je skromno izjavila da je svojim nastupom napisala stranicu rock istorije, jeees), vrti guzom kao striperka i palaca jezikom non-stop kao gušter. Do juče je bila zvezda Dizni kanala, njena publika su, dakle, i dalje deca, ona ima 19 valjda. Roditelji sveta, i njeni verovatno-u šoku. Izlaze onda i ostale, uglavnom takođe polugole i gole, plus elementarni estetski kriterijumi koji ne postoje...mislim da je ta vrsta „seksi" neukusa čak i primitivnim muškarcima grozna.

Decu smo evakuisali. Ali i dalje gledamo mi koji mislimo da smo sve već videli - pa nam opet nije svejedno...

Da, medije osuđjujem za neke od ovih stvari, ali ne mogu za sve. Veliki deo je, jednostavno, naša svakodnevica, vreme u kojem smo odlučili da istu tu decu donesemo na svet i uvedemo iz u život.

Meni je nekako dovoljno potresno što u pubertet ulaze ranije, što jedu hranu koja nije za žive ljude, što smo siromašni i duhom i materijalno, što nam prosveta ne valja i što za dve godine više neću umeti da pomognem oko domaćeg...

A treba da spremim još sto odgovora na nešto što bi trebalo da mi bude na periferiji dešavanja. Svakog dana.

Možda da ne razmišljam više,ionako se svi ponašaju kao da sutra ne postoji. Evo, sad će još jedan rat, pa da se zabavimo još malo. ???

„Sve u svoje vreme", govorili su naši stari. Tačno, samo nisu znali kakva vremena dolaze. Ja više ne znam ni šta, ni u koje vreme. Lepo ne znam.

Ako neko zna,molim ga da mi piše...