Pre par godina je jedan moj drugar nagazio na ježa ovde na jednoj od plaža i dok sam ga vozio kod lekara da povadi bodlje, on je telefonom nazvao svoje osiguravajuće društvo ne bi li najavio da će, eto, iskoristiti skupo plaćeno osiguranje. Momak s druge strane žice je rekao: "Nema problema, gospodine, a gde se nalazite trenutno?", na šta je T. rekao: "Na Korčuli". S druge strane - muk, pa zatim, pomalo stidljivo: "To je... u Grčkoj?".
Dakle, moram i sam da budem precizan, jer je škola koju sam ja završio, za razliku od ove današnje, na ovaj ili onaj način morala da me nauči da je Korčula najnaseljenije jugoslovensko ostrvo, poznato ne samo po Oliveru Dragojeviću i Meri Cetinić, već i po rođenju (tako barem kažu) Marka Pola, slavnog istraživača. Ko je bio ovde, sigurno bi dodao i da se radi o jednom od najlepših ostrva u Jadranu. Neko bi pomenuo i vino pošip, neko možda KPK, nekada slavni vaterpolo klub. I mnogo toga bi još moglo da se doda, ali to zaista nije bitno za ovaj tekst. Jer, logično, na fudbalskim smo stranama.
Još jedan mali opis Korčule, one sportske i fudbalske: ovo je, naravno, Dalmacija u kojoj postoji Hajduk i samo Hajduk. Torcida na sve strane. Na otvorenom rukometnom terenu, na betonskim tribinama usred Korčule, već godinama ponosno stoji ogroman, džinovski grafit čija sadržina govori sama za sebe - "MRZIN DINAMO".
U svojim fudbalskim razgovorima sa domaćinima, u tome sam našao zajedničku navijačku crtu. Mislim, ne samo da i ja "mrzin Dinamo", već mi je i u prenesenom značenju ova misao bliska. Znate već ono Mokino: "Više mrzim Partizan, nego što volim Zvezdu". Moj drugar F, inače omiljeni sagovornik na fudbalske teme, priznao mi je da i sam UVEK navija za protivnike omraženih purgera, pa makar oni dolazili i iz moje agresorske zemlje.
A ja sam mu priznao koliko sam bio srećan kada je Hajduk grobarima servirao šesticu na JNA. Jebeš nacije i religije, zna se šta je bitno u životu, onom fudbalskom. Sever, samo sever.
No, vreme je da se vratim na glavnu temu. Ukratko, par nedelja sam proveo u Beogradu, usred Prvenstva, dok je Hrvatska još bila prisutna, kada sam sa P, svojim urednikom (sic), dogovorio da napišem tekst o tome kako komšije prate svoju reprezentaciju i Mundijal uopšte.
Super, mislio sam u sebi, malo da se odmorim od Holivuda i bioskopa, a i susedi imaju dosta dobar tim, imaju baš ono što mi nemamo u ekipi. Uostalom, atmosfera je na ostrvu bila sjajna kada sam otišao: ogromni ekrani gdegod da kreneš, kockasti dresovi, zastave, čegrtaljke. Opšti optimizam, podsećanje na 1998, euforija. (Inače, bio sam prisutan na francuskim stadionima kada su Hrvati stigli do svog mundijalskog polufinala. Tada su i naši bili blizu, jako blizu, ali znate već... Tuluz... Mijatovićev penal... Holandija... Davids u '90... ).
Samo par nedelja kasnije, nakon Meksika, vratio sam se na "svoje" ostrvo. Tuga. Ekrani su i dalje bili tu, nogomet se i dalje vrteo, ali sve ostalo je isparilo. Previše bi bilo reći da je Korčulu (i ostatak Hrvatske) zahvatila teška depresija, ali fudbalski i navijački, sve mi je ličilo na neku post-apokaliptičnu planetu koja nekako pokušava da se vrati u normalu. Na tezgama koje su bile pretrpane navijačkim rekvizitima, očajni trgovci su uglavnom poskidali kockaste dresove i zamenili ih nekim drugim bojama. Piva i jogurti sa šahovnicama su se i dalje prodavali, ali više nisu bili tako ukusni.
Ali sada je vreme za jedan mali flešbek, nekoliko nedelja unazad. Polufinale Lige šampiona, sudar Bajerna i Reala. Ishod znate - ja sam mu se mnogo radovao. I ovo polufinale sam gledao sa komšijama, u jednom krcatom baru, i tada sam i u praksi uvideo koja je najveće razlika između Srba i Hrvata.
