Ponekad zamišljam tog čuvenog bradatog čiku kako je, nakon što je izmislio muškarca, zaključio da je to za njega mačiji kašalj, i da bi dokazao sebi kako on odlično radi svoj posao, odluči da napravi nešto sasvim ludo, ali neodoljivo. Stajao je iznad te božije šerpe i ubacivao sastojke za ženu. Tog dana je bio velikodušan pa je dodao još sala, duži jezik, dlake je ostavio da joj u životu ne bude dosadno, i neki sastojak koji će joj zauvek omogućiti da gomila stvari, posebno one koje nikada neće obući i obuti.

Tu mu je ruka zadrhtala i ogromna količina tog tajnog sastojka bućnu u šerpu. Iz šerpe se čulo jedno veliko PUF! Detonacija je bila snažna. Bog osta sav garav, zabezeknutog izraza lica. Iz gomile dima, pojavi se ona, prelepa, zanosna i reče: Nemam šta da obučem!

Svake jeseni kažem sebi: Kad se šetaš gradom, gledaj izloge, ne ulazi u prodavnice. To su smislili najveći belosvetski umovi. Rasprodaje. Nemoj da budeš deo tog sistema. Imaš šta da obučeš, imaš šta da obuješ.

Dovoljno ti je!

Dovoljno je reč koja ne postoji u ni u jednom ženskom ormaru -  da se razumemo. Džabe se samokontrolišeš. To što nemaš kinte, pffff... koga je pa to sprečilo da kupuje!? Mene, nikad.

Ovog puta samo gledam izloge. Stvarno. Majke mi. Bez zajebancije. A nemam ni para da kupujem. Pogledaću samo malo kakvi se ogavni trendovi ove sezone plasiraju mladim devojkama, i vratiću se kući. Žmureću pored izloga sa obućom, to je jedini način. Žmureću tih nekoliko metara gde je uvek stanem. Znam šta se dešava dalje, ako pogledam u taj izlog.

Sretoh drugaricu, ona me pita šta radim, ja joj kažem da gledam izloge, ona predloži da zajedno to radimo, i ja pristadoh, svesna da sad ne mogu ni da žmurim na mestima koje sam odredila.

Molim te bože da u tom izlogu nema ničega, da je radnja zatvorena, da su sve cipele i čizme zlatne ili fluroscentne, da im je unutra inspekcija, dezinsekcija, deratizacija. Da nemaju struje, da su im se zaglavila ulazna vrata... ali đavola!

- Je l' ti to žmuriš, majke ti?

- Žmurim. Ne smem da gledam u izloge sa obućom, posebno ne u ovaj.

- Pogledaj kako su dobre čizme. WOW! Bubreg bih prodala zbog njih.

Gledale su me iz izloga, pravo u oči. Imala sam utisak da su mi je njihova neodoljivost popila ono malo mozga što mi je ostalo ispred tog izloga. Te čizme su bile otelotvorenje kožnog savršenstva, idealne za sve odevne kombinacije koje imam, najlepše čime se noga može odenuti. Besprekorne.

Petocifrena cena. Došla sam kući, misleći na njih. Legla u krevet, misleći na njih. Onda su mi dolazile u snove, noćima. Bile su na mojim nogama, a ja na svom motoru koji se sa njima slaže.

Probudim se u turobni ponedeljak ujutru. Napolju kiša. Potpuna depresija od dana. Kako bi bilo divno da sad imam one čizme, ne bi mi smetala ni kiša ni hladnoća. Čoveče, ja sam opsednuta čizmama.

Moram da ih imam! MO-RAM! Ali kako?

Sa police me je gledala babina antik vaza. Tu vazu je baba dobila od neke druge babe kao nadoknadu za neku uslugu koju joj je učinila. Čak ni njoj dok je bila živa, nije bila preterano važna. Skroz glupa vaza, i nikad je nisam koristila. Večito je bila umotana u novine, da se ne ošteti, jer je baba tvrdila da je vredna. Odneću babinu vazu na procenu kod one matore Ruskinje koja drži antikvarnicu. Kažu da je prevarantkinja, al nisam ni ja od juče.Antikvarnica je mirisala na stare stvari i firnajz. Kako sam ušla, vlasnica me pogleda preko naočara i ustade iz masivne stolice. Rekoh joj kojim poslom sam tu. Ona pogleda vazu, i ponudi mi neki iznos.

