Htela sam da ti kažem da mi je drago što si se konačno pojavio. U jednom periodu života sam bila toliko usamljena da sam išla u crkvu i tražila od Svete Petke da mi te pošalje. Ona me je gledala onim predivno nacrtanim očima na zlatnoj pozadini i kao da mi je govorila da se strpim još malo. A bila sam nestrpljiva, priznajem. Srljala sam. Tražila sam te ispod svakog beogradskog kamena, u oblicima taloga kafe, u slučajnim prolaznicima dok šetam psa. Verovala sam čak da će te moj pas prepoznati negde na ulici i zalajati da mi pokaže da si to ti. Sad shvatam da se ništa ne dešava slučajno. Svaki susret i događaj na ovoj planeti je unapred iskreiran u kosmosu i desio se sa razlogom.

Od kako si se pojavio, počelo je da sija jedno malo sunce iznad moje glave. To nije ono veliko, zajedničko sunce za sva živa bića na planeti. Ovo je posebno, samo moje. I ono sija, stalno, istim intenzitetom. To još niko nije uspeo da uradi.

Hvala ti za to malo sunce.

Hvala ti što se pored tebe osećam lepom. Čak i ujutru kada izgledam čupavo i naduveno, pored tebe se probudim lepa. I sve stane i utihne. Čuje se samo šuškanje posteljine, otkucaji srca i disanje. Onda alarm na telefonu označi početak novog dana. Volim da ti ujutru napravim doručak i ispeglam košulju za posao. Tada se osećam kao da sam izistinski tvoja. Sa tim osećajem započinjem dan.

Hvala ti za osećaj pripadnosti nekome. Za osećaj da nešto gradim, a ono postaje sve veće i lepše. Drugi su na pola rušili i gazili sve što izgradim. Hvala što ravnopravno učestvuješ u gradnji. I što ti ništa nije teško.

Hvala ti što voliš moju decu, i što si me prihvatio takvu kakva jesam. Svesna sam da očekivanje i podrazumevanje nisu prijatelji jednog ovako divnog prijateljstva, ali sam ja ipak samo žena. Izmislim stvari u koje počnem da verujem. To žene rade, stvarno rade. Stalno, svakodnevno izmišljaju stvari zbog kojih će se naduriti, iako nemaju valjani razlog za to. Mnogo ružna osobina, znam. I kad si prezauzet i kažeš mi da se nećemo videti dva dana, a ja kažem da je to u redu i da razumem. E pa tada bih od sopstvenog jeda, mogla da nacepam četiri metara drva. Ali to je samo zato što mi neopisivo nedostaješ, i ja onda čekam. Izmišljam obaveze koje nemam, da ubijem dva dana.

Hvala ti što imaš toliko strpljenja i što koristiš lepe reči kada sa mnom razgovaraš. Cenim tvoju taktičnost, jer je ja nemam. Tu veštinu moram da savladam. Ta veština je važna u životu jedne veze.

Hvala ti što si me pokazao celom svetu i što si ponosan na mene. Podržavaš svaku moju vinom zalivenu ideju koja ponekad i nije bog zna šta. Smeješ se mojim šalama. Igraš se sa mnom kada dobijem napad infantilnosti i želim samo da budem neozbiljna i da se igram. Umeš da mi obrazložiš stvari na najjednostavniji mogući način, koji bi i retardirana osoba razumela. Ja sam mislila da sam majstor profesionalac za komunikaciju sa ljudima. Bolji si, priznajem.

Hvala ti za tone čokoladica umotanih u zlatne papiriće. I za to što mi kažeš da nisam debela kada se osećam kao koncertni klavir. I što si prihvatio to što psujem kao drvoseča, a znam da to ne voliš. Čak si rekao i da mi psovanje dobro stoji. Nikome psovanje dobro ne stoji, posebno ne odrasloj ženi koja bi trebalo da bude dama.

Hvala ti što si hrabro i stoički izdržao svaki moj PMS i što si me pokrivao onim ćebetom koje volim, kad me boli stomak.

