Čudna je ovo zemlja u kojoj živimo. U istoj se u jednome danu dogodi više, uglavnom bezumnih i besmislenih stvari, nego u Švajcarskoj za deset godina. No, cenim da švajcarski kolumnisti baš zbog toga imaju daleko slabiju inspiraciju nego ovdašnji, u koje sebe nikako ne svrstavam. Ja sam priučeni skriboman, poprilično antitalentovan. Pišem jer sam, igrom slučaja, potpuno poremetio od bromazepama i votki, koje (ne)umereno koristim gotovo svakodnevno da bih mogao da prihvatim sve ovo što nam se dešava.

- "Da li ste ikada za vreme seksa sa sadašnjom ženom zamišljali da to radite sa bivšom ženom?“.

- "Da!“.

- "Vaš odgovor je istina!“.

Aplauz. Gromoglasan. Aplaudira i sadašnja  žena. Tu su mu i deca. I ona aplaudiraju. Šta će... Ćale im skembo 250 soma dinara. "Pare su za trošenje, život je za druženje... ja volim svoju bivšu ženu, želim da to zna a mislim da sam i dokazao.“

Aplauz. Gromkiji nego onaj pre. Sadašnja žena nešto mlakše lupa rukicama.

Što mene ne zovete? Sve ću da vam priznam za 250 hiljada dinara. I da mrzim i majku i oca i da sam gej i da mogu da budem istovremeno i naprednjak i nazadnjak i da mi je bivši dečko bio član političke partije u opoziciji i da mi je Soraja prijateljica i da sam je znate već šta još pre nego što je ugradila silikone i da volim da sviram džez na ulici. Meni mi je njih malo i žao,
ove sadašnje ali i ove bivše žene, a vala i Soraje. Ne znam da li je konstrukcija  malopređašnje rečenice uopšte i moguća, ali kao što sam već naglasio ja (ni)sam nikakav kolumnista.

Eh, da... prihapsiše onog nesrećnika što je na ulici svirao džez, jer verovatno nema da jede. Po ko zna koji put ću citirati mog pametnijeg i talentovanijeg mlađeg brata Danijela: "...budimo realni, ovo je sasvim opravdana reakcija organa javne bezbednosti na brutalan teroristički akt... u ovoj i ovakvoj Srbiji, javno propagiranje Jazz-a je subverzivno delovanje u cilju rušenja postojećeg poretka...".

Ja se nadovezujem na ovu burazerovu genijalnu misao i opravdano postavljam logično pitanje da li bi organi reda isto tako revnosno intervenisali da je dotična "opasna" osoba pevala nešto iz repertoara Ace Lukasa ili srpske majke Cece...

A ponovo nam se približava i Parada ponosa. Svake godine jedno te isto i na kraju ništa. Sve se otkaže u poslednji čas zbog nebezbednosti. Apsolutno mi nije jasno zašto na ulicu, u paradu ne izadje pola miliona homoseksualaca, a cenim da ih verovatno u Srbiji ima i više, nego pedesetak osoba, koje pritom dvotrećinski ni nisu homoseksualno opredeljene, nego samo pružaju podršku. Ko bi napao pola miliona ljudi? Verovatno ima ludaka koji su sposobni i za tako nešto, ali te u Policiji i Bezbednosti sigurno znaju po imenima i prezimenima. Blagovremeno ih pritvoriti na 24 časa. Ovi ostali su kukavice i beskičmenjaci, latentni gejevi, koji napadaju u grupama. Drugo rešenje je naoružati onih pedesetak ljudi sačmarama i bombama, sa dozvolama za ubijanje. Znam da to nije u duhu manifestacije, ali cenim da im niko ne bi prišao na dvadeset metara.

Na upravnička mesta u ustanovama kulture grada Beograda postavljena su, manje više, nova lica. Pogledajte imena... sve vrhunski mladi perspektivni menadžeri, nepartijski orijentisani, koji će raditi na kulturnom preporodu.

Krenule su i "Pinkove zvezdice“... Eto, uzeše nam i decu. Ako je i postojao bar minimum nade da će se ovde nešto nekada promeniti, više ga nema.

