To jutro su me uparadili kao nikada do tada. Bela košulja, karirana suknja do kolena, bele heklane dokolenice i lakovane cipele koje sam mrzela najviše na svetu. Žuljale su me jako. Moje stopalo nije bilo od onih finih, duguljastih, sofisticiranih, već nekako nezgrapno, široko i uvek kipelo iz finih cipela.
"Požuri", reče mi mama, više kao da govori samoj sebi, a ja sam kao skamenjena čekala poslednji detalj, satenske mašne u kosi, pre nego što sam kročila u svet van svojih bajki, u svet u kome se postaje više od deteta.
Škola je bila blizu. Mama je hodala polako i čvrsto me držala za ruku, koja je počela da deluje nekako sivkasto od tolikog stiskanja.
"Od danas si predškolac srce mamino, budi dobra, slušaj učiteljice".
"Hoću."
I bezuspešno pokušavajući da zadržim suze, one se sručiše na belu košulju kao mala reka.
"Malo se plašim mama'".
"Hajde, ne budi smešna, nije to ništa strašno, upoznaćeš mnogo novih drugara, super ćeš se zabavljati."
Ali negde u sebi sam slutila da ću biti izopštena iz tog plemena koje već ima svoja pravila, poglavicu, podanike i špijune. Nisam bila od one prodorne dece koja zavladaju kolektivom samom svojom pojavom. Moja neobičnost i druželjubivost je spavala dubokim snom negde u meni i manifestovala se u retkim trenucima opuštenosti pred meni poznatim osobama i porodicom.
Boravak za decu je mirisao na sladak kupus i varekinu. Mama me je uvela i predala učiteljici. Dok sam se okrenula, mame više nije bilo. Stajala sam kao pred streljačkim odredom.
"Dobro nam došla... Deco ovo je naša nova drugarica, pozdravite je." Svi su ćutali i buljili u mene Oči su mi i dalje suzile, od osećaja da me pogledi dece seckaju na komadiće.
Pored mene je sedeo plavokosi, zelenooki dečak koji mi je stvarao osećaj postiđenosti svaki put kada bih ga pogledala. Nosio je protezu. Na stolu ispred njega je stajala svetlo plava, metalna replika Škode koji je vozao preko cele klupe i preko naših sveski.
"Ja sam Damjan", reče i ja tog trenutka zaboravih svoje ime.
"Da li hoćeš da mi budeš drugarica?"
Htela sam da mu budem drugarica, osetila sam da želim samo sa njim da se družim, druga deca za mene više nisu postojala, ali je moj glas nestao, samo sam buljila u njega I klimnula glavom.
Sutradan sam među prvima došla u grupu. Njega je doveo tata. Striktno mu je zabranio da žvaće žvake. Zbog proteze i opšte kulture. Seo je pored mene, ja sam ga pogledala i primetila da je malo musav od doručka. Dobro mu je stajala ta mrlja od eurokrema na obrazu. Bio je zauzet rezanjem olovaka, slaganjem flomastera u pernicu, a ja sam samo čekala da mi se obrati. Bila sam spremna da se družim.
Izgovorih svoje ime.
"Ne stidiš se više, a? Poneo sam dva autića danas, da svako ima svoj, pokazaću ti tu igru, trebaće nam i kreda."
Posle dva sata francuskog jezika, pustiše nas napolje. Nisam se odvajala od njega. "Idemo da uzmemo kredu od tetkice, požuri", reče. Uhvatio me je za ruku i potrčasmo prema ostavi u kojoj su stajale krede, krpe, sunđeri i metle. Ušao je prvi, držeći me za ruku, pažljivo, kao da me vodi u nepoznati svet u kome se nalazi suština naše današnje igre. Ušla sam za njim, svesna da je ovo možda jedini trenutak kada smo sami bez pogleda druge dece, bez zvukova koji bi nas ometali u tom jedinstvenom, najprisnijem doživljaju drugog ljudskog bića. Razgledali smo oko sebe.
Ugledasmo krede i uzesmo po par komada. Seli smo na neke dve klimave stolice i pravili se da smo kralj i kraljica. Držao je neku metlu u ruci kao skiptar i reče:
"Moj tata je pilot. Nikada nije kući. Mama mnogo radi, I čuva me baka. Ona spava po ceo dan, pa se ja svaki dan igram da sam neko drugi. Juče sam bio kosmonaut. Imam jednu tajnu da ti odam, al nemoj nikome da kažeš."
Vrteo je palcem točkiće na svojoj Škodi i mlatarao nogama sa stolice.
"Naravno da neću, odgovorih, tajna nije tajna ako se nekome ispriča". "Strašno volim da žvaćem žvake, al mi tata ne dozvoljava jer mi se lepe za protezu, a i on ne voli kad ja žvaćem. Kaže da izgledam kao preživar. I ja svako drugo jutro, na velikom odmoru odem u prodavnicu preko puta i kupim žvake umesto užine. Ponekad kad nemam novca, ja ih ukradem. Nemoj nikome da kažeš."
"Neću, nikada."
"Zakuni se u 10 gusarevih drvenih nogu. Kako se to radi? Kaži: Kunem se u 10 gusarevih drvenih nogu da nikada neću odati Damjanovu tajnu makar me pekli I mučili."
I ja se zakunem da neću odati svog dragog kralja i da ću tajnu odneti u grob.
"Da li želiš da probaš žvake?" Zamirisa jagoda, onaj veštačko slatki miris koji je na par trenutaka nadjačao miris buđave ostave i mačijeg urina. Bile su to žvake veličine kocke šećera, roze, najslađe.
Žvakali smo u tišini.
On je vozio onaj autić po svojim pantalonama i mojoj glavi. Gledali smo se.
"Pazi sad", reče i naduva najveći balon koji sam ikada videla. Bila sam fascinirana.
Učiteljica je bila ljuta. Tražili su nas svuda. Zvali su čak i miliciju i naše roditelje. Svi su bili ljuti na nas. Ćutali smo, krivi, spremni za kaznu koja sledi.
Sutradan su nas razdvojili u odvojene klupe. Meni su roditelji odsekli šiške, a njemu konfiskovali autiće.
Naučio me je da pravim avione od papira I kako se koji kliker zove. Sahranili smo jednog vrapca zajedno i napravili mu krst od štapića od sladoleda.
I dan danas kada bih osetila taj veštački miris jagoda, Damjan bi se pojavio u mom sećanju kao dečak iz ostave za metle, moj prvi kralj sa one strane zakona koji mi je otkrio potpuno novi svet u kome je mašta ulaznica za početak najluđe predstave.
---------------------------------
SVE KOLUMNE SANDRE TODOROVIĆ
