Ogromna lipa je zamirisala kao stara frajla. Miriše jako i izazovno jer je ozbiljno shvatila svoju dominantnu poziciju u ulici. Njen posao između ostalog je da baca svoje lepljive listiće po skupocenom voznom parku ispod nje rizikujući da bude posečena kao i njena rođaka pre nje.

U mojoj ulici živi mnogo licemernog sveta, ali valjda je tako u svakoj ulici. Nisam bila prisutna u kraju gotovo tri godine. Za to vreme ništa se specijalno nije promenilo, osim mene. Ja sam promenila sopstvenu kožu i presvukla je u gvozdenu. Morala sam. Ona stara koža je bila previše nežna za svet koji me okružuje.

To se na prvi pogled ne vidi, a ja sam jedva čekala da je nekome pokažem kao novu haljinu.

Prvi izlazak iz moje stare-nove kuće. Gvozdena koža utegnuta, savršenih šavova spojenih nitnama. Stavljam svoje naočare za sunce sa žutim staklima, sa kojima i crni dan izgleda kao da je leto, i visoko podignute brade zakoračih iz bezbedne zone dvorišta. Stari komšiluk. Deca iz kraja porasla. Pojedine kuće su renovirane, neke nadograđene. Komšije su nabavile psa. Dve bake i jedan deka nisu više među živima. To sam zaključila po umrlicama na banderi. Otvorila se nova prodavnica u kojoj je sve preskupo. U susret mi idu dve dušebrižnice. Gegaju se od debljine. Drže se pod ruku, jer su tako sigurnije da neće pasti.

Obraćaju mi se jednoglasno, dugačkim: "OoooOOOoooOO, komšinice".

Eto prilike da vidite moju novu gvozdenu haljinu, mislim se. Njih dve su moju komplikovanu brakorazvodnu situaciju prepričavale po kraju do iznemoglosti, a o tome su bile informisane od komšinice koja živi ispod mene, a na osnovu toga šta je uspela da čuje kroz plafon, izatkane su mnoge priče, za koje su producenti "Male neveste" najobičniji amateri.

Opet ste u kraju, reče jedna.

Pa polutiho, sa blago prekrivenim ustima šakom: "Je l' vas muž još bije? Čule smo da se drogira. Mora da vam je teško. Deca vam porasla, videle smo ih. Svi liče na oca. Pljunuti on. A kako vam bivša svekrva, je l' živa? Vidim imate još jednog kera. Je l' imate dlake po kući od njih? Jel radite? Je l' vam majka još tu kod vas? Kako je ona? A brat kako vam je? Lepo vam je dvorište, vidim plaćate nekome da vam pokosi, lepo kad možete. Nešto vam je kosa drugačija, kao da je izgorela".

Mogu da se zakunem da sam čula kako je iz one gvozdene kože iskočilo par nitni, i da se na tom mestu rasparala. Sve mi diraj, samo nemoj kosu. Ova kosa je pojela vagon kokosovog i  maslinovog ulja, bila je tretirana bolje od moje rođene dece. 

"Pa vas dve se uopšte niste promenile. Ustvari, deblje ste nego ikad. Ne znam ni na koje pitanje prvo da vam odgovorim. Novo je to što sam se udala za jednog grofa, planiramo da kupimo celu Zvezdaru i da naselimo samo ko se nama sviđa. I vaše kuće ćemo kupiti i na tom mestu ćemo da otvorimo igraonice za pse. Tu ćemo da zaposlimo mog bivšeg muža da čisti i da se rehabilituje. Ovaj stan gde sam se vratila mi služi kao ostava za nakit. Svi smo zdravi zahvaljujući tome što s vremena na vreme promenimo kompletnu krv u jednoj privatnoj klinici. Je l' mogu još nekako da vam pomognem da prebrodite još jedan dosadan dan u vašem životu?".

"Ma ne, samo smo onako pitale".

