Ovo je onaj period u godini kada pažljivo prolazim ispod stabala kestena koji odbacuju svoje vešto osmišljene buzdovančiće koji se raspuknu i ostave za sobom ono što su nas učiteljice terale da skupljamo za septembarske časove likovnog.
Popila sam poslednju jutarnju kafu na terasi ove godine, jer se jesen čekajući svoj senzacionalni početak, uvalila na moje mesto bacajući lišće i kišu svuda oko sebe. Donela je sa sobom i komšije koji histerično prave ajvar, pindžur i ostalu zimnicu za koju je potreban ćumur, pa sam poslednji lep vikend provela u oblaku dima, ali na suncu.
Donela je i najlepše zrele plodove kojih ima samo u ovom dobu godine.
Svi se spremaju za zimu. Stiže ugalj i drva. Porodice se organizuju, lopataju, unose svoj ogrev. Nakon toga sede svi zajedno prljavi i znojavi i razgovaraju o tome kako će ova zima biti najhladnija u poslednjih sto godina, kao i svaka do sada.
Počela je škola i moje zvocanje u cilju održavanja doslednosti roditeljskog autoriteta se ne zaustavlja, osim kad spavam. Ne mogu da se setim da li sam ja bila takvo dete, ne sećaju se ni moji roditelji da su me opominjali sa trinaest godina da operem zube.
Ujutru, pre nego što krenem na posao imam na ček listi još jednu stavku: poneti naponski kabl od interneta. To je jedini način da se deca obrenu u realnosti u kojoj postoje sveske, knjige i olovke. Sve ostale metode su bile bezuspešne.
Počeli smo da radimo na međusobnoj, kućnoj komunikaciji. I dalje insistiram na hvala i molim, na važi mama, na potrudiću se, na ne brini…
Strogo zabranjujem da mi se bilo ko obrati sa brate, da se negoduje psovanjem, da se do cilja dolazi tako što ćeš da ćušneš brata-sestru, pa on tebe, pa ti nisi kriva nego je ona prva počela, da se kućni poslovi dele na ravne časti, jer ne živim samo ja u ovoj kući, na izvedite kuče bez da vas zovem telefonom sa posla da vas ljubazno zamolim da to uradite svaki dan, da ponudite čajem ili supom, svoj bolesnog brata/sestru.
Naučiću vas šta je empatija, i da vaše dupe nije najvažnije, najgladnije i najželjnije slatkog na svetu. Nisu ni moja usta rutava. Ne mora se pojesti tegla Nutele od kilo za dan.
Da nije samo vama teško jer vas je začarala vila Pubertetka, pa svi moramo da hodamo po jajima dok ne prođe udar ludila i bubuljica na sred čela.
Naučiću vas da podelite svako parče hleba u kući, jer se ponašate kao gladni šakali kada izvadim na sto bilo šta što nije boranija.
Makar mi poslednje bilo, imaćete visoke kriterijume za urednu kuću, jer će u suprotnom biti moja krivica što ste takvi. To te majka nije naučila, Majka ti je aljkava, zato si i ti. E nećeš!
Nećeš mi odgovarati na svaku molbu sa: zašto baš ja? Zato što je vaš red vaše veličanstvo. U tabeli rasporeda za pranje wc šolje je vaš red danas. Skinite krunu, navucite gumene rukavice i operite ovaj cenjeni wc da se blista.
Važi mama, nikakav problem, je jedini prihvatljiv odgovor na molbu za bilo kakvu pomoć koju zatražim od vas. Bilo kakvu.
Važno je da zapamtite da smo mi tim, a ne ja protiv vas i vi protiv mene.
Kada vam više ne budem bila potrebna, ostajete vi kao tim, a ja kao ponosni penzionisani trener uspešne male reprezentacije. Hoću da sedim na klupi i gledam zadovoljno kako je sva moja priča imala smisla, svaki povišeni ton bio na mestu i nepregledno more podrške za sve i svašta vas naučilo da plivate svim stilovima.
Bude dana kada prosto poželim da odustanem od svega i da odem negde gde me niko ne zna i gde je mir i tišina, ali mi moja savesnost ne dozvoljava da budem "ona što je otišla i ostavila troje dece".
Boriću se ja još, ali se nadam sve manje. Uključujte se u život, trebalo bi da osećate kroz mene koliko je teško tamo napolju van vaših soba izlepljenim posterima, van Instagrama i Youtube-a.
Težak je život ovde i to morate uvek da imate na umu. Vraćaćete se sa razgovora za posao posrani i popišani, kakva sam se ja vraćala. Jer planiram još dece, jer nemam samo 3 godine iskustva, nego 10, jer su oni tražili muškarca, on ne ide na porodiljsko…
I zato pamet u glavu, knjigu u šake i polako istražujte šta ima u Kanadi npr.
Neopisivo se deca vole, shvatite, i sve što kažem i uradim radim isključivo iz ljubavi, mog jedinog pogonskog goriva, neiscrpnog ka vama do zadnjeg otkucaja srca.
Još ćemo se mi ćerati, ja vam to garantujem, ali će i od vas biti nešto što sija u mraku, ili me neće biti.
Ne dam internet, kabl je kod mene, i komšiji sam rekla da mu kradete net i da promeni šifru. Prc.
-----------------------------------------------------------------------
SVE KOLUMNE SANDRE TODOROVIĆ
