Prvi odmor samo sa jednim detetom. I to najstarijim. Konačno sam dočekala taj trenutak da oboje stavimo po ranac na leđa i odemo na "ludo". Bez rezervacija, planova i neke posebne organizacije. I osećaj je zaista bio sjajan.
Nas dvoje, kao dva stara drugara, u kupeu sa dva ležaja, gledamo kroz prozor i ćutimo, kao da smo odavno jedno drugome rekli sve što je imalo da se kaže.
Jutro je donelo vrućinu i miris mora.
Smeštaj smo našli brzo u blizini borove šume sa predivnim pogledom na more. Pronađosmo jednu prelepu, malu plažu. Bilo je to jedno od onih mesta gde ti dah zastane od pogleda, mirisa, zvukova i boja. Krupan šljunak, bistra voda koja se kao veliki plavi jorgan razvlačila prema pučini i par galebova koji su je nadletali.
Na putu do plaže nikao je kobajagi kafić. Da ne poveruje čovek da do takvog mesta u brdu može da se dopremi frižider. Po količini vodke u tom frižideru, zaključili smo da su baš tu plažu osvojili mahom Rusi.
More nam reče: "Dobrodošli", a mi njemu: "Bolje te našli", te odmah uđosmo bez ukočenih pokreta, jer je voda bila idealna za kupanje.
Na plaži su me čekale moje udobne prostirke, knjiga, cigarete i jedna malena pepeljara koju nosim na plažu. Nikada ne gasim cigarete po plaži. Ne volim kada vidim bilo kakvo đubre u prirodi. U onom kobajagi kafiću sam naručila kafu, koju mi je kobajagi konobar spremio na plinskom rešou. Knjiga je bila odlična, napeta, a kraj se ne naslućuje. Drži mi pažnju.
Moje veliko dete pored mene drema, pokriveno šarenom hladovinom. Spakovala sam jedan sendvič, dve breskve i vodu. To nam je bilo sasvim dovoljno.
Čudna je bila savršena tišina na plaži.
Čak su i deca bila vrlo pristojna i ne mnogo bučna. Majke su bile glasnije. Dovikivanje i vaspitavanje dece na plaži me posebno uznemirava. Kada je Sunce objavilo da se više od njega ne možemo sakriti u hladu borova, na plažu dolazi još jedna porodica.
Majka, otac sa dva sina otprilike 8 i 5 godina. Oba deteta enormno gojazna.
On nosi sve one dečje aksesoare za plivanje, kao i dušek, a ona dve velike torbe ("krmače"). U prvi mah sam mislila da nešto prodaju po plaži, a onda je ona počela da izdaje naređenja. I to baš glasno.
Jasno mi je. Sada je ovo vasa plaža. Svi ostali koji smo mislili da ćemo danas uživati, možemo da se slikamo. Rasprostrla je neko veliko ćebe i naredila deci da se skinu u kupaće gaće, a njemu da im naduva mišiće i šlaufe. Nakon toga su svi morali da je mažu nekim uljem, a posle ona njih. Nije ih puštala u vodu. Oni su plakali.
Meni je došlo da plačem.
Otvorila je torbu i izvadila dva ogromna komada pice. Objavila je da ko ne jede, ne može u vodu. Onda su oni onako četvrtasti pojeli onu picu. Kada su krenuli ka vodi, naredila je da mora i sok da se popije, da malo proteraju picu, pa su popili i sok. Nije uspela da im natakne one mišiće i šlaufe jer nisu pasovali njihovim gojaznim telima, pa ih je umakala u vodu pokušavajući na silu da ih navuče na decu.
Kada ih je konačno pustila u vodu, naredila je da se ne miču iz plićaka da se ne bi udavili. Izvadila je sendviče iz kojih je curio majonez i kečap i stavila na sunčano mesto pored sebe. Pitala je muža da li je gladan, on je odmahnuo glavom.
Nakon pet minuta dreknu prema deci da izađu iz vode. Oni poslušno dolaze, smoreni, pognutih glava. Sedoše pored nje, a ona naredi da se pojedu i oni sendviči jer su verovatno ogladneli od onolikog petominutnog plutanja u plićaku.
Ja ustadoh da odem po votku, da se smirim. Vraćam se, oni jedu lubenicu. Ovaj jedan još musav od majoneza, jede mučenik, a ona pita je l' slatka i da li da im iseče još.
"Zašto nećete još? A da vam iseckam jabuke? Evo sad će mama." Vadi jabuke i nož. Ljušti jabuke. Ose lete na sve strane. Tera ih da jedu jabuke. Ovaj jedan pita kada može ponovo u vodu, ona kaže kad pojedeš i jabuke. Onda ih je pustila u vodu još 5 minuta. Jedan je povraćao, pa ga je izvadila iz vode i dala mu sok. Kada se malo povratio, čekao ga je otvoren čips. On kaže da neće čips, ona viče: "Moraš, sad si sve ispovraćao, mora da si gladan".
Ja ustajem po još jednu votku. Ona viče: "Probaj ovaj čips, ovakav nikad nisi jeo, probaj mami za ljubav. Ako ne pojedeš, umreću".
Muž sedi, ćuti, preslaže kamenčiće oko sebe. Pojede on onaj čips da mu ne umre majka, a ona vadi neke bombone.
Meni pozlilo.
"Hoćete li bombone? Što nećete? A Plazmu? A ono meso od sinoć, da vam mama iscepka i malo paradajza? Evo imam sve spremno. Pa ništa ne jedete, šta vam je? Da niste bolesni."
Pipa im čelo. "Hajde, idite malo u vodu."
Otrčaše njih dvojica, da ne kažem odgegaše se do vode. Nisu ni ušli, ona viče: "Hoćeeete li možda bananuuu?", oni pokazuju rukom da neće.
"Ma šta nećete", i eno je otrča sa bananom u rukama do mora i hrani ih dok su do struka u vodi. Trči nazad, i konačno leže na ćebe. Naređuje mužu da je opet namaže. Skida bretele da joj ne ostanu tragovi.
Ponovo tišina zavlada plažom.
Dok se ta horor scena dešavala ispred mene, ja sam palila jednu cigaretu na drugu.
Kao da gledam najnapetiji horor gde se deca na kraju raspuknu na sred plaže i svi ostanemo krvavi i prekriveni onim što su pojeli za sat vremena. Skapirala sam da mi je pretoplo, da je votka uradila svoje i da sam se od stresa sva preznojila, pa se sjurih u vodu da se dovedem u red.
Gledam moje dete kako drema - 185 cm čovek. Malo me je grizla savest što ga nisam ni jednom ponudila da jede od doručka, a sve kapiram da će uzeti sam kada mu se bude jelo. Budim ga lagano i pitam ga da li hoće breskvu, on kaže "beži bre kakva breskva, jeo sam jutros".
"A sendvič sine?"
"Daj mi malo vode, žedan sam."
"Hoćeš Plazmu, pile, paradajz, picu, pomfrit? Odakle nam sva ta hrana? Pa nemamo je. Reći ću ovoj teti ispred nas da ništa nisi jeo od jutros."