Ogromna lipa je zamirisala kao stara frajla. Miriše jako i izazovno jer je ozbiljno shvatila svoju dominantnu poziciju u ulici. Njen posao između ostalog je da baca svoje lepljive listiće po skupocenom voznom parku ispod nje rizikujući da bude posečena kao i njena rođaka pre nje.

U mojoj ulici živi mnogo licemernog sveta, ali valjda je tako u svakoj ulici. Nisam bila prisutna u kraju gotovo tri godine. Za to vreme ništa se specijalno nije promenilo, osim mene. Ja sam promenila sopstvenu kožu i presvukla je u gvozdenu. Morala sam. Ona stara koža je bila previše nežna za svet koji me okružuje.

To se na prvi pogled ne vidi, a ja sam jedva čekala da je nekome pokažem kao novu haljinu.

Prvi izlazak iz moje stare-nove kuće. Gvozdena koža utegnuta, savršenih šavova spojenih nitnama. Stavljam svoje naočare za sunce sa žutim staklima, sa kojima i crni dan izgleda kao da je leto, i visoko podignute brade zakoračih iz bezbedne zone dvorišta. Stari komšiluk. Deca iz kraja porasla. Pojedine kuće su renovirane, neke nadograđene. Komšije su nabavile psa. Dve bake i jedan deka nisu više među živima. To sam zaključila po umrlicama na banderi. Otvorila se nova prodavnica u kojoj je sve preskupo. U susret mi idu dve dušebrižnice. Gegaju se od debljine. Drže se pod ruku, jer su tako sigurnije da neće pasti.

Obraćaju mi se jednoglasno, dugačkim: "OoooOOOoooOO, komšinice".

Eto prilike da vidite moju novu gvozdenu haljinu, mislim se. Njih dve su moju komplikovanu brakorazvodnu situaciju prepričavale po kraju do iznemoglosti, a o tome su bile informisane od komšinice koja živi ispod mene, a na osnovu toga šta je uspela da čuje kroz plafon, izatkane su mnoge priče, za koje su producenti "Male neveste" najobičniji amateri.

Opet ste u kraju, reče jedna.

Pa polutiho, sa blago prekrivenim ustima šakom: "Je l' vas muž još bije? Čule smo da se drogira. Mora da vam je teško. Deca vam porasla, videle smo ih. Svi liče na oca. Pljunuti on. A kako vam bivša svekrva, je l' živa? Vidim imate još jednog kera. Je l' imate dlake po kući od njih? Jel radite? Je l' vam majka još tu kod vas? Kako je ona? A brat kako vam je? Lepo vam je dvorište, vidim plaćate nekome da vam pokosi, lepo kad možete. Nešto vam je kosa drugačija, kao da je izgorela".

Mogu da se zakunem da sam čula kako je iz one gvozdene kože iskočilo par nitni, i da se na tom mestu rasparala. Sve mi diraj, samo nemoj kosu. Ova kosa je pojela vagon kokosovog i  maslinovog ulja, bila je tretirana bolje od moje rođene dece. 

"Pa vas dve se uopšte niste promenile. Ustvari, deblje ste nego ikad. Ne znam ni na koje pitanje prvo da vam odgovorim. Novo je to što sam se udala za jednog grofa, planiramo da kupimo celu Zvezdaru i da naselimo samo ko se nama sviđa. I vaše kuće ćemo kupiti i na tom mestu ćemo da otvorimo igraonice za pse. Tu ćemo da zaposlimo mog bivšeg muža da čisti i da se rehabilituje. Ovaj stan gde sam se vratila mi služi kao ostava za nakit. Svi smo zdravi zahvaljujući tome što s vremena na vreme promenimo kompletnu krv u jednoj privatnoj klinici. Je l' mogu još nekako da vam pomognem da prebrodite još jedan dosadan dan u vašem životu?".

"Ma ne, samo smo onako pitale".

