Pre neki dan se po društvenim mrežama provlačila anketa sa jednim momkom koji je izjavio da smo mi generalno kao narod navučeni na patnju, da nismo u stanju da vidimo lepe stvari koje nas okružuju i da ne umemo da uživamo u sitnicama koje život čine divnim.

S obzirom na to da mi je amplituda dobrog raspoloženja linkovana za novčanik, često dozvolim sebi da upadnem u to srpsko blato i da se po njemu valjam od dvadesetog do prvog u mesecu kada me svetlost iz koverte sa platom ne obasja ponovo na kratko.

Raskinuti vezu između sreće i novčanika nije lako. Potražiti je na drugom mestu "praznog stomaka i bušnih đonova" je izazov sam po sebi. U takvim trenucima obično udahnem duboko, pripremim se za jasne činjenice u koje sebe moram da ubedim da bih nastavila da plovim, a da mi glava bude iznad vode.

Ono što pouzdano znam je da se na kraju svakog tunela koliko god mračan i dugačak bio, pojavi svetlo. Ne smem da očekujem, pretpostavljam niti zahtevam. Treba da radim sve najbolje što mogu, utičem na faktore na koje mogu i pustim da se stvari dešavaju kako im je suđeno. Nakon toga će se već jasno ukazati neki znak šta dalje treba da radim.

"Udahnem budućnost, izdahnem prošlost"

Lep je dan osvanuo, sunčan, hladan, a svetao. Neko nema dan po šest meseci. Za početak imam sunce na prozoru. Probudila sam se u toplom, zdrava. Ima šta da se jede. Nisu baš prepelice u medu, ali je sasvim prihvatljivo. Deca su zdrava, pas isto. To je ono što često uzmem zdravo za gotovo. Radeći svakog meseca jedan vid introspekcije, prepoznala sam neku novu sebe koju su oblikovale greške koje sam pravila. Ono što sam dala životu, život je nekako vremenom višestruko vratio. Muzika na radiju je divna, i moja kafa u okrnjenoj šoljici. Pronašla sam neke stare knjige, u knjigama stare fotografije sa nekog letovanja. Prijatelji, mladost i more. Dupla instant sreća.

Nikada nisam sebe uspela da naučim da budem bogata, samo srećna. Kako postajem starija, prepoznajem razliku između vrednosti i cene. Najbolji dani su oni kada ti ne treba ništa posebno da ti izmami osmeh. Takve trenutke cenim, osećam neizmernu zahvalnost dok traju.

Mama, volimo te! Ti si najdivnija mama od svih mama. Poruka na velikom isečenom srcu iz bloka broj 5, bojeno do iznemoglosti crvenim flomasterom, koji se pred kraj tog velikog srca potrošio. U takvim trenucima, duša nađe svoj mir, šćućurena.

Bilo je situacija koje liče na one scene iz filmova žena vezana za prugu, koja se bespomoćno otima dok zahuktali voz nailazi, a onda se pojavi dasa koji nožem odseče konopce, pa je uzme u zagrljaj. E pa mene je našao kad je voz već prešao preko mene. Sreća je u tome što me je uopšte našao. I što mu je bila potrebna vozom pregažena ženska. Kao neku Anu Karenjinu od čelika, zgnječenu, ispravljao mi je deo po deo dok me nije uglancao do visokog sjaja i rekao: Ne brini, biće sve ok.

To je sreća, moj brale.

Naučila sam da ništa i nikoga ne moram da trpim. Koliko mi je ranije bilo teško da se oslobodim negativnih ljudi, toliko ih danas ostavljam kao kese sa nepotrebnim stvarima pored kontejnera, nadajući se da ih niko neće pronaći i pomisliti da su pronašli nešto vredno. Drago mi je što sam se usudila da neke stvari u životu uradim. Ponekad gledala na svoje uspehe sa nevericom. Znam da bi mi u starosti bilo žao da nisam ni pokušala. Sreća je kada staneš iza svojih dela držeći dleto i čekić u nažuljanim rukama. Nikada nisam sebe uspela da naučim da budem bogata, samo srećna. Šta god uradila, uvek je bilo onih koji kritikuju, znaju bolje, ne odobravaju. Nisam ni očekivala da će neko shvatiti moj put u nameri da napravim od sebe najbolje što može da ispadne. Poenta je u tome da sve što radim, trudim se da impresioniram sebe a ne njih. To im je zasmetalo.

