Osmina finala nije donela neka prevelika iznenađenja. Doduše,  moglo se desiti da Grčka prođe Kostariku, i to bi bilo kudikamo logičnije na osnovu minulog rada na turnirima, ali na osnovu viđenog u grupnom delu, nije bilo neočekivano ni ovo što se desilo.

Međutim, gledajući utakmicu Grčke i Kostarike u kojoj su ljubitelji fudbala imali šta da vide, ali u kojoj, ruku na srce, nije bilo puno mejnstrim ugođaja, stvorila mi se jedna strepnja.

Naime, mi u ovoj osmini finala ipak nismo gledali Italiju, Englesku i Portugaliju - fudbalske velesile u čijem sastavu igraju velike, globalne zvezde a Švedska sa Ibrahimovićem se nije ni kvalifikovala. Svi znamo da su te reprezentacije zasluženo ispale, ali to ne umanjuje njihov mejnstrim potencijal. Naprosto, jeste Brajan Ruiz bio bolji ali su Vejn Runi, Mario Baloteli, Zlatan Ibrahimović i Kristijano Ronaldo igrači koje najveći deo publike želi da gleda.

Ta strepnja me je podsetila na proces koji je transformisao Kup  šampiona u Ligu šampiona. Na početku, sve je delovalo logično. Najbogatije evropske lige imale su po nekoliko klubova visokog kvaliteta za koje je bilo šteta da se međusobno ne ogledaju, a sve u službi evropskog televizijskog gledališta.

Vremenom se Liga šampiona pretvorila u takmičenje u kojem često pobeđuje tim koji nije nacionalni šampion, ispostavilo se da stalno isti klubovi učestvuju, a nacionalna raznovrsnost koja je postojala u vreme Kupa šampiona je potpuno izbrisana. Ekspanzija ruskog, ukrajinskog i turskog fudbala ne može da nadoknadi  period kada su u Kupu šampiona značajnu ulogu mogli da igraju jugoslovenski, rumunski, mađarski ili škotski klubovi.

Vremenom, veliki evropski klubovi postali su globalni brend. Od velikih fudbalskih imena prema kojima ljubitelji fudbala imaju strahopoštovanje ali navijaju za svoje lokalne timove jer ovi

imaju priliku da se ogledaju sa njima, fudbal se raslojio. Kada  sam bio dete, navijao sam za Zvezdu i mogao sam je doživeti kao punokrvnog rivala Milana ili Kelna, odnosno prijatelja Mančester junajteda. Danas ni Zvezda ni mnogi drugi evropski klubovi praktično nemaju priliku ni da zaigraju protiv Milana ili Mančestera, pa ih ni njihovi navijači ne percipiraju u istoj ravni.

Otud, sve je češće pitanje, za koga navijaš kod nas a za koga u Evropi? Slična situacija postoji sa vrlo malim brojem reprezentacija.

Naime, pretpostavljam da građani San Marina, Andore ili Farskih Ostrva gravitiraju ka navijanju za neke veće fudbalske nacije, i da ne ubrajaju svoje reprezentacije u ravnopravne rivale, osim na nekom ritualnom nivou.

Ne bi me čudilo da nezadovoljni ovom entropijom koja je učinila da Džoel Kempbel onemogući Runiju i Baloteliju da igraju u eliminacionoj fazi Svetskog prvenstva, fudbalski čelnici počnu na intervenišu na formatu Mundijala. To bi naravno bilo ubistveno za sam smisao ove svetske izložbe fudbala, kao što je obesmislilo Kup šampiona i pretvorilo ga u gladijatorsko takmičenje.

Međutim, moramo i njih razumeti - mobilisali su jako puno skupih zvezda, zakinuli im od odmora i oporavka pred "komercijalnu“ fudbalsku sezonu tokom koje se od njih ulaže ogroman novac da bi se desilo šta? Oni ispali u prvom kolu, ostali i nezadovoljni i poniženi u javnosti i nedovoljno odmoreni.

Jako bitan faktor koji je odlučivao u transformaciji evropskih klupskih takmičenja bio je interes velikih klubova. Naime, njima se ne isplati da igraju protiv "malih“. Ako ih pobede, svi to podrazumevaju i reputacija im ne raste. Ako izgube, to je odmah razlog za katastrofu, smenjivanja trenera itd. Slično je i sa reprezentacijama. Da je Italija pregazila Kostariku, da li bi neko pohvalio taj tim ili ga proglasio za  favorita? Ne. Ali kada su od njih izgubili, doživeli su teške kritike a po ispadanju je i Prandeli dao ostavku.

Ako tome dodamo da Englezi u fudbalu imaju evrovizijski sindrom, odnosno da već godinama nisu u najširem krugu "dobitnika“, postavlja se ozbiljno pitanje koji je njihov interes da u tome i dalje učestvuju. Uostalom, Englezi nisu videli smisao učešća ni u prvim Mundijalima.