"Gospođo, da vam nešto kažem. Moja baba je bila odlikovani borac, mnogo zajeban lik. Tom vazom je drmnula po glavi državnog neprijatelja i vezala ga za stolicu, kao u filmovima. Kasnije sam ja tu vazu nasledila. Da se ne vređamo sa tako malom cifrom (a mislim se u sebi, kalašturo jedna vaćaroška, puna si k'o brod, šta si se stisla za pare, pa nećeš je dobiti po toj ceni, makar ja ostala bez čizama). Dakle gospođo, izazivam vas na cenkanje dok se obema u očima ne pojavi znak za evro. Dakle moja cena je ta i ta, da vidimo šta vi nudite!".

Shvativši da tu vazu ipak previše želi, započe cenkanje. Znoji se ona, znojim se ja. Gospođo, možete vi to bolje, dakle, da čujem cifru koja je muzika za moje uši. Iz te antikvarnice sam izašla kao apsolutni pobednik.

Baba, hvala ti i izvini. I onako je stajala umotana u novine poslednjih trideset godina. Znam da si živa, da bi izvadila te novce da obraduješ svoju unuku mezimicu novim čizmama. Pričala sam nasred ulice gledajući u nebo.

Strah da neće biti mog broja, ili da su prodate je bio veći nego pred operaciju u totalnoj anesteziji. 

Adrenalin curi iz ušiju. Srce broji sekunde do mogućeg infarkta. Ulazim u prodavnicu obuće, bleda, znojava, jedva dišem. Prodavačica mi nudi čašu vode. Ne treba voda, je l' su tu i dalje, je l' ima broj, pokažite mi ih pre nego što dušu ispustim. Da budu poslednje, najlepše što sam pred smrt videla!

A one su me verno čekale. Uzela sam ih u naručje kao kada su mi prvo dete doneli u porodilištu. Pomirisala ih kao glavu novorođenčeta. Malo sam i porazgovarala sa njima, da se upoznamo.

Prodavačica se prekrstila. Odmah ću ih obuti, neću da rizikujem da mi neka ovakva kao ja, otme usput dragocenu kesu. Možda ih je neko želeo više od mene, mada je to nemoguće. Bolje da su odmah na mojim nogama. Prošetaću ih kroz prestonicu, da vide gde su došle i kako su se snašle.

Na putu do kuće sretoh istu onu drugaricu. Ona iz daljine viče:

- Opaa! Jesu to one čizme koje nikada nećeš imati? Dobro ti stoje bre. Odakle ti pare? A?

- Kupila mi ih je pokojna baba.

- E, ima tamo rasprodaja tašni, taman da nađeš nešto dobro uz nove čizme.

- Ti si zlo! Zla žena, koja tera druge labilne žene da troše pare koje nemaju, to si ti. A gde ti je ta rasprodaja, je l' daleko?

Ponekad zamišljam tog čuvenog bradatog čiku kako je, nakon što je izmislio muškarca, zaključio da je to za njega mačiji kašalj, i da bi dokazao sebi kako on odlično radi svoj posao, odluči da napravi nešto sasvim ludo, ali neodoljivo. Stajao je iznad te božije šerpe i ubacivao sastojke za ženu. Tog dana je bio velikodušan pa je dodao još sala, duži jezik, dlake je ostavio da joj u životu ne bude dosadno, i neki sastojak koji će joj zauvek omogućiti da gomila stvari, posebno one koje nikada neće obući i obuti.

Tu mu je ruka zadrhtala i ogromna količina tog tajnog sastojka bućnu u šerpu. Iz šerpe se čulo jedno veliko PUF! Detonacija je bila snažna. Bog osta sav garav, zabezeknutog izraza lica. Iz gomile dima, pojavi se ona, prelepa, zanosna i reče: Nemam šta da obučem!

Svake jeseni kažem sebi: Kad se šetaš gradom, gledaj izloge, ne ulazi u prodavnice. To su smislili najveći belosvetski umovi. Rasprodaje. Nemoj da budeš deo tog sistema. Imaš šta da obučeš, imaš šta da obuješ.

Dovoljno ti je!

Dovoljno je reč koja ne postoji u ni u jednom ženskom ormaru -  da se razumemo. Džabe se samokontrolišeš. To što nemaš kinte, pffff... koga je pa to sprečilo da kupuje!? Mene, nikad.