Jednom sam se zaklela na Happy Ending, pred bogom u crkvi, shvatajući da sam u tom trenutku obećala nešto što nisam sigurna da mogu. Ko uopšte može da obeća nekome nešto do kraja života? Šta ako skapiraš da si se zajebao posle mesac dana? Trpiš? Zbog dece? Kada shvatiš da Happy Ending nije opcija, počneš da tražiš novi početak. Padneš, ustaneš stitinama puta. Tako naučiš.

Sreća je kada naučiš način da se otrgneš i kreneš ispočetka. Sreća je kada o sreći pišeš, kada je sa drugima deliš, kada je emituješ, stvaraš, privlačiš. Ona je tu svuda oko tebe i ima je više nego para.
-----------------------------------

SVE KOLUMNE SANDRE TODOROVIĆ

Pre neki dan se po društvenim mrežama provlačila anketa sa jednim momkom koji je izjavio da smo mi generalno kao narod navučeni na patnju, da nismo u stanju da vidimo lepe stvari koje nas okružuju i da ne umemo da uživamo u sitnicama koje život čine divnim.

S obzirom na to da mi je amplituda dobrog raspoloženja linkovana za novčanik, često dozvolim sebi da upadnem u to srpsko blato i da se po njemu valjam od dvadesetog do prvog u mesecu kada me svetlost iz koverte sa platom ne obasja ponovo na kratko.

Raskinuti vezu između sreće i novčanika nije lako. Potražiti je na drugom mestu "praznog stomaka i bušnih đonova" je izazov sam po sebi. U takvim trenucima obično udahnem duboko, pripremim se za jasne činjenice u koje sebe moram da ubedim da bih nastavila da plovim, a da mi glava bude iznad vode.

Ono što pouzdano znam je da se na kraju svakog tunela koliko god mračan i dugačak bio, pojavi svetlo. Ne smem da očekujem, pretpostavljam niti zahtevam. Treba da radim sve najbolje što mogu, utičem na faktore na koje mogu i pustim da se stvari dešavaju kako im je suđeno. Nakon toga će se već jasno ukazati neki znak šta dalje treba da radim.

"Udahnem budućnost, izdahnem prošlost"

Lep je dan osvanuo, sunčan, hladan, a svetao. Neko nema dan po šest meseci. Za početak imam sunce na prozoru. Probudila sam se u toplom, zdrava. Ima šta da se jede. Nisu baš prepelice u medu, ali je sasvim prihvatljivo. Deca su zdrava, pas isto. To je ono što često uzmem zdravo za gotovo. Radeći svakog meseca jedan vid introspekcije, prepoznala sam neku novu sebe koju su oblikovale greške koje sam pravila. Ono što sam dala životu, život je nekako vremenom višestruko vratio. Muzika na radiju je divna, i moja kafa u okrnjenoj šoljici. Pronašla sam neke stare knjige, u knjigama stare fotografije sa nekog letovanja. Prijatelji, mladost i more. Dupla instant sreća.

Nikada nisam sebe uspela da naučim da budem bogata, samo srećna. Kako postajem starija, prepoznajem razliku između vrednosti i cene. Najbolji dani su oni kada ti ne treba ništa posebno da ti izmami osmeh. Takve trenutke cenim, osećam neizmernu zahvalnost dok traju.