Otud me ne bi začudilo da se Mundijal transformiše u nešto što bi ličilo na Ligu šampiona gde bi recimo visokorangirane federacije i lige imale stalne predstavnike a ostali bi ulazili kroz kvalifikacije, ili recimo po sistemu teniskih turnira sa nosiocima gde bi se "mali“ prvo poklali među sobom a onda bi "najbolji od malih“ došao da se takmiči sa velikima.

Tako je uostalom urađeno sa Ligom šampiona. Tamo svake godine uredno učestvuju svi šampioni iz Evrope, samo što u većini slučajeva u kvalifikacijama uredno ispadnu od trećeg iz engleske lige.

Ne smemo zaboraviti da Mundijal jeste globalno gledano takmičenje, ali da njegova gledanost koja je visoka u globalnim okvirima samo u jednom delu sveta nosi i veliku kupovnu moć.

I to baš u zemljama koje sada nemaju nikog svog u daljem toku Mundijala. Sa tržišne strane to je nedopustivo. Konačno, globalizacija je prisutna i u popularnosti nacionalnih timova.

Ranije su samo Brazilci bili globalni brend jer je njihov "lep stil igre“ delovao kao esencija fudbala, danas svaka veća reprezentacija ima poklonike širom sveta. Ne bi me čudilo da vremenom reprezentacije zaliče na klubove kao što su u vreme Generalisimusa Franka za Španiju zaigrali Alfredo Di Stefano, Ladislav Kubala i Ferenc Puškaš.

Osmina finala nije donela neka prevelika iznenađenja. Doduše,  moglo se desiti da Grčka prođe Kostariku, i to bi bilo kudikamo logičnije na osnovu minulog rada na turnirima, ali na osnovu viđenog u grupnom delu, nije bilo neočekivano ni ovo što se desilo.

Međutim, gledajući utakmicu Grčke i Kostarike u kojoj su ljubitelji fudbala imali šta da vide, ali u kojoj, ruku na srce, nije bilo puno mejnstrim ugođaja, stvorila mi se jedna strepnja.

Naime, mi u ovoj osmini finala ipak nismo gledali Italiju, Englesku i Portugaliju - fudbalske velesile u čijem sastavu igraju velike, globalne zvezde a Švedska sa Ibrahimovićem se nije ni kvalifikovala. Svi znamo da su te reprezentacije zasluženo ispale, ali to ne umanjuje njihov mejnstrim potencijal. Naprosto, jeste Brajan Ruiz bio bolji ali su Vejn Runi, Mario Baloteli, Zlatan Ibrahimović i Kristijano Ronaldo igrači koje najveći deo publike želi da gleda.

Ta strepnja me je podsetila na proces koji je transformisao Kup  šampiona u Ligu šampiona. Na početku, sve je delovalo logično. Najbogatije evropske lige imale su po nekoliko klubova visokog kvaliteta za koje je bilo šteta da se međusobno ne ogledaju, a sve u službi evropskog televizijskog gledališta.

Vremenom se Liga šampiona pretvorila u takmičenje u kojem često pobeđuje tim koji nije nacionalni šampion, ispostavilo se da stalno isti klubovi učestvuju, a nacionalna raznovrsnost koja je postojala u vreme Kupa šampiona je potpuno izbrisana. Ekspanzija ruskog, ukrajinskog i turskog fudbala ne može da nadoknadi  period kada su u Kupu šampiona značajnu ulogu mogli da igraju jugoslovenski, rumunski, mađarski ili škotski klubovi.

Vremenom, veliki evropski klubovi postali su globalni brend. Od velikih fudbalskih imena prema kojima ljubitelji fudbala imaju strahopoštovanje ali navijaju za svoje lokalne timove jer ovi

imaju priliku da se ogledaju sa njima, fudbal se raslojio. Kada  sam bio dete, navijao sam za Zvezdu i mogao sam je doživeti kao punokrvnog rivala Milana ili Kelna, odnosno prijatelja Mančester junajteda. Danas ni Zvezda ni mnogi drugi evropski klubovi praktično nemaju priliku ni da zaigraju protiv Milana ili Mančestera, pa ih ni njihovi navijači ne percipiraju u istoj ravni.

Otud, sve je češće pitanje, za koga navijaš kod nas a za koga u Evropi? Slična situacija postoji sa vrlo malim brojem reprezentacija.

Naime, pretpostavljam da građani San Marina, Andore ili Farskih Ostrva gravitiraju ka navijanju za neke veće fudbalske nacije, i da ne ubrajaju svoje reprezentacije u ravnopravne rivale, osim na nekom ritualnom nivou.