Jedini, ali i bukvalno jedini navijač Reala iz Madrida bio sam ja. Na stranu ono "Danke Dojčland", ali ovde stvarno svi navijaju za Nemce. Naravno, već sam tu dovoljno dugo da sam otvoreno mogao da navijam za Špance, ali svejedno, bio sam iznenađen. I ne mogu da ne pravim u glavi poređenje: da li je tako i kod nas kad igraju Rusi? Grci? Ne znam zasigurno, ali verovatno nije daleko od toga.
Tako da... eto... Hrvati su brzo našli utehu i počeli da u nemačkoj reprezentaciji traže zamenu i iskazuju rezervni ili preneseni patriotizam. Ja, zahvaljujući onom prokletom Mihajloviću i FSS-u, nisam imao te probleme, pa sam od početka izabrao nekoliko stranih reprezentacija koje baš i nisu u teoriji mogle mnogo da me razočaraju, osim što jesu. Ispadoše svi u prvom krugu, i Englezi i Italijani, pa onda i Španci i Portugalci. Ali dobro, fudbal je fantastičan čak i kada nisam fanatično vezan ni za jedan određeni tim - uostalom, svi smo valjda gledali ono čudo od utakmice između Amerike i Belgije.
Nisam zloban, ali uživam u ostacima hrvatske euforije. Ne samo ja, već i Dalmatinci sa kojima se družim. Reklame, na primer. "’Vatreni"’ su potonuli, ali sponzori i dalje forsiraju svoje optimistične promidžbene poruke. Naročito one za pivo, u kojima Hrvatska ide do samog vrha, sa barovima i ulicama prepunih strasnih i srećnih navijača. Facepalm. U bankama i dalje nude tzv. "Samba kredite". Jedno moćno osiguravajuće društvo i dalje uračunava "Mandžo popust".
Urnebesno!
Na naslovnim stranama tabloidskih magazina, Niko Kovač je i dalje seks simbol. Njima je i dalje Modrićeva frizura simpatična. Jedino Džoa Šimunića niko više ne pominje. Ostalo je ono najuzbudljivije. Četvrt, polu i finale.
Nadam se da će i Nemci ispasti, pa da ću sa meštanima na miru moći da gledam fantastičan fudbal. Ako i oni otpadnu, ni turisti nam više neće smetati - Nemci i dalje vole i posećuju Jadran kao da je njihov. Onda ćemo se zajedno i podjednako nervirati i šokirati u situacijama kao kada je onaj američki Indijanac promašio prazan gol sa 5 metara u poslednjoj sekundi utakmice protiv Belgije. Ili se smejati onom divljaku Suarezu, inače najboljem igraču prvenstva.
A prava depresija će nastupiti tek kada svane ono jutro nakon finala Mundijala. Tad će nam ostat samo Ajduk i Zvezda. I ona dva druga, manja, beznačajna kluba.
"Ostat će nam 'Ajduk i Zvezda"
Navikli ste od Miška Bilbije da piše o filmovima. Ali, on je i veliki ljubitelj fudbala. Zato smo ga podigli sa "klupe za pričuve" i ubacili ga u igru. Hajde, Miško, pokaži šta znaš!
Pre par godina je jedan moj drugar nagazio na ježa ovde na jednoj od plaža i dok sam ga vozio kod lekara da povadi bodlje, on je telefonom nazvao svoje osiguravajuće društvo ne bi li najavio da će, eto, iskoristiti skupo plaćeno osiguranje. Momak s druge strane žice je rekao: "Nema problema, gospodine, a gde se nalazite trenutno?", na šta je T. rekao: "Na Korčuli". S druge strane - muk, pa zatim, pomalo stidljivo: "To je... u Grčkoj?".
Dakle, moram i sam da budem precizan, jer je škola koju sam ja završio, za razliku od ove današnje, na ovaj ili onaj način morala da me nauči da je Korčula najnaseljenije jugoslovensko ostrvo, poznato ne samo po Oliveru Dragojeviću i Meri Cetinić, već i po rođenju (tako barem kažu) Marka Pola, slavnog istraživača. Ko je bio ovde, sigurno bi dodao i da se radi o jednom od najlepših ostrva u Jadranu. Neko bi pomenuo i vino pošip, neko možda KPK, nekada slavni vaterpolo klub. I mnogo toga bi još moglo da se doda, ali to zaista nije bitno za ovaj tekst. Jer, logično, na fudbalskim smo stranama.