Mama, volimo te! Ti si najdivnija mama od svih mama. Poruka na velikom isečenom srcu iz bloka broj 5, bojeno do iznemoglosti crvenim flomasterom, koji se pred kraj tog velikog srca potrošio. U takvim trenucima, duša nađe svoj mir, šćućurena.

Bilo je situacija koje liče na one scene iz filmova žena vezana za prugu, koja se bespomoćno otima dok zahuktali voz nailazi, a onda se pojavi dasa koji nožem odseče konopce, pa je uzme u zagrljaj. E pa mene je našao kad je voz već prešao preko mene. Sreća je u tome što me je uopšte našao. I što mu je bila potrebna vozom pregažena ženska. Kao neku Anu Karenjinu od čelika, zgnječenu, ispravljao mi je deo po deo dok me nije uglancao do visokog sjaja i rekao: Ne brini, biće sve ok.

To je sreća, moj brale.

Naučila sam da ništa i nikoga ne moram da trpim. Koliko mi je ranije bilo teško da se oslobodim negativnih ljudi, toliko ih danas ostavljam kao kese sa nepotrebnim stvarima pored kontejnera, nadajući se da ih niko neće pronaći i pomisliti da su pronašli nešto vredno. Drago mi je što sam se usudila da neke stvari u životu uradim. Ponekad gledala na svoje uspehe sa nevericom. Znam da bi mi u starosti bilo žao da nisam ni pokušala. Sreća je kada staneš iza svojih dela držeći dleto i čekić u nažuljanim rukama. Nikada nisam sebe uspela da naučim da budem bogata, samo srećna. Šta god uradila, uvek je bilo onih koji kritikuju, znaju bolje, ne odobravaju. Nisam ni očekivala da će neko shvatiti moj put u nameri da napravim od sebe najbolje što može da ispadne. Poenta je u tome da sve što radim, trudim se da impresioniram sebe a ne njih. To im je zasmetalo.

Jednom sam se zaklela na Happy Ending, pred bogom u crkvi, shvatajući da sam u tom trenutku obećala nešto što nisam sigurna da mogu. Ko uopšte može da obeća nekome nešto do kraja života? Šta ako skapiraš da si se zajebao posle mesac dana? Trpiš? Zbog dece? Kada shvatiš da Happy Ending nije opcija, počneš da tražiš novi početak. Padneš, ustaneš stitinama puta. Tako naučiš.

Sreća je kada naučiš način da se otrgneš i kreneš ispočetka. Sreća je kada o sreći pišeš, kada je sa drugima deliš, kada je emituješ, stvaraš, privlačiš. Ona je tu svuda oko tebe i ima je više nego para.
-----------------------------------

SVE KOLUMNE SANDRE TODOROVIĆ

Pre neki dan se po društvenim mrežama provlačila anketa sa jednim momkom koji je izjavio da smo mi generalno kao narod navučeni na patnju, da nismo u stanju da vidimo lepe stvari koje nas okružuju i da ne umemo da uživamo u sitnicama koje život čine divnim.

S obzirom na to da mi je amplituda dobrog raspoloženja linkovana za novčanik, često dozvolim sebi da upadnem u to srpsko blato i da se po njemu valjam od dvadesetog do prvog u mesecu kada me svetlost iz koverte sa platom ne obasja ponovo na kratko.

Raskinuti vezu između sreće i novčanika nije lako. Potražiti je na drugom mestu "praznog stomaka i bušnih đonova" je izazov sam po sebi. U takvim trenucima obično udahnem duboko, pripremim se za jasne činjenice u koje sebe moram da ubedim da bih nastavila da plovim, a da mi glava bude iznad vode.

Ono što pouzdano znam je da se na kraju svakog tunela koliko god mračan i dugačak bio, pojavi svetlo. Ne smem da očekujem, pretpostavljam niti zahtevam. Treba da radim sve najbolje što mogu, utičem na faktore na koje mogu i pustim da se stvari dešavaju kako im je suđeno. Nakon toga će se već jasno ukazati neki znak šta dalje treba da radim.