Čudna je ovo zemlja u kojoj živimo. U istoj se u jednome danu dogodi više, uglavnom bezumnih i besmislenih stvari, nego u Švajcarskoj za deset godina. No, cenim da švajcarski kolumnisti baš zbog toga imaju daleko slabiju inspiraciju nego ovdašnji, u koje sebe nikako ne svrstavam. Ja sam priučeni skriboman, poprilično antitalentovan. Pišem jer sam, igrom slučaja, potpuno poremetio od bromazepama i votki, koje (ne)umereno koristim gotovo svakodnevno da bih mogao da prihvatim sve ovo što nam se dešava.

- "Da li ste ikada za vreme seksa sa sadašnjom ženom zamišljali da to radite sa bivšom ženom?“.

- "Da!“.

- "Vaš odgovor je istina!“.

Aplauz. Gromoglasan. Aplaudira i sadašnja  žena. Tu su mu i deca. I ona aplaudiraju. Šta će... Ćale im skembo 250 soma dinara. "Pare su za trošenje, život je za druženje... ja volim svoju bivšu ženu, želim da to zna a mislim da sam i dokazao.“

Aplauz. Gromkiji nego onaj pre. Sadašnja žena nešto mlakše lupa rukicama.

Što mene ne zovete? Sve ću da vam priznam za 250 hiljada dinara. I da mrzim i majku i oca i da sam gej i da mogu da budem istovremeno i naprednjak i nazadnjak i da mi je bivši dečko bio član političke partije u opoziciji i da mi je Soraja prijateljica i da sam je znate već šta još pre nego što je ugradila silikone i da volim da sviram džez na ulici. Meni mi je njih malo i žao,
ove sadašnje ali i ove bivše žene, a vala i Soraje. Ne znam da li je konstrukcija  malopređašnje rečenice uopšte i moguća, ali kao što sam već naglasio ja (ni)sam nikakav kolumnista.

Eh, da... prihapsiše onog nesrećnika što je na ulici svirao džez, jer verovatno nema da jede. Po ko zna koji put ću citirati mog pametnijeg i talentovanijeg mlađeg brata Danijela: "...budimo realni, ovo je sasvim opravdana reakcija organa javne bezbednosti na brutalan teroristički akt... u ovoj i ovakvoj Srbiji, javno propagiranje Jazz-a je subverzivno delovanje u cilju rušenja postojećeg poretka...".

Ja se nadovezujem na ovu burazerovu genijalnu misao i opravdano postavljam logično pitanje da li bi organi reda isto tako revnosno intervenisali da je dotična "opasna" osoba pevala nešto iz repertoara Ace Lukasa ili srpske majke Cece...

A ponovo nam se približava i Parada ponosa. Svake godine jedno te isto i na kraju ništa. Sve se otkaže u poslednji čas zbog nebezbednosti. Apsolutno mi nije jasno zašto na ulicu, u paradu ne izadje pola miliona homoseksualaca, a cenim da ih verovatno u Srbiji ima i više, nego pedesetak osoba, koje pritom dvotrećinski ni nisu homoseksualno opredeljene, nego samo pružaju podršku. Ko bi napao pola miliona ljudi? Verovatno ima ludaka koji su sposobni i za tako nešto, ali te u Policiji i Bezbednosti sigurno znaju po imenima i prezimenima. Blagovremeno ih pritvoriti na 24 časa. Ovi ostali su kukavice i beskičmenjaci, latentni gejevi, koji napadaju u grupama. Drugo rešenje je naoružati onih pedesetak ljudi sačmarama i bombama, sa dozvolama za ubijanje. Znam da to nije u duhu manifestacije, ali cenim da im niko ne bi prišao na dvadeset metara.

Na upravnička mesta u ustanovama kulture grada Beograda postavljena su, manje više, nova lica. Pogledajte imena... sve vrhunski mladi perspektivni menadžeri, nepartijski orijentisani, koji će raditi na kulturnom preporodu.

Krenule su i "Pinkove zvezdice“... Eto, uzeše nam i decu. Ako je i postojao bar minimum nade da će se ovde nešto nekada promeniti, više ga nema.