Hvala ti za put u Holandiju koji je bio iznenađenje. I za ono predivno letovanje kada smo jahali konje. To nikada neću zaboraviti dok sam živa. Za kafu koju mi ujutru napraviš, i ne pitaš me ništa dok kofein ne prostruji mojim venama. Za onaj najsmešniji pikado koji sam ikada odigrala i što si me pustio da pobedim. I za to što si me učio strpljivo da igram preferans i begemon (ili kako se već zove).

Hvala ti što si mi kupio posebnu lampu iznad kreveta da mogu da čitam dok ti spavaš, samo što ja uvek zaspim pre tebe.

Hvala ti što me pokrivaš noću i daš mi bolji jastuk. I što mi kažeš dobro jutro čim otvoriš oči. Posebno ti hvala što si me spasao. Ti znaš od čega i od koga. To je bio viteški postupak sa tvoje strane. I dalje verujem da si ti bio namenjen da me spaseš, i da to niko drugi za mene ne bi uradio.

Danas je samo mesec dana više kako te poznajem. Nisi tu, pa ne mogu da ti skočim u zagrljaj i da ti uručim poklon. Ovaj tekst bi trebao to da nadomesti. Vrati se što pre, nedostaješ toliko da boli. Još dva puta spavam, pa se vidimo.

***Pročitajte i ostale kolumne Sandre Todorović

Htela sam da ti kažem da mi je drago što si se konačno pojavio. U jednom periodu života sam bila toliko usamljena da sam išla u crkvu i tražila od Svete Petke da mi te pošalje. Ona me je gledala onim predivno nacrtanim očima na zlatnoj pozadini i kao da mi je govorila da se strpim još malo. A bila sam nestrpljiva, priznajem. Srljala sam. Tražila sam te ispod svakog beogradskog kamena, u oblicima taloga kafe, u slučajnim prolaznicima dok šetam psa. Verovala sam čak da će te moj pas prepoznati negde na ulici i zalajati da mi pokaže da si to ti. Sad shvatam da se ništa ne dešava slučajno. Svaki susret i događaj na ovoj planeti je unapred iskreiran u kosmosu i desio se sa razlogom.

Od kako si se pojavio, počelo je da sija jedno malo sunce iznad moje glave. To nije ono veliko, zajedničko sunce za sva živa bića na planeti. Ovo je posebno, samo moje. I ono sija, stalno, istim intenzitetom. To još niko nije uspeo da uradi.

Hvala ti za to malo sunce.

Hvala ti što se pored tebe osećam lepom. Čak i ujutru kada izgledam čupavo i naduveno, pored tebe se probudim lepa. I sve stane i utihne. Čuje se samo šuškanje posteljine, otkucaji srca i disanje. Onda alarm na telefonu označi početak novog dana. Volim da ti ujutru napravim doručak i ispeglam košulju za posao. Tada se osećam kao da sam izistinski tvoja. Sa tim osećajem započinjem dan.

Hvala ti za osećaj pripadnosti nekome. Za osećaj da nešto gradim, a ono postaje sve veće i lepše. Drugi su na pola rušili i gazili sve što izgradim. Hvala što ravnopravno učestvuješ u gradnji. I što ti ništa nije teško.

Hvala ti što voliš moju decu, i što si me prihvatio takvu kakva jesam. Svesna sam da očekivanje i podrazumevanje nisu prijatelji jednog ovako divnog prijateljstva, ali sam ja ipak samo žena. Izmislim stvari u koje počnem da verujem. To žene rade, stvarno rade. Stalno, svakodnevno izmišljaju stvari zbog kojih će se naduriti, iako nemaju valjani razlog za to. Mnogo ružna osobina, znam. I kad si prezauzet i kažeš mi da se nećemo videti dva dana, a ja kažem da je to u redu i da razumem. E pa tada bih od sopstvenog jeda, mogla da nacepam četiri metara drva. Ali to je samo zato što mi neopisivo nedostaješ, i ja onda čekam. Izmišljam obaveze koje nemam, da ubijem dva dana.

