Početkom osamdesetih, iz nekog razloga, meni nepoznatog, stanovnicima Srbije se gasila struja na po šest do osam časova. Neke mere štednje su sprovodili, niko se ni ne seća zašto. Sveće smo kupovali uz hleb i mleko. Bele, parafinske, dugačke. Brzo su gorele, a baba je psovala i Tita i državu i rat u kojem se borila, jer sad mora da sedi u mraku, a serija treba da počne.
Svi smo imali tačan raspored nestanaka struje, koji se dobijao uz TV program u novinama. Čista ironija. Sveće su stajale na tacnama od kafe, zalepljene voskom koji je iscureo. One grupe kojima su gasili struju preko dana je baba zvala narodnim izdajnicima i hohštaplerima. Bila je ubeđena da to može da se sredi preko veze.
U tom savršenom mraku koji je ispunjavao svaku pukotinu u stanu, nije se moglo pošteno zabaviti.
Posebno kad imaš pet godina. Baba je pokušavala da me animira pričama iz rata, ali se posle nekog vremena zanese i upusti u krvave detalje, pa mi je mama zapušavala uši i očima pokazivala babi da prestane. Imala sam jednu svesku na uske i široke linije u kojoj sam vežbala da pišem slova. Čim nestane struje, uzimala sam svesku koja je stajala na dohvat ruke, olovku i gumicu. Kosa crta na levo, tri reda, kosa crta na desno tri reda. Veliko A i malo a, štampano i pisano, u tri reda. Trajale su te restrikcije struje toliko dugo da sam komotno mogla da preskočim prvi razred.
Onda mi je postalo neopisivo dosadno. Svo to vreme, uz sveću, mama je sedela pored mene. Spremala je diplomski ispit i mazila malo mene po glavi, malo svoj trudnički stomak.
"Kupila sam ti nešto", reče mama, "da ti ne bude dosadno dok nema struje".
Od njenih reči, kao da se mrak malo razišao. Čini mi se da sam joj jasno videla lice, nasmejano, hrabro, kao da ima rešenje za prelazak iz tog kamenog doba direktno u svetlu budućnost. Izvadila je kesu na kojoj je pisalo Nolit. U kesi su bile drvene bojice, one najveće koje sam želela, A4 sveska snežno belih listova i čokolada Galeb. To je bilo seme moje kreativnosti, posejano u apsolutnom mraku.
"Hajde malo da crtamo, dosta si pisala slova", reče ona.
Svetlost sveće je bila dovoljna. Beli listovi sveske su bili moje utočište od mraka. Na njima su oživljavale devojčice sa mašnama u kosi, zelene livade sa belom kućicom na sredini, cveće, drveće, babina vaza, moje šake sa gomilom prstenja, snežni predeli, domaće i divlje životinje, mama, tata i ja.
Učila me je da crtam svakog dana. Po danu su crteži obojeni uz sveću postajali svetlije i posebno živopisni. Baba je ostavljala hranu oko mene na stolu i molila me da ostavim crtanje na pet minuta i uzmem da jedem. Jela sam crtajući. Zarezivala bojice koje su mirisale na novu turu crteža. Lepila sam ih po zidovima. Pravila izložbe. Neke su čak bile i prodajne. Nudila sam ih u zamenu za sladoled.
Mama je ubrzo otišla u porodilište. Tamo je bila dugo. Nedostajala mi je. Crtala sam od jutra do mraka i nosila joj crteže u posetu. Ona se radovala tome.
I dan danas kada osetim miris zarezanih bojica, setim se tog mraka, onolike radosti za paket bojica, svesku i čokoladu. Mamino lice obasjano svećom, na stolu ispred mene čaša soka od zove i parče zagrižene gibanice.
-----------------------------------------------
SVE KOLUMNE SANDRE TODOROVIĆ