Još jedan mali opis Korčule, one sportske i fudbalske: ovo je, naravno, Dalmacija u kojoj postoji Hajduk i samo Hajduk. Torcida na sve strane. Na otvorenom rukometnom terenu, na betonskim tribinama usred Korčule, već godinama ponosno stoji ogroman, džinovski grafit čija sadržina govori sama za sebe - "MRZIN DINAMO".
U svojim fudbalskim razgovorima sa domaćinima, u tome sam našao zajedničku navijačku crtu. Mislim, ne samo da i ja "mrzin Dinamo", već mi je i u prenesenom značenju ova misao bliska. Znate već ono Mokino: "Više mrzim Partizan, nego što volim Zvezdu". Moj drugar F, inače omiljeni sagovornik na fudbalske teme, priznao mi je da i sam UVEK navija za protivnike omraženih purgera, pa makar oni dolazili i iz moje agresorske zemlje.
A ja sam mu priznao koliko sam bio srećan kada je Hajduk grobarima servirao šesticu na JNA. Jebeš nacije i religije, zna se šta je bitno u životu, onom fudbalskom. Sever, samo sever.
No, vreme je da se vratim na glavnu temu. Ukratko, par nedelja sam proveo u Beogradu, usred Prvenstva, dok je Hrvatska još bila prisutna, kada sam sa P, svojim urednikom (sic), dogovorio da napišem tekst o tome kako komšije prate svoju reprezentaciju i Mundijal uopšte.
Super, mislio sam u sebi, malo da se odmorim od Holivuda i bioskopa, a i susedi imaju dosta dobar tim, imaju baš ono što mi nemamo u ekipi. Uostalom, atmosfera je na ostrvu bila sjajna kada sam otišao: ogromni ekrani gdegod da kreneš, kockasti dresovi, zastave, čegrtaljke. Opšti optimizam, podsećanje na 1998, euforija. (Inače, bio sam prisutan na francuskim stadionima kada su Hrvati stigli do svog mundijalskog polufinala. Tada su i naši bili blizu, jako blizu, ali znate već... Tuluz... Mijatovićev penal... Holandija... Davids u '90... ).
Samo par nedelja kasnije, nakon Meksika, vratio sam se na "svoje" ostrvo. Tuga. Ekrani su i dalje bili tu, nogomet se i dalje vrteo, ali sve ostalo je isparilo. Previše bi bilo reći da je Korčulu (i ostatak Hrvatske) zahvatila teška depresija, ali fudbalski i navijački, sve mi je ličilo na neku post-apokaliptičnu planetu koja nekako pokušava da se vrati u normalu. Na tezgama koje su bile pretrpane navijačkim rekvizitima, očajni trgovci su uglavnom poskidali kockaste dresove i zamenili ih nekim drugim bojama. Piva i jogurti sa šahovnicama su se i dalje prodavali, ali više nisu bili tako ukusni.
Ali sada je vreme za jedan mali flešbek, nekoliko nedelja unazad. Polufinale Lige šampiona, sudar Bajerna i Reala. Ishod znate - ja sam mu se mnogo radovao. I ovo polufinale sam gledao sa komšijama, u jednom krcatom baru, i tada sam i u praksi uvideo koja je najveće razlika između Srba i Hrvata.
Jedini, ali i bukvalno jedini navijač Reala iz Madrida bio sam ja. Na stranu ono "Danke Dojčland", ali ovde stvarno svi navijaju za Nemce. Naravno, već sam tu dovoljno dugo da sam otvoreno mogao da navijam za Špance, ali svejedno, bio sam iznenađen. I ne mogu da ne pravim u glavi poređenje: da li je tako i kod nas kad igraju Rusi? Grci? Ne znam zasigurno, ali verovatno nije daleko od toga.
Tako da... eto... Hrvati su brzo našli utehu i počeli da u nemačkoj reprezentaciji traže zamenu i iskazuju rezervni ili preneseni patriotizam. Ja, zahvaljujući onom prokletom Mihajloviću i FSS-u, nisam imao te probleme, pa sam od početka izabrao nekoliko stranih reprezentacija koje baš i nisu u teoriji mogle mnogo da me razočaraju, osim što jesu. Ispadoše svi u prvom krugu, i Englezi i Italijani, pa onda i Španci i Portugalci. Ali dobro, fudbal je fantastičan čak i kada nisam fanatično vezan ni za jedan određeni tim - uostalom, svi smo valjda gledali ono čudo od utakmice između Amerike i Belgije.