Hvala ti što imaš toliko strpljenja i što koristiš lepe reči kada sa mnom razgovaraš. Cenim tvoju taktičnost, jer je ja nemam. Tu veštinu moram da savladam. Ta veština je važna u životu jedne veze.

Hvala ti što si me pokazao celom svetu i što si ponosan na mene. Podržavaš svaku moju vinom zalivenu ideju koja ponekad i nije bog zna šta. Smeješ se mojim šalama. Igraš se sa mnom kada dobijem napad infantilnosti i želim samo da budem neozbiljna i da se igram. Umeš da mi obrazložiš stvari na najjednostavniji mogući način, koji bi i retardirana osoba razumela. Ja sam mislila da sam majstor profesionalac za komunikaciju sa ljudima. Bolji si, priznajem.

Hvala ti za tone čokoladica umotanih u zlatne papiriće. I za to što mi kažeš da nisam debela kada se osećam kao koncertni klavir. I što si prihvatio to što psujem kao drvoseča, a znam da to ne voliš. Čak si rekao i da mi psovanje dobro stoji. Nikome psovanje dobro ne stoji, posebno ne odrasloj ženi koja bi trebalo da bude dama.

Hvala ti što si hrabro i stoički izdržao svaki moj PMS i što si me pokrivao onim ćebetom koje volim, kad me boli stomak.

Hvala ti za put u Holandiju koji je bio iznenađenje. I za ono predivno letovanje kada smo jahali konje. To nikada neću zaboraviti dok sam živa. Za kafu koju mi ujutru napraviš, i ne pitaš me ništa dok kofein ne prostruji mojim venama. Za onaj najsmešniji pikado koji sam ikada odigrala i što si me pustio da pobedim. I za to što si me učio strpljivo da igram preferans i begemon (ili kako se već zove).

Hvala ti što si mi kupio posebnu lampu iznad kreveta da mogu da čitam dok ti spavaš, samo što ja uvek zaspim pre tebe.

Hvala ti što me pokrivaš noću i daš mi bolji jastuk. I što mi kažeš dobro jutro čim otvoriš oči. Posebno ti hvala što si me spasao. Ti znaš od čega i od koga. To je bio viteški postupak sa tvoje strane. I dalje verujem da si ti bio namenjen da me spaseš, i da to niko drugi za mene ne bi uradio.

Danas je samo mesec dana više kako te poznajem. Nisi tu, pa ne mogu da ti skočim u zagrljaj i da ti uručim poklon. Ovaj tekst bi trebao to da nadomesti. Vrati se što pre, nedostaješ toliko da boli. Još dva puta spavam, pa se vidimo.

***Pročitajte i ostale kolumne Sandre Todorović

Htela sam da ti kažem da mi je drago što si se konačno pojavio. U jednom periodu života sam bila toliko usamljena da sam išla u crkvu i tražila od Svete Petke da mi te pošalje. Ona me je gledala onim predivno nacrtanim očima na zlatnoj pozadini i kao da mi je govorila da se strpim još malo. A bila sam nestrpljiva, priznajem. Srljala sam. Tražila sam te ispod svakog beogradskog kamena, u oblicima taloga kafe, u slučajnim prolaznicima dok šetam psa. Verovala sam čak da će te moj pas prepoznati negde na ulici i zalajati da mi pokaže da si to ti. Sad shvatam da se ništa ne dešava slučajno. Svaki susret i događaj na ovoj planeti je unapred iskreiran u kosmosu i desio se sa razlogom.

Od kako si se pojavio, počelo je da sija jedno malo sunce iznad moje glave. To nije ono veliko, zajedničko sunce za sva živa bića na planeti. Ovo je posebno, samo moje. I ono sija, stalno, istim intenzitetom. To još niko nije uspeo da uradi.

Hvala ti za to malo sunce.