Ovog puta samo gledam izloge. Stvarno. Majke mi. Bez zajebancije. A nemam ni para da kupujem. Pogledaću samo malo kakvi se ogavni trendovi ove sezone plasiraju mladim devojkama, i vratiću se kući. Žmureću pored izloga sa obućom, to je jedini način. Žmureću tih nekoliko metara gde je uvek stanem. Znam šta se dešava dalje, ako pogledam u taj izlog.

Sretoh drugaricu, ona me pita šta radim, ja joj kažem da gledam izloge, ona predloži da zajedno to radimo, i ja pristadoh, svesna da sad ne mogu ni da žmurim na mestima koje sam odredila.

Molim te bože da u tom izlogu nema ničega, da je radnja zatvorena, da su sve cipele i čizme zlatne ili fluroscentne, da im je unutra inspekcija, dezinsekcija, deratizacija. Da nemaju struje, da su im se zaglavila ulazna vrata... ali đavola!

- Je l' ti to žmuriš, majke ti?

- Žmurim. Ne smem da gledam u izloge sa obućom, posebno ne u ovaj.

- Pogledaj kako su dobre čizme. WOW! Bubreg bih prodala zbog njih.

Gledale su me iz izloga, pravo u oči. Imala sam utisak da su mi je njihova neodoljivost popila ono malo mozga što mi je ostalo ispred tog izloga. Te čizme su bile otelotvorenje kožnog savršenstva, idealne za sve odevne kombinacije koje imam, najlepše čime se noga može odenuti. Besprekorne.

Petocifrena cena. Došla sam kući, misleći na njih. Legla u krevet, misleći na njih. Onda su mi dolazile u snove, noćima. Bile su na mojim nogama, a ja na svom motoru koji se sa njima slaže.

Probudim se u turobni ponedeljak ujutru. Napolju kiša. Potpuna depresija od dana. Kako bi bilo divno da sad imam one čizme, ne bi mi smetala ni kiša ni hladnoća. Čoveče, ja sam opsednuta čizmama.

Moram da ih imam! MO-RAM! Ali kako?

Sa police me je gledala babina antik vaza. Tu vazu je baba dobila od neke druge babe kao nadoknadu za neku uslugu koju joj je učinila. Čak ni njoj dok je bila živa, nije bila preterano važna. Skroz glupa vaza, i nikad je nisam koristila. Večito je bila umotana u novine, da se ne ošteti, jer je baba tvrdila da je vredna. Odneću babinu vazu na procenu kod one matore Ruskinje koja drži antikvarnicu. Kažu da je prevarantkinja, al nisam ni ja od juče.Antikvarnica je mirisala na stare stvari i firnajz. Kako sam ušla, vlasnica me pogleda preko naočara i ustade iz masivne stolice. Rekoh joj kojim poslom sam tu. Ona pogleda vazu, i ponudi mi neki iznos.

"Gospođo, da vam nešto kažem. Moja baba je bila odlikovani borac, mnogo zajeban lik. Tom vazom je drmnula po glavi državnog neprijatelja i vezala ga za stolicu, kao u filmovima. Kasnije sam ja tu vazu nasledila. Da se ne vređamo sa tako malom cifrom (a mislim se u sebi, kalašturo jedna vaćaroška, puna si k'o brod, šta si se stisla za pare, pa nećeš je dobiti po toj ceni, makar ja ostala bez čizama). Dakle gospođo, izazivam vas na cenkanje dok se obema u očima ne pojavi znak za evro. Dakle moja cena je ta i ta, da vidimo šta vi nudite!".

Shvativši da tu vazu ipak previše želi, započe cenkanje. Znoji se ona, znojim se ja. Gospođo, možete vi to bolje, dakle, da čujem cifru koja je muzika za moje uši. Iz te antikvarnice sam izašla kao apsolutni pobednik.

Baba, hvala ti i izvini. I onako je stajala umotana u novine poslednjih trideset godina. Znam da si živa, da bi izvadila te novce da obraduješ svoju unuku mezimicu novim čizmama. Pričala sam nasred ulice gledajući u nebo.

Strah da neće biti mog broja, ili da su prodate je bio veći nego pred operaciju u totalnoj anesteziji. 

