Nemam toliko često prilike da otputujem negde van Srbije, ali kada mi se ukaže prilika, pre osećaja euforije što ću videti nešto predivno, obuzme me strah što ću morati da se vratim.
Moguće je da su to ostaci onog dela mene koji je želeo odavde da ode pre dvadeset godina, pa sam ipak odlučila da nastavim da verujem. Svaka čast onima koji su skapirali na vreme, ja nisam mogla da se odvojim od bureka, jogurta, kajmaka i čvaraka.
Obreh se pre neki dan na Suncem okupanoj Azurnoj obali načičkanoj palmama i jahtama, kao siroče gledajući oko sebe šta mi se dešava i kako je moguće da ama baš svi imaju onolike vile i da im je život med i mleko. I ne vredi se ni porediti sa njima, to je najviši nivo hedonizma na svakom koraku. Nedostižno.
I ljudi su tamo nasmejani, ljubazni, opušteni, verovatno svesni da žive u potpunom raju i da ne postoji nijedan razlog da se život ne slavi svakodnevno uz vino, sir i voćni tart, u prelepim restoranima na obali mora.
Osetila sam zavist kao malo dete na tuđu igračku. Stravičan osećaj ljubomore na sve to što oni imaju, a ja nemam.
Ne boli me toliko što su im putevi kao ogledalo, besprekorno postavljeni jasni putokazi i cveće pored puta. Hajde, to bismo možda mogli nekada da imamo.
Ne boli me ni čist, u sekundu tačan tramvaj (bez kontrolora) koji ima sva vrata adaptirana za ljude sa hendikepom. To bismo isto mogli da nabavimo. Ni najopremljeniji parkovi za decu, ni osećaj da svi rade i od toga žive. To bismo isto mogli.
Velelepne, stare građevine, su ponosni simboli grada. Stare građevine imamo, samo treba da ih malo okrečimo i renoviramo. Podzemne garaže i metro stanice koje mirišu na narandžin cvet. To ne znam kako bismo, al verujem da bismo se i za to snašli.
I to što mi je žena, naslednica parfimerije stare 200 godina, rekla da je pre neki dan brala latice ruža, jer je bila berba za svežu kolekciju parfema, ni to me ne boli, imamo mi šta da naberemo i to onoliko.
Ali to što imaju svi do jednog identične zelene šalone, to me ubi!
Dokaz apsolutne sloge i jednakosti. Pokazatelj da se svi slažu oko jedne iste stvari koja čini grad toliko šarmantnim. Svi isti. Drveni, zeleni, na kućama u boji terakote, žutim ili belim. Nikome se ne vidi klima na kući. Gradske vlasti su ih samo zamolile da to ispoštuju. I svi su ispoštovali.
Ubiše me ti zeleni šaloni koje nikada nećemo imati. I kada bi nam neko naredio da moramo svi da imamo iste prozore, mi za inat ne bismo. Makar bi jedan stavio neki PVC prozor i roletnu, jer mu "bije promaja" kroz zelene i "bole ga krsta". Neko drugi bi svoj deo zgrade okrečio u drugu boju, jer je to "njegov deo zgrade i on ima prava da je oboji u roze i da stavi betonskog lava na terasu".
Zeleni šaloni su me progonili duž cele Azurne obale, rugali mi se onako besprekorno ofarbani, identični. Gledaj ono što nikada nećeš videti u svom gradu. Nagledaj se sad pa ispričaj svima kako je sloga jednostavna i dostižna. Ni to nikada nećeš videti. Idi u svoj grad, dosta ti je bilo belog sveta.
Natrpaj sira u kofer i "au revoir".
-------------------------------------
SVE KOLUMNE SANDRE TODOROVIĆ
