Čim počne loše vreme dobijem poriv da pobacam gomile stvari koje mi nikada neće više trebati. To su sve one stvari koje sam sačuvala jer mogu da zatrebaju. Kopajući po kesama, nađoh jedan grozomoran ukras koji bi trebalo da predstavlja pticu sačinjenu od raznih školjki.
Zašto sam to sačuvala, pojma nemam, ali me ta ptica podseti na činjenicu da svako od nas s vremena na vreme, dobije poklon kome se "u zube ne gleda", za koji se kaže "jao hvaaalaa", koji na kraju tog rituala poklanjanja završi u nekoj kesi, kutiji na tavanu, u podrumu, u kontejneru. To su oni pokloni koje ne možeš više nikome ni da uvališ, jer su previše gadni i nemaju apsolutno nikakvu simboliku.
Tako su se u moju kuću zauvek naselile neke poklon spodobe. Džezva sa pozdravom iz Niške banje, pepeljara sa Slaninijade, drveno magare sa dve kofice sa strane, šarena plišana ešarpa sa resama, crveni zec kome svetle oči, žuti kaiš od skaja na kome piše - I love you, stolnjak sa motivom planinske scene gde lane pije vodu na potoku, braon papuče sa crvenom pufnom, zlatni rajf sa tigrastom ružom, vaza sa motivima samuraja, knjiga o đubrivima, liker od kivija…
Da se razumemo, svaki poklon je od srca, jer mu je primarna namena da nekoga obraduje, makar malo, makar dok traje to otpakivanje. "Jao, hvala ti što si se trošio, nije trebalo"…euforija raste, kidaš oni mašnu, osoba koja ti je poklonila to nešto, uzbuđeno čeka tvoju reakciju, ti lagano skidaš selotejp, gledaš da sačuvaš papir i pakovanje u što boljem stanju za slučaj da ti zatreba ponovo. Naspram težine i veličine si procenila da je u pitanju nešto što si želela i što ti treba. Tvoj mozak vizualizuje poklon, skidaš papir, a iz njega se pojavi skandal koji ne predstavlja ništa i nema veze sa tobom i onim što si ti. Nikada ti neće trebati i nikome ga nećeš pokloniti. Sada je najbitnije da odglumiš oduševljenje i ponudiš posluženje, da se što pre zaboravi taj neprijatan trenutak u kome te je najviše od svega zbunila činjenica da je zlatna gipsana figura praseta sa korpicom u papku, nekog asocirala na tebe.
Lično sam od onih persona koje poklonom žele da kažu sve: da sam se setila povoda, da je taj poklon apsolutni pogodak u srž i suštinu te osobe. Želim da vidim suze radosnice, totalnu euforiju, vriskanje od sreće… to je znak da se moj trud isplatio. Besprekorni mat papir sa mašnom od rafije, posveta napisana penkalom na kartici od ekološkog kartona, da smislenost poklona odzvanja što duže, i da to bude poklon koji će biti sačuvan zauvek i nikad poklonjen nekom drugom. Ceo taj svečani trenutak me podjednako čini srećnom kao i onog ko je poklon dobio.
Istina je da nisu svi zaslužili bog zna kakvo angažovanje na pomenutu temu, ali glupo je da ćelavom čoveku kupiš balzam za kosu, koliko god ti mrzak i nebitan bio. Za takve slučajeve narod je izmislio alkoholna pića, bombonjere, 200 grama kafe, čokolade, ratluk, praline, napolitanke, i šta je već kome zgodno i prigodno. Nisam malo puta dobila bombonjeru iz 84, prepoklonjenu hiljadu puta. Zna se šta se radi u takvim slučajevima: nikako otvarati, pokloniti dalje. Sa bombonjere se smeši nasmejana, fina plavojka sa uvojcima, zlatnim slovima piše - Emili. Idealan poklon za neku komšinicu koja je umesto tebe primila važnu poštu dok si bila na moru.
Dok sam bila u braku, imali smo običaj da razmenjuemo poklone za rođendane i novu godinu. Za njega sam smišljala najneverovatnije poklone koje je plačući grlio i spavao sa njima. Odrastao muškarac spava sa "Hilti" bušilicom pored sebe. Znala sam šta bi ga obradovalo do izbezumljivanja i štedela sam mesecima da mu to i priuštim. Posle nekoliko godina potpunih promašaja sa njegove strane, rekoh mu: može knjiga… reći ću ti i koja, ili - može i neko cveže u saksiji, nemoj rezano, to ne volim. Osvanu ponovo dan mog rođendana. Uzbuđenje oko poklona ne jenjava godinama.
Zatekla sam na šanku tri prelepa dečja crteža sa srcima i "mamam volim te najviše na svetu"porukama. To me je odmah rasplakalo. Na mom radnom stolu, stoji poveći paket. Po obliku nisam mogla da zaključim šta je. Knjiga nije, cveće nije. Kao i uvek, lagano sam otvorila plastificirani omot sa motivom Deda Mraza (meni je rođendan u junu) i ugledala najneverovatniju stvar koja je nekoga asocirala na mene, na ono što sam ja, na sve ono što volim i što bi moglo da mi zatreba. Mini plastična ograda za ograđivanje rasada povrća. Ali to nije sve, ona se nastavlja, jedna na drugu, tako damožete ograditi rotkvice od mladog luka, ili zelenu salatu od krompira. Ogradica je tamno zelene boje. Dobila sam četiri kompleta. Jedini problem je što ja nemam rasad povrća, niti išta što bih mogla da ogradim tom ogradicom.
Shvatih da su neki ljudi u vezi sa tim nepopravljivi i da će takvi ostati zauvek. Na takve će nas doveka podsećati sve ono što nismo imali srca da bacimo, njihove dobre namere i zubati pokloni kojima se "u zube ne gleda". Za njih dižem čašu sa zlatnim rubom i zlatnim grozdom na kojoj piše "FREE SAMPLE, NOT FOR INDIVIDUAL SALE".
---------------------
SVE KOLUMNESandre Todorović