Čudna je ovo zemlja u kojoj živimo. U istoj se u jednome danu dogodi više, uglavnom bezumnih i besmislenih stvari, nego u Švajcarskoj za deset godina. No, cenim da švajcarski kolumnisti baš zbog toga imaju daleko slabiju inspiraciju nego ovdašnji, u koje sebe nikako ne svrstavam. Ja sam priučeni skriboman, poprilično antitalentovan. Pišem jer sam, igrom slučaja, potpuno poremetio od bromazepama i votki, koje (ne)umereno koristim gotovo svakodnevno da bih mogao da prihvatim sve ovo što nam se dešava.

- "Da li ste ikada za vreme seksa sa sadašnjom ženom zamišljali da to radite sa bivšom ženom?“.

- "Da!“.

- "Vaš odgovor je istina!“.

Aplauz. Gromoglasan. Aplaudira i sadašnja  žena. Tu su mu i deca. I ona aplaudiraju. Šta će... Ćale im skembo 250 soma dinara. "Pare su za trošenje, život je za druženje... ja volim svoju bivšu ženu, želim da to zna a mislim da sam i dokazao.“

Aplauz. Gromkiji nego onaj pre. Sadašnja žena nešto mlakše lupa rukicama.

Što mene ne zovete? Sve ću da vam priznam za 250 hiljada dinara. I da mrzim i majku i oca i da sam gej i da mogu da budem istovremeno i naprednjak i nazadnjak i da mi je bivši dečko bio član političke partije u opoziciji i da mi je Soraja prijateljica i da sam je znate već šta još pre nego što je ugradila silikone i da volim da sviram džez na ulici. Meni mi je njih malo i žao,
ove sadašnje ali i ove bivše žene, a vala i Soraje. Ne znam da li je konstrukcija  malopređašnje rečenice uopšte i moguća, ali kao što sam već naglasio ja (ni)sam nikakav kolumnista.

Eh, da... prihapsiše onog nesrećnika što je na ulici svirao džez, jer verovatno nema da jede. Po ko zna koji put ću citirati mog pametnijeg i talentovanijeg mlađeg brata Danijela: "...budimo realni, ovo je sasvim opravdana reakcija organa javne bezbednosti na brutalan teroristički akt... u ovoj i ovakvoj Srbiji, javno propagiranje Jazz-a je subverzivno delovanje u cilju rušenja postojećeg poretka...".

Ja se nadovezujem na ovu burazerovu genijalnu misao i opravdano postavljam logično pitanje da li bi organi reda isto tako revnosno intervenisali da je dotična "opasna" osoba pevala nešto iz repertoara Ace Lukasa ili srpske majke Cece...

A ponovo nam se približava i Parada ponosa. Svake godine jedno te isto i na kraju ništa. Sve se otkaže u poslednji čas zbog nebezbednosti. Apsolutno mi nije jasno zašto na ulicu, u paradu ne izadje pola miliona homoseksualaca, a cenim da ih verovatno u Srbiji ima i više, nego pedesetak osoba, koje pritom dvotrećinski ni nisu homoseksualno opredeljene, nego samo pružaju podršku. Ko bi napao pola miliona ljudi? Verovatno ima ludaka koji su sposobni i za tako nešto, ali te u Policiji i Bezbednosti sigurno znaju po imenima i prezimenima. Blagovremeno ih pritvoriti na 24 časa. Ovi ostali su kukavice i beskičmenjaci, latentni gejevi, koji napadaju u grupama. Drugo rešenje je naoružati onih pedesetak ljudi sačmarama i bombama, sa dozvolama za ubijanje. Znam da to nije u duhu manifestacije, ali cenim da im niko ne bi prišao na dvadeset metara.

Na upravnička mesta u ustanovama kulture grada Beograda postavljena su, manje više, nova lica. Pogledajte imena... sve vrhunski mladi perspektivni menadžeri, nepartijski orijentisani, koji će raditi na kulturnom preporodu.

Krenule su i "Pinkove zvezdice“... Eto, uzeše nam i decu. Ako je i postojao bar minimum nade da će se ovde nešto nekada promeniti, više ga nema.