Kao mala, želela sam da imam brata ili sestru. Imala sam skoro šest godina, znala da čitam i pišem, a slobodno vreme provodila u društvu bojanki, flomastera i babe sa vezanom mokrom krpom na glavi. Krpa joj je služila umesto analgetika, pa sam najmanje pet, šest puta dnevno išla da joj tu krpu pokvasim, dobro ocedim i protresem kako bi joj se vratila isceliteljska moć.
Mama je dugo bila u bolnici. Nisam kapirala da to ima veze sa dobijanjem brata, pa ga nisam ni očekivala. Jednog dana, baba me uze za ruku i odvede u porodilište. Tamo mi pokazaše neki smotuljak sa licem i rekoše: Evo ti ga bata!
E, baš vam hvala. Pa ja sam htela starijeg, odraslog brata, da me čuva, brani i vodi na Tašmajdan. Objasniše mi da je to nemoguće i da prihvatim tog što sam dobila, jer drugog dobiti neću.
Do tog trenutka sam bila nezamenljiva zvezda, apsolutna vladarka emocijama ukućana, miljenica, mezimica, ona što zna da crta i peva najlepše, ona kojoj se čitaju bajke i pričaju priče, ona koja ništa nije morala da deli i čije su se želje poštovale bez kompromisa.
Čitavih nedelju dana mi je bilo zabavno što imamo bebu u kući. I to ne bilo kakvu, već prevremeno rođenu. Objasniše mi šta to znači. Meni je čak bilo malo i žao. Stvarno je delovao maleno i bespomoćno u onom krevecu.
Sva pažnja svih u kući je bila usmerena na to maleno biće. Više nisam postojala.
Pokušala sam da crtam još bolje. Čak sam i svoje radove zalepila po kući, ali ih niko nije primećivao. Uzela sam svoju malu gitaru i pokušala da otpevam "Zakleo se bimbar u cvet i u med"... ali su me ućutkali jer beba spava. Bacala sam se po podu, plakala, pa sam dobila papučom po guzici. Odsekla sam sebi pramen kose do glave babinim krojačkim makazama, tako da sam na tom mestu imala rupu. Onda sam opet dobila papučom, i dodatno upala u depresiju jer sam se unakazila. Shvatila sam da je mojoj slavi došao kraj i da se ništa na bolje neće promeniti.
Čitala sam bajke u sobi i sećam se da mi se prijelo slatko. Dozivala sam ih iz svoje sobe kao kojot, ali se niko nije odazivao. Naravno, svi su sa njihovom glupom bebom, niko me više ni ne čuje, mogu da umrem od gladi. Odlučih da napravim sebi umućeno žumance sa šećerom, jer ništa drugo nisam mogla da nađem. Da ne bih ustajala ponovo, umutila sam četiri komada. Nakon četiri živa jajeta mi je pozlilo, pa sam se ispovraćala ispod tepiha. Nisam nikome rekla, da ne bi opet dobila papučom. Išlo mi se napolje, na vazduh, ali nije bilo nikoga da me odvede. Mama se konačno pojavi sa bratom u rukama i zamoli me da ga pripazim malo da se ona odmori. Reče da ja slobodno mogu da crtam tu pored njega, dok on bude spavao.
Ovaj brat je užasno običan, pomislih.
Mogla bih malo da ga ulepšam flomasterima. Pamtim kevin vrisak kada je otvorila vrata od sobe. Nakon toga sam bila kažnjena, izolovana od svih, sama u drugoj prostoriji. Tišina te sobe je aktivirala centar za maštu. Mašta je podivljala. Ogromni foto tapet šume u jesen je bio besprekorna scenografija za igranje Zlatokose.
Jedina razlika je bila što je ova Zlatokosa, svraćala u ćaletov bife po slatki liker od kafe i zajedno sa tri medveda pregledavala ćaletove Hustlere i Playboyje, obučena u maminu srebrnu haljinu, sa šeširom na glavi i klizaljkama na nogama. Liker od kafe je bio čarobni napitak od koga sam umela da se klizam po itisonu, okrećem na vrhovima prstiju i isečem itison na nekoliko mesta. Sećam se da je ćale ušao u sobu, pogledao me u oči i zatvorio vrata. Ja sam sedela na podu, u gomili pornografije sa flašom likera u ruci. Od straha sam zanemela. Tri dana nisam progovorila ni jednu reč.
Nakon toga su mi kupili papagaja i puštali u dvorište da se igram sa komšijskom decom. I dan danas se ništa nije promenilo. Ja povraćam pod tepih, a oni svi stoje iznad kreveca.
-------------------------------------------------
SVE KOLUMNE SANDRE TODOROVIĆ