Ne bi me čudilo da nezadovoljni ovom entropijom koja je učinila da Džoel Kempbel onemogući Runiju i Baloteliju da igraju u eliminacionoj fazi Svetskog prvenstva, fudbalski čelnici počnu na intervenišu na formatu Mundijala. To bi naravno bilo ubistveno za sam smisao ove svetske izložbe fudbala, kao što je obesmislilo Kup šampiona i pretvorilo ga u gladijatorsko takmičenje.

Međutim, moramo i njih razumeti - mobilisali su jako puno skupih zvezda, zakinuli im od odmora i oporavka pred "komercijalnu“ fudbalsku sezonu tokom koje se od njih ulaže ogroman novac da bi se desilo šta? Oni ispali u prvom kolu, ostali i nezadovoljni i poniženi u javnosti i nedovoljno odmoreni.

Jako bitan faktor koji je odlučivao u transformaciji evropskih klupskih takmičenja bio je interes velikih klubova. Naime, njima se ne isplati da igraju protiv "malih“. Ako ih pobede, svi to podrazumevaju i reputacija im ne raste. Ako izgube, to je odmah razlog za katastrofu, smenjivanja trenera itd. Slično je i sa reprezentacijama. Da je Italija pregazila Kostariku, da li bi neko pohvalio taj tim ili ga proglasio za  favorita? Ne. Ali kada su od njih izgubili, doživeli su teške kritike a po ispadanju je i Prandeli dao ostavku.

Ako tome dodamo da Englezi u fudbalu imaju evrovizijski sindrom, odnosno da već godinama nisu u najširem krugu "dobitnika“, postavlja se ozbiljno pitanje koji je njihov interes da u tome i dalje učestvuju. Uostalom, Englezi nisu videli smisao učešća ni u prvim Mundijalima.

Otud me ne bi začudilo da se Mundijal transformiše u nešto što bi ličilo na Ligu šampiona gde bi recimo visokorangirane federacije i lige imale stalne predstavnike a ostali bi ulazili kroz kvalifikacije, ili recimo po sistemu teniskih turnira sa nosiocima gde bi se "mali“ prvo poklali među sobom a onda bi "najbolji od malih“ došao da se takmiči sa velikima.

Tako je uostalom urađeno sa Ligom šampiona. Tamo svake godine uredno učestvuju svi šampioni iz Evrope, samo što u većini slučajeva u kvalifikacijama uredno ispadnu od trećeg iz engleske lige.

Ne smemo zaboraviti da Mundijal jeste globalno gledano takmičenje, ali da njegova gledanost koja je visoka u globalnim okvirima samo u jednom delu sveta nosi i veliku kupovnu moć.

I to baš u zemljama koje sada nemaju nikog svog u daljem toku Mundijala. Sa tržišne strane to je nedopustivo. Konačno, globalizacija je prisutna i u popularnosti nacionalnih timova.

Ranije su samo Brazilci bili globalni brend jer je njihov "lep stil igre“ delovao kao esencija fudbala, danas svaka veća reprezentacija ima poklonike širom sveta. Ne bi me čudilo da vremenom reprezentacije zaliče na klubove kao što su u vreme Generalisimusa Franka za Španiju zaigrali Alfredo Di Stefano, Ladislav Kubala i Ferenc Puškaš.

Osmina finala nije donela neka prevelika iznenađenja. Doduše,  moglo se desiti da Grčka prođe Kostariku, i to bi bilo kudikamo logičnije na osnovu minulog rada na turnirima, ali na osnovu viđenog u grupnom delu, nije bilo neočekivano ni ovo što se desilo.

Međutim, gledajući utakmicu Grčke i Kostarike u kojoj su ljubitelji fudbala imali šta da vide, ali u kojoj, ruku na srce, nije bilo puno mejnstrim ugođaja, stvorila mi se jedna strepnja.

Naime, mi u ovoj osmini finala ipak nismo gledali Italiju, Englesku i Portugaliju - fudbalske velesile u čijem sastavu igraju velike, globalne zvezde a Švedska sa Ibrahimovićem se nije ni kvalifikovala. Svi znamo da su te reprezentacije zasluženo ispale, ali to ne umanjuje njihov mejnstrim potencijal. Naprosto, jeste Brajan Ruiz bio bolji ali su Vejn Runi, Mario Baloteli, Zlatan Ibrahimović i Kristijano Ronaldo igrači koje najveći deo publike želi da gleda.

Ta strepnja me je podsetila na proces koji je transformisao Kup  šampiona u Ligu šampiona. Na početku, sve je delovalo logično. Najbogatije evropske lige imale su po nekoliko klubova visokog kvaliteta za koje je bilo šteta da se međusobno ne ogledaju, a sve u službi evropskog televizijskog gledališta.