Nisam zloban, ali uživam u ostacima hrvatske euforije. Ne samo ja, već i Dalmatinci sa kojima se družim. Reklame, na primer. "’Vatreni"’ su potonuli, ali sponzori i dalje forsiraju svoje optimistične promidžbene poruke. Naročito one za pivo, u kojima Hrvatska ide do samog vrha, sa barovima i ulicama prepunih strasnih i srećnih navijača. Facepalm. U bankama i dalje nude tzv. "Samba kredite". Jedno moćno osiguravajuće društvo i dalje uračunava "Mandžo popust".
Urnebesno!
Na naslovnim stranama tabloidskih magazina, Niko Kovač je i dalje seks simbol. Njima je i dalje Modrićeva frizura simpatična. Jedino Džoa Šimunića niko više ne pominje. Ostalo je ono najuzbudljivije. Četvrt, polu i finale.
Nadam se da će i Nemci ispasti, pa da ću sa meštanima na miru moći da gledam fantastičan fudbal. Ako i oni otpadnu, ni turisti nam više neće smetati - Nemci i dalje vole i posećuju Jadran kao da je njihov. Onda ćemo se zajedno i podjednako nervirati i šokirati u situacijama kao kada je onaj američki Indijanac promašio prazan gol sa 5 metara u poslednjoj sekundi utakmice protiv Belgije. Ili se smejati onom divljaku Suarezu, inače najboljem igraču prvenstva.
A prava depresija će nastupiti tek kada svane ono jutro nakon finala Mundijala. Tad će nam ostat samo Ajduk i Zvezda. I ona dva druga, manja, beznačajna kluba.
Pre par godina je jedan moj drugar nagazio na ježa ovde na jednoj od plaža i dok sam ga vozio kod lekara da povadi bodlje, on je telefonom nazvao svoje osiguravajuće društvo ne bi li najavio da će, eto, iskoristiti skupo plaćeno osiguranje. Momak s druge strane žice je rekao: "Nema problema, gospodine, a gde se nalazite trenutno?", na šta je T. rekao: "Na Korčuli". S druge strane - muk, pa zatim, pomalo stidljivo: "To je... u Grčkoj?".
Dakle, moram i sam da budem precizan, jer je škola koju sam ja završio, za razliku od ove današnje, na ovaj ili onaj način morala da me nauči da je Korčula najnaseljenije jugoslovensko ostrvo, poznato ne samo po Oliveru Dragojeviću i Meri Cetinić, već i po rođenju (tako barem kažu) Marka Pola, slavnog istraživača. Ko je bio ovde, sigurno bi dodao i da se radi o jednom od najlepših ostrva u Jadranu. Neko bi pomenuo i vino pošip, neko možda KPK, nekada slavni vaterpolo klub. I mnogo toga bi još moglo da se doda, ali to zaista nije bitno za ovaj tekst. Jer, logično, na fudbalskim smo stranama.
Još jedan mali opis Korčule, one sportske i fudbalske: ovo je, naravno, Dalmacija u kojoj postoji Hajduk i samo Hajduk. Torcida na sve strane. Na otvorenom rukometnom terenu, na betonskim tribinama usred Korčule, već godinama ponosno stoji ogroman, džinovski grafit čija sadržina govori sama za sebe - "MRZIN DINAMO".
U svojim fudbalskim razgovorima sa domaćinima, u tome sam našao zajedničku navijačku crtu. Mislim, ne samo da i ja "mrzin Dinamo", već mi je i u prenesenom značenju ova misao bliska. Znate već ono Mokino: "Više mrzim Partizan, nego što volim Zvezdu". Moj drugar F, inače omiljeni sagovornik na fudbalske teme, priznao mi je da i sam UVEK navija za protivnike omraženih purgera, pa makar oni dolazili i iz moje agresorske zemlje.
A ja sam mu priznao koliko sam bio srećan kada je Hajduk grobarima servirao šesticu na JNA. Jebeš nacije i religije, zna se šta je bitno u životu, onom fudbalskom. Sever, samo sever.
No, vreme je da se vratim na glavnu temu. Ukratko, par nedelja sam proveo u Beogradu, usred Prvenstva, dok je Hrvatska još bila prisutna, kada sam sa P, svojim urednikom (sic), dogovorio da napišem tekst o tome kako komšije prate svoju reprezentaciju i Mundijal uopšte.