Adrenalin curi iz ušiju. Srce broji sekunde do mogućeg infarkta. Ulazim u prodavnicu obuće, bleda, znojava, jedva dišem. Prodavačica mi nudi čašu vode. Ne treba voda, je l' su tu i dalje, je l' ima broj, pokažite mi ih pre nego što dušu ispustim. Da budu poslednje, najlepše što sam pred smrt videla!

A one su me verno čekale. Uzela sam ih u naručje kao kada su mi prvo dete doneli u porodilištu. Pomirisala ih kao glavu novorođenčeta. Malo sam i porazgovarala sa njima, da se upoznamo.

Prodavačica se prekrstila. Odmah ću ih obuti, neću da rizikujem da mi neka ovakva kao ja, otme usput dragocenu kesu. Možda ih je neko želeo više od mene, mada je to nemoguće. Bolje da su odmah na mojim nogama. Prošetaću ih kroz prestonicu, da vide gde su došle i kako su se snašle.

Na putu do kuće sretoh istu onu drugaricu. Ona iz daljine viče:

- Opaa! Jesu to one čizme koje nikada nećeš imati? Dobro ti stoje bre. Odakle ti pare? A?

- Kupila mi ih je pokojna baba.

- E, ima tamo rasprodaja tašni, taman da nađeš nešto dobro uz nove čizme.

- Ti si zlo! Zla žena, koja tera druge labilne žene da troše pare koje nemaju, to si ti. A gde ti je ta rasprodaja, je l' daleko?

Ponekad zamišljam tog čuvenog bradatog čiku kako je, nakon što je izmislio muškarca, zaključio da je to za njega mačiji kašalj, i da bi dokazao sebi kako on odlično radi svoj posao, odluči da napravi nešto sasvim ludo, ali neodoljivo. Stajao je iznad te božije šerpe i ubacivao sastojke za ženu. Tog dana je bio velikodušan pa je dodao još sala, duži jezik, dlake je ostavio da joj u životu ne bude dosadno, i neki sastojak koji će joj zauvek omogućiti da gomila stvari, posebno one koje nikada neće obući i obuti.

Tu mu je ruka zadrhtala i ogromna količina tog tajnog sastojka bućnu u šerpu. Iz šerpe se čulo jedno veliko PUF! Detonacija je bila snažna. Bog osta sav garav, zabezeknutog izraza lica. Iz gomile dima, pojavi se ona, prelepa, zanosna i reče: Nemam šta da obučem!

Svake jeseni kažem sebi: Kad se šetaš gradom, gledaj izloge, ne ulazi u prodavnice. To su smislili najveći belosvetski umovi. Rasprodaje. Nemoj da budeš deo tog sistema. Imaš šta da obučeš, imaš šta da obuješ.

Dovoljno ti je!

Dovoljno je reč koja ne postoji u ni u jednom ženskom ormaru -  da se razumemo. Džabe se samokontrolišeš. To što nemaš kinte, pffff... koga je pa to sprečilo da kupuje!? Mene, nikad.

Ovog puta samo gledam izloge. Stvarno. Majke mi. Bez zajebancije. A nemam ni para da kupujem. Pogledaću samo malo kakvi se ogavni trendovi ove sezone plasiraju mladim devojkama, i vratiću se kući. Žmureću pored izloga sa obućom, to je jedini način. Žmureću tih nekoliko metara gde je uvek stanem. Znam šta se dešava dalje, ako pogledam u taj izlog.

Sretoh drugaricu, ona me pita šta radim, ja joj kažem da gledam izloge, ona predloži da zajedno to radimo, i ja pristadoh, svesna da sad ne mogu ni da žmurim na mestima koje sam odredila.

Molim te bože da u tom izlogu nema ničega, da je radnja zatvorena, da su sve cipele i čizme zlatne ili fluroscentne, da im je unutra inspekcija, dezinsekcija, deratizacija. Da nemaju struje, da su im se zaglavila ulazna vrata... ali đavola!

- Je l' ti to žmuriš, majke ti?

- Žmurim. Ne smem da gledam u izloge sa obućom, posebno ne u ovaj.

- Pogledaj kako su dobre čizme. WOW! Bubreg bih prodala zbog njih.

Gledale su me iz izloga, pravo u oči. Imala sam utisak da su mi je njihova neodoljivost popila ono malo mozga što mi je ostalo ispred tog izloga. Te čizme su bile otelotvorenje kožnog savršenstva, idealne za sve odevne kombinacije koje imam, najlepše čime se noga može odenuti. Besprekorne.

