Juče je bilo tačno četrdeset dana kako te nema, i mogu ti reći da mi jako nedostaješ. Znam da si sada na boljem mestu nego što je ova surova planeta i znam da si konačno bezbrižna. Zbog toga sam malo manje tužna.

Gledala sam tvoje slike kada si bila mlada, jer druge nemam. Želela sam da te dobro zapamtim, i to baš takvu kakva si na tim slikama, mladu, zdravu i srećnu, a onda sam se pogledala u ogledalo i ugledala te. Tvoju kosu, tvoje oči, tvoj oblik usta. Sve ono najlepše što si imala na svom licu si mi ostavila u amanet. Znam da je glupo što ja kao tebi sad nešto pišem, jer sam sigurna da anđeli na nebu rade neke sasvim anđeoske stvari, i sigurno ne čitaju kolumne na ovom portalu, ali mi je lakše da ti se obratim ovako, jer sam i dar za pisanje nasledila od tebe, pa mi u ovom trenutku to deluje kao najprigodniji način.

Želela bih da ti se zahvalim za sve lepo čemu si me naučila, posebno za one trenutke u hladnim zimskim danima kada smo sedele i crtale zajedno za trpezarijskim stolom u Krunskoj 35, na drugom spratu, prvi stan desno. Nikada više nisam prestala da crtam do dana današnjeg. I od tog crtanja živim. Naučila si me da stvaram, sopstvenim rukama da napravim hleb, da pravim džem, slatko i zimnicu, da zakrpim pocepano, da ni od čega napravim ručak za sve nas...Naučila si me šta je žoržet, puplin, atlas, batist, brokat, žersej, flanel i krep muslin. Sašila si mi i izvezla kilometre uspomena. Sve sam to stavila u jednu škrinju da ne brineš. I buket lavande iz moje bašte da čuva tvoje rukotvorine od moljaca.

Jedino nikada nisam uspela od tebe da naučim da šijem i moram ti priznati da sam se pre neki dan kod krojačice rasplakala, jer me je slučajno dodirnula hladnim rukama u predelu stomaka kada mi je uzimala meru, i to me je podsetilo na naše trenutke kada šijemo, pijemo kafu i pušimo. Podsetilo me je na to da sam do sada mogla još više da naučim od tebe, ali nisam. Zamišljam kako svojim zlatnim rukama anđelima šiješ nove, bele haljine i zlatom ih vezeš. I oni su počastvovani kakvu su anđeosku vezilju dobili u svom društvu, pa su ti stavili iznad glave jedan lepi oreol, da budeš ista kao oni, da možeš da bdiš nad nama dole koji smo ostali, da nas čuvaš i usmeravaš dobro na nas.

Sada tačno razumem na šta si mislila kada si mi govorila: Bićeš majka, pa ćeš videti šta je briga.

S tim u vezi moram da ti se izvinim za sve neprospavane dok si me čekala na terasi na neudobnoj stolici do prvog jutarnjeg autobusa, kada si konačno spokojna mogla da odeš da spavaš. I za sav otrov koji je izašao iz mojih usta u tim godinama. Sada i sama taj otrov pijem, pa ih pokrivam noću da ne nazebu. Isto ih čekam budna kao i ti mene. Kroz svaku moju venu teče enormna požrtvovanost i plemenitost koja je bila deo tvoje svakodnevice gajeći nas dvoje sama. Sada sve razumem.

Poslednje što si me savetovala je da gledam sebe, prvo sebe, pa onda sve ostale. Ako sam ja zadovoljna i dobro mi je, biće svima kojima životni i radni procesi zavise od mene. I poslušala sam te da znaš. Za mene više ne moraš da brineš nikada. Samo me gledaj odozgo i daj mi znak ako krenem pogrešnim putem. Hvala ti i što si tako brzo uspela da mi se javiš u snovima, da mi kažeš da si se tamo dobro smestila i da te više ništa ne boli. Samo mi je žao što sam se tako brzo probudila i ti si onda nestala.

Javi mi se opet, nedostaju mi naša kafenisanja kada obe ćutimo, ili komentarišemo nešto sasvim beznačajno. Žao mi je što nikada nismo uspele da otputujemo negde zajedno. Žao mi je što nisam uspela više u životu da nam pružim obema, a znaš koliko sam se trudila da obezbedim sve što je život tražio i nikada nije bilo dovoljno. Samo ću ti reći još jednom da si sa mnom u mislima stalno, i ujutru kada se probudim prvo pomislim na tebe.

Planiram da upišem kurs šivenja, a ti ćeš videti kada budem uspela da napravim svoju prvu suknju na lastiš. Za Božić ću napraviti onaj tvoj čuveni božićni kolač sa suvim voćem za koji sam te svake godine telefonom pitala za recept, pa sam ga hvala bogu konačno zapisala.

Ljubim te i grlim kosmičkim poljupcima i svemirskim zagrljajima najdraža moja. Pozdravi mi baku mnogo i zahvali joj se u moje ime za sve one pite kojima nas je nahranila i naučila da ručno razvijam kore.
-----------------

SVE KOLUMNE SANDRE TODOROVIĆ

Juče je bilo tačno četrdeset dana kako te nema, i mogu ti reći da mi jako nedostaješ. Znam da si sada na boljem mestu nego što je ova surova planeta i znam da si konačno bezbrižna. Zbog toga sam malo manje tužna.