Ogromna lipa je zamirisala kao stara frajla. Miriše jako i izazovno jer je ozbiljno shvatila svoju dominantnu poziciju u ulici. Njen posao između ostalog je da baca svoje lepljive listiće po skupocenom voznom parku ispod nje rizikujući da bude posečena kao i njena rođaka pre nje.

U mojoj ulici živi mnogo licemernog sveta, ali valjda je tako u svakoj ulici. Nisam bila prisutna u kraju gotovo tri godine. Za to vreme ništa se specijalno nije promenilo, osim mene. Ja sam promenila sopstvenu kožu i presvukla je u gvozdenu. Morala sam. Ona stara koža je bila previše nežna za svet koji me okružuje.

To se na prvi pogled ne vidi, a ja sam jedva čekala da je nekome pokažem kao novu haljinu.

Prvi izlazak iz moje stare-nove kuće. Gvozdena koža utegnuta, savršenih šavova spojenih nitnama. Stavljam svoje naočare za sunce sa žutim staklima, sa kojima i crni dan izgleda kao da je leto, i visoko podignute brade zakoračih iz bezbedne zone dvorišta. Stari komšiluk. Deca iz kraja porasla. Pojedine kuće su renovirane, neke nadograđene. Komšije su nabavile psa. Dve bake i jedan deka nisu više među živima. To sam zaključila po umrlicama na banderi. Otvorila se nova prodavnica u kojoj je sve preskupo. U susret mi idu dve dušebrižnice. Gegaju se od debljine. Drže se pod ruku, jer su tako sigurnije da neće pasti.

Obraćaju mi se jednoglasno, dugačkim: "OoooOOOoooOO, komšinice".

Eto prilike da vidite moju novu gvozdenu haljinu, mislim se. Njih dve su moju komplikovanu brakorazvodnu situaciju prepričavale po kraju do iznemoglosti, a o tome su bile informisane od komšinice koja živi ispod mene, a na osnovu toga šta je uspela da čuje kroz plafon, izatkane su mnoge priče, za koje su producenti "Male neveste" najobičniji amateri.

Opet ste u kraju, reče jedna.

Pa polutiho, sa blago prekrivenim ustima šakom: "Je l' vas muž još bije? Čule smo da se drogira. Mora da vam je teško. Deca vam porasla, videle smo ih. Svi liče na oca. Pljunuti on. A kako vam bivša svekrva, je l' živa? Vidim imate još jednog kera. Je l' imate dlake po kući od njih? Jel radite? Je l' vam majka još tu kod vas? Kako je ona? A brat kako vam je? Lepo vam je dvorište, vidim plaćate nekome da vam pokosi, lepo kad možete. Nešto vam je kosa drugačija, kao da je izgorela".

Mogu da se zakunem da sam čula kako je iz one gvozdene kože iskočilo par nitni, i da se na tom mestu rasparala. Sve mi diraj, samo nemoj kosu. Ova kosa je pojela vagon kokosovog i  maslinovog ulja, bila je tretirana bolje od moje rođene dece. 

"Pa vas dve se uopšte niste promenile. Ustvari, deblje ste nego ikad. Ne znam ni na koje pitanje prvo da vam odgovorim. Novo je to što sam se udala za jednog grofa, planiramo da kupimo celu Zvezdaru i da naselimo samo ko se nama sviđa. I vaše kuće ćemo kupiti i na tom mestu ćemo da otvorimo igraonice za pse. Tu ćemo da zaposlimo mog bivšeg muža da čisti i da se rehabilituje. Ovaj stan gde sam se vratila mi služi kao ostava za nakit. Svi smo zdravi zahvaljujući tome što s vremena na vreme promenimo kompletnu krv u jednoj privatnoj klinici. Je l' mogu još nekako da vam pomognem da prebrodite još jedan dosadan dan u vašem životu?".

"Ma ne, samo smo onako pitale".