Svet u kojem živim je veoma mali, poput one čuvene ilustracije Malog princa koji stoji prinčevski odeven na okruglom komadu zemlje. S obzirom na to da sam ja jedina vlast na toj planeti, uvela sam svoje zakone i pravila koja su jednaka za sve, čak i za mene.
Novine su zabranjene, osim Zabavnika i nekih časopisa o sređivanju kuće i bašte. Zašto sam ukinula novine (osim za potpalu)? Prilično sam osetljiva na ružne vesti. Imam utisak da se onog trenutka kada razdvojim novinske stranice, po mojoj planeti razmigolje ljudi koji ubijaju rođenu decu, manijaci koji ubijaju i siluju tuđu decu, političari koji pričaju i rade stvari koje ne razumem, gole starlete, Grand, Parovi, opšta beda i siromaštvo, poplave, saobaćajke, loše vesti, loš horoskop, loše vreme u sred leta...
Ali nije ni nama najgore. Ima kojima je gore. Šta ćemo sa imigrantima? I oni će dobiti potrebnu dokumentaciju i postati glasačko telo. Svaki dan novih hiljadu ljudi koji će zaokružiti na glasačkom listiću šta im se kaže. To je ekspresnije rešenje nego li brinuti o tamo nekoj srpskoj deci što boluju i gladuju... Mislim dok sva naša tek rođena deca dobiju ličnu kartu, ko živ ko mrtav. Imigranti su sigurica. Onaj zid u Mađarskoj će da ih mrzi da preskaču, svi će da postanu Srbi za kratko vreme. Moja prognoza. Daj bože da grešim.
TV mi služi kao lampa. Daljinac je odavno crkao, obmotan selotejpom kao Tutankamon zavojima. Ili ima samo sliku ili samo ton. Slike i nisu nešto posebno, osim kada su neke naučne emisije o svemiru i o tome kako šačica ljudi spasava našu rođenu planetu.
Poslednja vest je da smo istrebili pume. Više ih nema. Toliko smo bili sebični i bahati da nismo uspeli da na celoj planeti ostavimo makar dve da se razmnožavaju. Neko ima dovoljno para da mu cela puma služi kao tepih.
Planiram da uskoro ostavim taj TV pored kontejnera. Plastična kutija iz koje izlaze za mene potpuno nebitne stvari...
Letujte u Srbiji.
Ma nemam ni za letovanje u Srbiji. Bih ja, evo stvarno. Srbija je prelepa, ali meni je luksuz da odem vozom do Srema da posetim rodbinu. Bilo bi super da se recimo neko pozabavio socijalnom politikom samohranih roditelja, i socijalno najugroženije dece, pa da se na nekoj planini organizuje kamp za klince preko letnjeg raspusta, da imaju makar šta da napišu u onom prvom sastavu iz srpskog jezika koji pišu svake godine na temu ko je gde bio preko leta.
Moji će imati čist literarni minimalizam od sastava.
Zabranila sam na svojoj planeti pristup svakom ko nema dovoljno pozitivnih atoma u sebi da se sa mnom džora za duplikate. Nisu dobrodošli egocentrici, samoubice, sebičnjaci, cicije, osuđivači, lažovi i kukavice, a posebno oni kojima smeta moj pas.
Mom psu i deci takođe smetaju gore navedene persone. Trenutno im držim kurs detekcije svakojakih žgadija. Psu ide najbolje, moram priznati.
Oberučke prihvatam i bez čekanja u redu dajem ljubičasto državljanstvo (takvo smo izglasali) za život na mojoj planeti neustrašivim borcima sa životom. Ambiciozni avanturisti sa dobrim smislom za humor koji su dobri prijatelji i umeju sa decom i životinjama, motivišići sve oko sebe. Dosetljivi i fleksibilni, sa mnoštvom ideja i ciljeva, sa velikim snovima.
Ljudi sa kojima nikada nije dosadno, koji svojom kreativnošću kroje novi svet. Oni kojima ne smetaju promene i haos, u koje imaš beskrajno poverenja, koji ne prestaju da uče i napreduju. Kojima i sa kojima nikada nije dosadno, odvažni, odlučni, srčani, optimistični, posvećeni bez ikakvih predrasuda.
Oni koji paze na detalje, ne boje se rizika, spontani, koncentrisani, tolerantni, spremni da pomognu, imaju svoj stav i mišljenje, uporni vizionari uvek spremni za akciju (pod akcijom se računa i kafana).
Pravedni.
Dobrodošli su svi koji umeju da naprave jela od tri i više sastojaka, ispeku hleb, proizvedu najbolju domaću rakiju i vino. Oni koji prave muziku, pevaju i plešu...
Dobrodošle sve ugrožene ljudske i životinjske vrste, kod mene uvek ima mesta za sve vas.
Moja planeta trenutno ima deset stanovnika i jednog psa.
...
SVE KOLUMNE SANDRE JBTE