Gledala sam tvoje slike kada si bila mlada, jer druge nemam. Želela sam da te dobro zapamtim, i to baš takvu kakva si na tim slikama, mladu, zdravu i srećnu, a onda sam se pogledala u ogledalo i ugledala te. Tvoju kosu, tvoje oči, tvoj oblik usta. Sve ono najlepše što si imala na svom licu si mi ostavila u amanet. Znam da je glupo što ja kao tebi sad nešto pišem, jer sam sigurna da anđeli na nebu rade neke sasvim anđeoske stvari, i sigurno ne čitaju kolumne na ovom portalu, ali mi je lakše da ti se obratim ovako, jer sam i dar za pisanje nasledila od tebe, pa mi u ovom trenutku to deluje kao najprigodniji način.

Želela bih da ti se zahvalim za sve lepo čemu si me naučila, posebno za one trenutke u hladnim zimskim danima kada smo sedele i crtale zajedno za trpezarijskim stolom u Krunskoj 35, na drugom spratu, prvi stan desno. Nikada više nisam prestala da crtam do dana današnjeg. I od tog crtanja živim. Naučila si me da stvaram, sopstvenim rukama da napravim hleb, da pravim džem, slatko i zimnicu, da zakrpim pocepano, da ni od čega napravim ručak za sve nas...Naučila si me šta je žoržet, puplin, atlas, batist, brokat, žersej, flanel i krep muslin. Sašila si mi i izvezla kilometre uspomena. Sve sam to stavila u jednu škrinju da ne brineš. I buket lavande iz moje bašte da čuva tvoje rukotvorine od moljaca.

Jedino nikada nisam uspela od tebe da naučim da šijem i moram ti priznati da sam se pre neki dan kod krojačice rasplakala, jer me je slučajno dodirnula hladnim rukama u predelu stomaka kada mi je uzimala meru, i to me je podsetilo na naše trenutke kada šijemo, pijemo kafu i pušimo. Podsetilo me je na to da sam do sada mogla još više da naučim od tebe, ali nisam. Zamišljam kako svojim zlatnim rukama anđelima šiješ nove, bele haljine i zlatom ih vezeš. I oni su počastvovani kakvu su anđeosku vezilju dobili u svom društvu, pa su ti stavili iznad glave jedan lepi oreol, da budeš ista kao oni, da možeš da bdiš nad nama dole koji smo ostali, da nas čuvaš i usmeravaš dobro na nas.

Sada tačno razumem na šta si mislila kada si mi govorila: Bićeš majka, pa ćeš videti šta je briga.

S tim u vezi moram da ti se izvinim za sve neprospavane dok si me čekala na terasi na neudobnoj stolici do prvog jutarnjeg autobusa, kada si konačno spokojna mogla da odeš da spavaš. I za sav otrov koji je izašao iz mojih usta u tim godinama. Sada i sama taj otrov pijem, pa ih pokrivam noću da ne nazebu. Isto ih čekam budna kao i ti mene. Kroz svaku moju venu teče enormna požrtvovanost i plemenitost koja je bila deo tvoje svakodnevice gajeći nas dvoje sama. Sada sve razumem.

Poslednje što si me savetovala je da gledam sebe, prvo sebe, pa onda sve ostale. Ako sam ja zadovoljna i dobro mi je, biće svima kojima životni i radni procesi zavise od mene. I poslušala sam te da znaš. Za mene više ne moraš da brineš nikada. Samo me gledaj odozgo i daj mi znak ako krenem pogrešnim putem. Hvala ti i što si tako brzo uspela da mi se javiš u snovima, da mi kažeš da si se tamo dobro smestila i da te više ništa ne boli. Samo mi je žao što sam se tako brzo probudila i ti si onda nestala.

Javi mi se opet, nedostaju mi naša kafenisanja kada obe ćutimo, ili komentarišemo nešto sasvim beznačajno. Žao mi je što nikada nismo uspele da otputujemo negde zajedno. Žao mi je što nisam uspela više u životu da nam pružim obema, a znaš koliko sam se trudila da obezbedim sve što je život tražio i nikada nije bilo dovoljno. Samo ću ti reći još jednom da si sa mnom u mislima stalno, i ujutru kada se probudim prvo pomislim na tebe.

Planiram da upišem kurs šivenja, a ti ćeš videti kada budem uspela da napravim svoju prvu suknju na lastiš. Za Božić ću napraviti onaj tvoj čuveni božićni kolač sa suvim voćem za koji sam te svake godine telefonom pitala za recept, pa sam ga hvala bogu konačno zapisala.

Ljubim te i grlim kosmičkim poljupcima i svemirskim zagrljajima najdraža moja. Pozdravi mi baku mnogo i zahvali joj se u moje ime za sve one pite kojima nas je nahranila i naučila da ručno razvijam kore.
-----------------

SVE KOLUMNE SANDRE TODOROVIĆ

Juče je bilo tačno četrdeset dana kako te nema, i mogu ti reći da mi jako nedostaješ. Znam da si sada na boljem mestu nego što je ova surova planeta i znam da si konačno bezbrižna. Zbog toga sam malo manje tužna.

