Bila sam mnogo usamljeno dete. Izrodiše mi brata da se sa njim igram, ali sam vrlo brzo shvatila da su ga rodili sebi da se oni igraju, kako je i dan danas, trideset i pet godina kasnije. Obzirom da sam bila starija, od mene se očekivalo mnogo, a ja sam se vrlo brzo nakon završenih zadataka, pomaganja po kući, vraćala u svoje utvrđenje sačinjeno od jastuka od troseda, prekriveno ćebetom groznih braon i oker nijansi.
U to utvrđenje sam se preselila iz revolta i zapostavljenosti. Njima je delovalo kao da se ludo zabavljam, pa su mi i hranu ostavljali ispred te kućice. Ja bih samo proturila ruku, i uvukla tanjir u svoj zamak. Nakon završenog obroka, prazan tanjir bih proturila ispred i dobila od babe bravo zato što sam sve pojela. U zamku sam provodila dnevno po nekoliko sati. Za to vreme sam bojila bojanku, bojila svoje nokte temperama, pila čaj sa medvedom, ponekad malo i dremala od dosade.
Mama jednog dana donese osam knjiga, divnog plišanog poveza i ostavi ih u sobi. Kao neko divlje dete, nanjuših iz one tvrđave miris štampe u svojoj blizini. Ruske bajke, Afanasijev. Reče ona, kupila sam ti ove bajke, znam da ti se dopadaju ruski crtaći. Zahvalih se zvanično, ne sluteći da će me tih osam plišanih riznica odvesti daleko, put hladne, surove Rusije, njenih kraljevića, princeza, gladi, bolesti, izlečenja, iskrenih ljubavi i dekadencije.
Naviknuta na bajke limunade sa hepiendom, štivo koje sam držala ispred sebe imalo je detaljne, opširne opise svakog detalja, kako to posebno ruski pisci umeju. Ovde su princeze bile princeze a da to nisu ni znale. Prvo su bile sirotice, pocepane odeće (toliko pocepane da su im grudi ispadale iz košulja!), zatim ih je baba Jaga pretvarala u nešto krastavo i zagnojeno, pa su takve morale da se dopadnu kraljeviću Ivanu, jer božemoj, ako je ljubav iskrena, ona će čaroliju eliminisati. A kraljević Ivan, stasit, visok, zlatne kose i svetlih očiju sav odenut u krzna preko tanane bele košulje iz koje su sevale grudi junačke. Opasan sabljom i bodežom, na glavi mu šubara od celog medveda, jaše belog konja kakvog niko ne imade u tri kraljevstva... Nakon trista peripetija, zavoli on onu krastavu, a ona se preobrazi u takvu lepoticu, da to svet nije nikada video. Pošto su oboje mladi i napaljeni, on nju odma tu pričvrlji uz neku kućicu boktemazo, a ona sve mlatara rukama i viče nemoj, videće nas neko, vodi me u dvorac da se ova bajka završi kako valja i dolikuje.
Dekadencija je rasla od knjige do knjige. Ležim u svojoj kućici, jedem jednom rukom pileći batak koji mi je baba donela i umačem ga u pire krompir, čitam sedmu knjigu po redu. Prsti dovoljno lepljivi od piletine da se na njih nove strane same lepe. Putovala sam kroz snežne krajolike, zlatnim saonicama, obučena u zlatnu haljinu da nađem Ivana carevića, da mu odnesem skamenjeno srce koje će on, moj princ, ljubavlju raskameniti, koje će za njega zakucati, a ja ga vratiti u svoja nedra i postati njegova voljena draga.
Rasplešću dugačke pletenice koje se za mnom vuku i baciti mu se u strasni zagrljaj. On će me na belog konja staviti, u krzno medveđe uviti da mi ne bude hladno dok budemo zajedno jahali ka njegovom dvorcu, gde ćemo nastaviti da se ponašamo kao dve mačke u februaru.
Odjednom, krov sa mog zamka odlete, i ćaletovo lice se pojavi iznad.
Ležim kao ker u gomili kostiju i hleba oko sebe sa masnom knjigom u ruci. Shvatila sam da je ležanju u zamku od jastuka sa troseda došao kraj, jer oni nemaju gde da sednu "zbog moje budalaštine".
Osmu knjigu sam pročitala nedavno. Čuvala sam je za posebne trenutke kada sam želela da putujem po majčici Rusiji, da pređem hiljade kolometara bosa po snegu, da mu dokažem da sam ja prava princeza i da u mojim grudima kuca pravo, pravcato rusko srce prepuno ljubavi koja je namenjena samo njemu i ni jednom drugom na svetu.
------------------------------
SVE KOLUMNE SANDRE JBTE