Super, mislio sam u sebi, malo da se odmorim od Holivuda i bioskopa, a i susedi imaju dosta dobar tim, imaju baš ono što mi nemamo u ekipi. Uostalom, atmosfera je na ostrvu bila sjajna kada sam otišao: ogromni ekrani gdegod da kreneš, kockasti dresovi, zastave, čegrtaljke. Opšti optimizam, podsećanje na 1998, euforija. (Inače, bio sam prisutan na francuskim stadionima kada su Hrvati stigli do svog mundijalskog polufinala. Tada su i naši bili blizu, jako blizu, ali znate već... Tuluz... Mijatovićev penal... Holandija... Davids u '90... ).
Samo par nedelja kasnije, nakon Meksika, vratio sam se na "svoje" ostrvo. Tuga. Ekrani su i dalje bili tu, nogomet se i dalje vrteo, ali sve ostalo je isparilo. Previše bi bilo reći da je Korčulu (i ostatak Hrvatske) zahvatila teška depresija, ali fudbalski i navijački, sve mi je ličilo na neku post-apokaliptičnu planetu koja nekako pokušava da se vrati u normalu. Na tezgama koje su bile pretrpane navijačkim rekvizitima, očajni trgovci su uglavnom poskidali kockaste dresove i zamenili ih nekim drugim bojama. Piva i jogurti sa šahovnicama su se i dalje prodavali, ali više nisu bili tako ukusni.
Ali sada je vreme za jedan mali flešbek, nekoliko nedelja unazad. Polufinale Lige šampiona, sudar Bajerna i Reala. Ishod znate - ja sam mu se mnogo radovao. I ovo polufinale sam gledao sa komšijama, u jednom krcatom baru, i tada sam i u praksi uvideo koja je najveće razlika između Srba i Hrvata.
Jedini, ali i bukvalno jedini navijač Reala iz Madrida bio sam ja. Na stranu ono "Danke Dojčland", ali ovde stvarno svi navijaju za Nemce. Naravno, već sam tu dovoljno dugo da sam otvoreno mogao da navijam za Špance, ali svejedno, bio sam iznenađen. I ne mogu da ne pravim u glavi poređenje: da li je tako i kod nas kad igraju Rusi? Grci? Ne znam zasigurno, ali verovatno nije daleko od toga.
Tako da... eto... Hrvati su brzo našli utehu i počeli da u nemačkoj reprezentaciji traže zamenu i iskazuju rezervni ili preneseni patriotizam. Ja, zahvaljujući onom prokletom Mihajloviću i FSS-u, nisam imao te probleme, pa sam od početka izabrao nekoliko stranih reprezentacija koje baš i nisu u teoriji mogle mnogo da me razočaraju, osim što jesu. Ispadoše svi u prvom krugu, i Englezi i Italijani, pa onda i Španci i Portugalci. Ali dobro, fudbal je fantastičan čak i kada nisam fanatično vezan ni za jedan određeni tim - uostalom, svi smo valjda gledali ono čudo od utakmice između Amerike i Belgije.
Nisam zloban, ali uživam u ostacima hrvatske euforije. Ne samo ja, već i Dalmatinci sa kojima se družim. Reklame, na primer. "’Vatreni"’ su potonuli, ali sponzori i dalje forsiraju svoje optimistične promidžbene poruke. Naročito one za pivo, u kojima Hrvatska ide do samog vrha, sa barovima i ulicama prepunih strasnih i srećnih navijača. Facepalm. U bankama i dalje nude tzv. "Samba kredite". Jedno moćno osiguravajuće društvo i dalje uračunava "Mandžo popust".
Urnebesno!
Na naslovnim stranama tabloidskih magazina, Niko Kovač je i dalje seks simbol. Njima je i dalje Modrićeva frizura simpatična. Jedino Džoa Šimunića niko više ne pominje. Ostalo je ono najuzbudljivije. Četvrt, polu i finale.
Nadam se da će i Nemci ispasti, pa da ću sa meštanima na miru moći da gledam fantastičan fudbal. Ako i oni otpadnu, ni turisti nam više neće smetati - Nemci i dalje vole i posećuju Jadran kao da je njihov. Onda ćemo se zajedno i podjednako nervirati i šokirati u situacijama kao kada je onaj američki Indijanac promašio prazan gol sa 5 metara u poslednjoj sekundi utakmice protiv Belgije. Ili se smejati onom divljaku Suarezu, inače najboljem igraču prvenstva.
A prava depresija će nastupiti tek kada svane ono jutro nakon finala Mundijala. Tad će nam ostat samo Ajduk i Zvezda. I ona dva druga, manja, beznačajna kluba.