Vremenom se Liga šampiona pretvorila u takmičenje u kojem često pobeđuje tim koji nije nacionalni šampion, ispostavilo se da stalno isti klubovi učestvuju, a nacionalna raznovrsnost koja je postojala u vreme Kupa šampiona je potpuno izbrisana. Ekspanzija ruskog, ukrajinskog i turskog fudbala ne može da nadoknadi  period kada su u Kupu šampiona značajnu ulogu mogli da igraju jugoslovenski, rumunski, mađarski ili škotski klubovi.

Vremenom, veliki evropski klubovi postali su globalni brend. Od velikih fudbalskih imena prema kojima ljubitelji fudbala imaju strahopoštovanje ali navijaju za svoje lokalne timove jer ovi

imaju priliku da se ogledaju sa njima, fudbal se raslojio. Kada  sam bio dete, navijao sam za Zvezdu i mogao sam je doživeti kao punokrvnog rivala Milana ili Kelna, odnosno prijatelja Mančester junajteda. Danas ni Zvezda ni mnogi drugi evropski klubovi praktično nemaju priliku ni da zaigraju protiv Milana ili Mančestera, pa ih ni njihovi navijači ne percipiraju u istoj ravni.

Otud, sve je češće pitanje, za koga navijaš kod nas a za koga u Evropi? Slična situacija postoji sa vrlo malim brojem reprezentacija.

Naime, pretpostavljam da građani San Marina, Andore ili Farskih Ostrva gravitiraju ka navijanju za neke veće fudbalske nacije, i da ne ubrajaju svoje reprezentacije u ravnopravne rivale, osim na nekom ritualnom nivou.

Ne bi me čudilo da nezadovoljni ovom entropijom koja je učinila da Džoel Kempbel onemogući Runiju i Baloteliju da igraju u eliminacionoj fazi Svetskog prvenstva, fudbalski čelnici počnu na intervenišu na formatu Mundijala. To bi naravno bilo ubistveno za sam smisao ove svetske izložbe fudbala, kao što je obesmislilo Kup šampiona i pretvorilo ga u gladijatorsko takmičenje.

Međutim, moramo i njih razumeti - mobilisali su jako puno skupih zvezda, zakinuli im od odmora i oporavka pred "komercijalnu“ fudbalsku sezonu tokom koje se od njih ulaže ogroman novac da bi se desilo šta? Oni ispali u prvom kolu, ostali i nezadovoljni i poniženi u javnosti i nedovoljno odmoreni.

Jako bitan faktor koji je odlučivao u transformaciji evropskih klupskih takmičenja bio je interes velikih klubova. Naime, njima se ne isplati da igraju protiv "malih“. Ako ih pobede, svi to podrazumevaju i reputacija im ne raste. Ako izgube, to je odmah razlog za katastrofu, smenjivanja trenera itd. Slično je i sa reprezentacijama. Da je Italija pregazila Kostariku, da li bi neko pohvalio taj tim ili ga proglasio za  favorita? Ne. Ali kada su od njih izgubili, doživeli su teške kritike a po ispadanju je i Prandeli dao ostavku.

Ako tome dodamo da Englezi u fudbalu imaju evrovizijski sindrom, odnosno da već godinama nisu u najširem krugu "dobitnika“, postavlja se ozbiljno pitanje koji je njihov interes da u tome i dalje učestvuju. Uostalom, Englezi nisu videli smisao učešća ni u prvim Mundijalima.

Otud me ne bi začudilo da se Mundijal transformiše u nešto što bi ličilo na Ligu šampiona gde bi recimo visokorangirane federacije i lige imale stalne predstavnike a ostali bi ulazili kroz kvalifikacije, ili recimo po sistemu teniskih turnira sa nosiocima gde bi se "mali“ prvo poklali među sobom a onda bi "najbolji od malih“ došao da se takmiči sa velikima.

Tako je uostalom urađeno sa Ligom šampiona. Tamo svake godine uredno učestvuju svi šampioni iz Evrope, samo što u većini slučajeva u kvalifikacijama uredno ispadnu od trećeg iz engleske lige.

Ne smemo zaboraviti da Mundijal jeste globalno gledano takmičenje, ali da njegova gledanost koja je visoka u globalnim okvirima samo u jednom delu sveta nosi i veliku kupovnu moć.

I to baš u zemljama koje sada nemaju nikog svog u daljem toku Mundijala. Sa tržišne strane to je nedopustivo. Konačno, globalizacija je prisutna i u popularnosti nacionalnih timova.

Ranije su samo Brazilci bili globalni brend jer je njihov "lep stil igre“ delovao kao esencija fudbala, danas svaka veća reprezentacija ima poklonike širom sveta. Ne bi me čudilo da vremenom reprezentacije zaliče na klubove kao što su u vreme Generalisimusa Franka za Španiju zaigrali Alfredo Di Stefano, Ladislav Kubala i Ferenc Puškaš.