Gledala sam tvoje slike kada si bila mlada, jer druge nemam. Želela sam da te dobro zapamtim, i to baš takvu kakva si na tim slikama, mladu, zdravu i srećnu, a onda sam se pogledala u ogledalo i ugledala te. Tvoju kosu, tvoje oči, tvoj oblik usta. Sve ono najlepše što si imala na svom licu si mi ostavila u amanet. Znam da je glupo što ja kao tebi sad nešto pišem, jer sam sigurna da anđeli na nebu rade neke sasvim anđeoske stvari, i sigurno ne čitaju kolumne na ovom portalu, ali mi je lakše da ti se obratim ovako, jer sam i dar za pisanje nasledila od tebe, pa mi u ovom trenutku to deluje kao najprigodniji način.

Želela bih da ti se zahvalim za sve lepo čemu si me naučila, posebno za one trenutke u hladnim zimskim danima kada smo sedele i crtale zajedno za trpezarijskim stolom u Krunskoj 35, na drugom spratu, prvi stan desno. Nikada više nisam prestala da crtam do dana današnjeg. I od tog crtanja živim. Naučila si me da stvaram, sopstvenim rukama da napravim hleb, da pravim džem, slatko i zimnicu, da zakrpim pocepano, da ni od čega napravim ručak za sve nas...Naučila si me šta je žoržet, puplin, atlas, batist, brokat, žersej, flanel i krep muslin. Sašila si mi i izvezla kilometre uspomena. Sve sam to stavila u jednu škrinju da ne brineš. I buket lavande iz moje bašte da čuva tvoje rukotvorine od moljaca.

Jedino nikada nisam uspela od tebe da naučim da šijem i moram ti priznati da sam se pre neki dan kod krojačice rasplakala, jer me je slučajno dodirnula hladnim rukama u predelu stomaka kada mi je uzimala meru, i to me je podsetilo na naše trenutke kada šijemo, pijemo kafu i pušimo. Podsetilo me je na to da sam do sada mogla još više da naučim od tebe, ali nisam. Zamišljam kako svojim zlatnim rukama anđelima šiješ nove, bele haljine i zlatom ih vezeš. I oni su počastvovani kakvu su anđeosku vezilju dobili u svom društvu, pa su ti stavili iznad glave jedan lepi oreol, da budeš ista kao oni, da možeš da bdiš nad nama dole koji smo ostali, da nas čuvaš i usmeravaš dobro na nas.

Sada tačno razumem na šta si mislila kada si mi govorila: Bićeš majka, pa ćeš videti šta je briga.

S tim u vezi moram da ti se izvinim za sve neprospavane dok si me čekala na terasi na neudobnoj stolici do prvog jutarnjeg autobusa, kada si konačno spokojna mogla da odeš da spavaš. I za sav otrov koji je izašao iz mojih usta u tim godinama. Sada i sama taj otrov pijem, pa ih pokrivam noću da ne nazebu. Isto ih čekam budna kao i ti mene. Kroz svaku moju venu teče enormna požrtvovanost i plemenitost koja je bila deo tvoje svakodnevice gajeći nas dvoje sama. Sada sve razumem.

Poslednje što si me savetovala je da gledam sebe, prvo sebe, pa onda sve ostale. Ako sam ja zadovoljna i dobro mi je, biće svima kojima životni i radni procesi zavise od mene. I poslušala sam te da znaš. Za mene više ne moraš da brineš nikada. Samo me gledaj odozgo i daj mi znak ako krenem pogrešnim putem. Hvala ti i što si tako brzo uspela da mi se javiš u snovima, da mi kažeš da si se tamo dobro smestila i da te više ništa ne boli. Samo mi je žao što sam se tako brzo probudila i ti si onda nestala.

Javi mi se opet, nedostaju mi naša kafenisanja kada obe ćutimo, ili komentarišemo nešto sasvim beznačajno. Žao mi je što nikada nismo uspele da otputujemo negde zajedno. Žao mi je što nisam uspela više u životu da nam pružim obema, a znaš koliko sam se trudila da obezbedim sve što je život tražio i nikada nije bilo dovoljno. Samo ću ti reći još jednom da si sa mnom u mislima stalno, i ujutru kada se probudim prvo pomislim na tebe.

Planiram da upišem kurs šivenja, a ti ćeš videti kada budem uspela da napravim svoju prvu suknju na lastiš. Za Božić ću napraviti onaj tvoj čuveni božićni kolač sa suvim voćem za koji sam te svake godine telefonom pitala za recept, pa sam ga hvala bogu konačno zapisala.

Ljubim te i grlim kosmičkim poljupcima i svemirskim zagrljajima najdraža moja. Pozdravi mi baku mnogo i zahvali joj se u moje ime za sve one pite kojima nas je nahranila i naučila da ručno razvijam kore.
-----------------

SVE KOLUMNE SANDRE TODOROVIĆ