"Udahnem budućnost, izdahnem prošlost"

Lep je dan osvanuo, sunčan, hladan, a svetao. Neko nema dan po šest meseci. Za početak imam sunce na prozoru. Probudila sam se u toplom, zdrava. Ima šta da se jede. Nisu baš prepelice u medu, ali je sasvim prihvatljivo. Deca su zdrava, pas isto. To je ono što često uzmem zdravo za gotovo. Radeći svakog meseca jedan vid introspekcije, prepoznala sam neku novu sebe koju su oblikovale greške koje sam pravila. Ono što sam dala životu, život je nekako vremenom višestruko vratio. Muzika na radiju je divna, i moja kafa u okrnjenoj šoljici. Pronašla sam neke stare knjige, u knjigama stare fotografije sa nekog letovanja. Prijatelji, mladost i more. Dupla instant sreća.

Nikada nisam sebe uspela da naučim da budem bogata, samo srećna. Kako postajem starija, prepoznajem razliku između vrednosti i cene. Najbolji dani su oni kada ti ne treba ništa posebno da ti izmami osmeh. Takve trenutke cenim, osećam neizmernu zahvalnost dok traju.

Mama, volimo te! Ti si najdivnija mama od svih mama. Poruka na velikom isečenom srcu iz bloka broj 5, bojeno do iznemoglosti crvenim flomasterom, koji se pred kraj tog velikog srca potrošio. U takvim trenucima, duša nađe svoj mir, šćućurena.

Bilo je situacija koje liče na one scene iz filmova žena vezana za prugu, koja se bespomoćno otima dok zahuktali voz nailazi, a onda se pojavi dasa koji nožem odseče konopce, pa je uzme u zagrljaj. E pa mene je našao kad je voz već prešao preko mene. Sreća je u tome što me je uopšte našao. I što mu je bila potrebna vozom pregažena ženska. Kao neku Anu Karenjinu od čelika, zgnječenu, ispravljao mi je deo po deo dok me nije uglancao do visokog sjaja i rekao: Ne brini, biće sve ok.

To je sreća, moj brale.

Naučila sam da ništa i nikoga ne moram da trpim. Koliko mi je ranije bilo teško da se oslobodim negativnih ljudi, toliko ih danas ostavljam kao kese sa nepotrebnim stvarima pored kontejnera, nadajući se da ih niko neće pronaći i pomisliti da su pronašli nešto vredno. Drago mi je što sam se usudila da neke stvari u životu uradim. Ponekad gledala na svoje uspehe sa nevericom. Znam da bi mi u starosti bilo žao da nisam ni pokušala. Sreća je kada staneš iza svojih dela držeći dleto i čekić u nažuljanim rukama. Nikada nisam sebe uspela da naučim da budem bogata, samo srećna. Šta god uradila, uvek je bilo onih koji kritikuju, znaju bolje, ne odobravaju. Nisam ni očekivala da će neko shvatiti moj put u nameri da napravim od sebe najbolje što može da ispadne. Poenta je u tome da sve što radim, trudim se da impresioniram sebe a ne njih. To im je zasmetalo.

Jednom sam se zaklela na Happy Ending, pred bogom u crkvi, shvatajući da sam u tom trenutku obećala nešto što nisam sigurna da mogu. Ko uopšte može da obeća nekome nešto do kraja života? Šta ako skapiraš da si se zajebao posle mesac dana? Trpiš? Zbog dece? Kada shvatiš da Happy Ending nije opcija, počneš da tražiš novi početak. Padneš, ustaneš stitinama puta. Tako naučiš.

Sreća je kada naučiš način da se otrgneš i kreneš ispočetka. Sreća je kada o sreći pišeš, kada je sa drugima deliš, kada je emituješ, stvaraš, privlačiš. Ona je tu svuda oko tebe i ima je više nego para.
-----------------------------------

SVE KOLUMNE SANDRE TODOROVIĆ