Petocifrena cena. Došla sam kući, misleći na njih. Legla u krevet, misleći na njih. Onda su mi dolazile u snove, noćima. Bile su na mojim nogama, a ja na svom motoru koji se sa njima slaže.

Probudim se u turobni ponedeljak ujutru. Napolju kiša. Potpuna depresija od dana. Kako bi bilo divno da sad imam one čizme, ne bi mi smetala ni kiša ni hladnoća. Čoveče, ja sam opsednuta čizmama.

Moram da ih imam! MO-RAM! Ali kako?

Sa police me je gledala babina antik vaza. Tu vazu je baba dobila od neke druge babe kao nadoknadu za neku uslugu koju joj je učinila. Čak ni njoj dok je bila živa, nije bila preterano važna. Skroz glupa vaza, i nikad je nisam koristila. Večito je bila umotana u novine, da se ne ošteti, jer je baba tvrdila da je vredna. Odneću babinu vazu na procenu kod one matore Ruskinje koja drži antikvarnicu. Kažu da je prevarantkinja, al nisam ni ja od juče.Antikvarnica je mirisala na stare stvari i firnajz. Kako sam ušla, vlasnica me pogleda preko naočara i ustade iz masivne stolice. Rekoh joj kojim poslom sam tu. Ona pogleda vazu, i ponudi mi neki iznos.

"Gospođo, da vam nešto kažem. Moja baba je bila odlikovani borac, mnogo zajeban lik. Tom vazom je drmnula po glavi državnog neprijatelja i vezala ga za stolicu, kao u filmovima. Kasnije sam ja tu vazu nasledila. Da se ne vređamo sa tako malom cifrom (a mislim se u sebi, kalašturo jedna vaćaroška, puna si k'o brod, šta si se stisla za pare, pa nećeš je dobiti po toj ceni, makar ja ostala bez čizama). Dakle gospođo, izazivam vas na cenkanje dok se obema u očima ne pojavi znak za evro. Dakle moja cena je ta i ta, da vidimo šta vi nudite!".

Shvativši da tu vazu ipak previše želi, započe cenkanje. Znoji se ona, znojim se ja. Gospođo, možete vi to bolje, dakle, da čujem cifru koja je muzika za moje uši. Iz te antikvarnice sam izašla kao apsolutni pobednik.

Baba, hvala ti i izvini. I onako je stajala umotana u novine poslednjih trideset godina. Znam da si živa, da bi izvadila te novce da obraduješ svoju unuku mezimicu novim čizmama. Pričala sam nasred ulice gledajući u nebo.

Strah da neće biti mog broja, ili da su prodate je bio veći nego pred operaciju u totalnoj anesteziji. 

Adrenalin curi iz ušiju. Srce broji sekunde do mogućeg infarkta. Ulazim u prodavnicu obuće, bleda, znojava, jedva dišem. Prodavačica mi nudi čašu vode. Ne treba voda, je l' su tu i dalje, je l' ima broj, pokažite mi ih pre nego što dušu ispustim. Da budu poslednje, najlepše što sam pred smrt videla!

A one su me verno čekale. Uzela sam ih u naručje kao kada su mi prvo dete doneli u porodilištu. Pomirisala ih kao glavu novorođenčeta. Malo sam i porazgovarala sa njima, da se upoznamo.

Prodavačica se prekrstila. Odmah ću ih obuti, neću da rizikujem da mi neka ovakva kao ja, otme usput dragocenu kesu. Možda ih je neko želeo više od mene, mada je to nemoguće. Bolje da su odmah na mojim nogama. Prošetaću ih kroz prestonicu, da vide gde su došle i kako su se snašle.

Na putu do kuće sretoh istu onu drugaricu. Ona iz daljine viče:

- Opaa! Jesu to one čizme koje nikada nećeš imati? Dobro ti stoje bre. Odakle ti pare? A?

- Kupila mi ih je pokojna baba.

- E, ima tamo rasprodaja tašni, taman da nađeš nešto dobro uz nove čizme.

- Ti si zlo! Zla žena, koja tera druge labilne žene da troše pare koje nemaju, to si ti. A gde ti je ta rasprodaja, je l' daleko?