Hvala ti što se pored tebe osećam lepom. Čak i ujutru kada izgledam čupavo i naduveno, pored tebe se probudim lepa. I sve stane i utihne. Čuje se samo šuškanje posteljine, otkucaji srca i disanje. Onda alarm na telefonu označi početak novog dana. Volim da ti ujutru napravim doručak i ispeglam košulju za posao. Tada se osećam kao da sam izistinski tvoja. Sa tim osećajem započinjem dan.

Hvala ti za osećaj pripadnosti nekome. Za osećaj da nešto gradim, a ono postaje sve veće i lepše. Drugi su na pola rušili i gazili sve što izgradim. Hvala što ravnopravno učestvuješ u gradnji. I što ti ništa nije teško.

Hvala ti što voliš moju decu, i što si me prihvatio takvu kakva jesam. Svesna sam da očekivanje i podrazumevanje nisu prijatelji jednog ovako divnog prijateljstva, ali sam ja ipak samo žena. Izmislim stvari u koje počnem da verujem. To žene rade, stvarno rade. Stalno, svakodnevno izmišljaju stvari zbog kojih će se naduriti, iako nemaju valjani razlog za to. Mnogo ružna osobina, znam. I kad si prezauzet i kažeš mi da se nećemo videti dva dana, a ja kažem da je to u redu i da razumem. E pa tada bih od sopstvenog jeda, mogla da nacepam četiri metara drva. Ali to je samo zato što mi neopisivo nedostaješ, i ja onda čekam. Izmišljam obaveze koje nemam, da ubijem dva dana.

Hvala ti što imaš toliko strpljenja i što koristiš lepe reči kada sa mnom razgovaraš. Cenim tvoju taktičnost, jer je ja nemam. Tu veštinu moram da savladam. Ta veština je važna u životu jedne veze.

Hvala ti što si me pokazao celom svetu i što si ponosan na mene. Podržavaš svaku moju vinom zalivenu ideju koja ponekad i nije bog zna šta. Smeješ se mojim šalama. Igraš se sa mnom kada dobijem napad infantilnosti i želim samo da budem neozbiljna i da se igram. Umeš da mi obrazložiš stvari na najjednostavniji mogući način, koji bi i retardirana osoba razumela. Ja sam mislila da sam majstor profesionalac za komunikaciju sa ljudima. Bolji si, priznajem.

Hvala ti za tone čokoladica umotanih u zlatne papiriće. I za to što mi kažeš da nisam debela kada se osećam kao koncertni klavir. I što si prihvatio to što psujem kao drvoseča, a znam da to ne voliš. Čak si rekao i da mi psovanje dobro stoji. Nikome psovanje dobro ne stoji, posebno ne odrasloj ženi koja bi trebalo da bude dama.

Hvala ti što si hrabro i stoički izdržao svaki moj PMS i što si me pokrivao onim ćebetom koje volim, kad me boli stomak.

Hvala ti za put u Holandiju koji je bio iznenađenje. I za ono predivno letovanje kada smo jahali konje. To nikada neću zaboraviti dok sam živa. Za kafu koju mi ujutru napraviš, i ne pitaš me ništa dok kofein ne prostruji mojim venama. Za onaj najsmešniji pikado koji sam ikada odigrala i što si me pustio da pobedim. I za to što si me učio strpljivo da igram preferans i begemon (ili kako se već zove).

Hvala ti što si mi kupio posebnu lampu iznad kreveta da mogu da čitam dok ti spavaš, samo što ja uvek zaspim pre tebe.

Hvala ti što me pokrivaš noću i daš mi bolji jastuk. I što mi kažeš dobro jutro čim otvoriš oči. Posebno ti hvala što si me spasao. Ti znaš od čega i od koga. To je bio viteški postupak sa tvoje strane. I dalje verujem da si ti bio namenjen da me spaseš, i da to niko drugi za mene ne bi uradio.

Danas je samo mesec dana više kako te poznajem. Nisi tu, pa ne mogu da ti skočim u zagrljaj i da ti uručim poklon. Ovaj tekst bi trebao to da nadomesti. Vrati se što pre, nedostaješ toliko da boli. Još dva puta spavam, pa se vidimo.

***Pročitajte i ostale kolumne Sandre Todorović