"Black lives matter” - pokret koji dugo postoji, ali je eksplodirao svirepim mučenjem koje je rezultiralo smrću Džordža Flojda. Trenutno smo svedoci pauze u nekoliko američkih sportova, koje se desilo zbog novog ubistva, još jednog afroamerikanca ispred očiju troje dece.

Košarka je jako dobro iskusila sve pošasti rasizma. Igrači crne puti su prolazili kroz atmosfere linča, kroz sve moguće psovke i uvrede, do fizičkih napada. Odvojiću ovu kolumnu da se malo podsetimo kako je NBA i NCAA košarka trpela sudare sa rasizmom, da li ih je rešila i zašto baš Boston u naslovu.

Košarku je definisao doktor Džejms Nejsmit i to svako ko prati ovaj sport zna. Kao trener je radio na Univerzitetu Kanzas, gde je poslednji student, pred doktorovu penziju, bio mladić pod imenom Džon Meklendon.

Zašto pominjem njega?

Zato što je to prvi afroamerički trener u nekom profesionalnom sportu.Džon je kao mali izgubio majku tokom pandemije španskog gripa, pa mu je detinjstvo izgledalo dosta još teže, jer odrastanje u Kanzasu tih godina nije bilo naročito lepo za osobe crne puti. Džon je izrastao u cenjenog trenera i stručnjaka, ali sada neću previše detalja o njegovoj sjajnoj karijeri.

Zapravo, Meklendon je pionir brze košarke, presinga preko celog terena i čuvenog “Four Corner Offense” napada. Ako pitate ljude, većina će reći da je ovaj sistem uveo trenerski gigant Din Smit, sprovodeći ga preko plejmejkera Fila Forda, kada su napada popularno zvali “Ford Corner Offense”.

Džon nikada nije dobio onoliki kredit koliki zaista zaslužuje, prevashodno zato što je svoju karijeru proveo na “crnim” koledžima, dok je košarka još uvek bila odvojena na bele i crne koledže i timove. Kasnije će njegova dostignuća biti priznata, ali iz dva pokušaja.

Džon je koristio košarku kako bi vremenom obrisao rasnu barijeru koja je bila toliko debela da bi se lopta svaki put odbijala o tu liniju. Nikako nije htela da uđe u koš i tim poenom obrisala rasizam. Meklendon je pored toga, što je bio pionir agresivne i brze košarke, bio pionir u neutralisanju rasizma. Tako je organizovao i utakmice za koje javnost nije znala.

“Tajna utakmice” je odigrana u martu, 1944. Kada se Amerika spremala za rat, Džon se spremao za svoju veliku misiju. Organizovao je utakmicu između svog koledža “Severna Karolina za crnce” (upravo tako je bio naziv) i bivših igrača Djuka, koji je bio rezervisan za belce.

Utakmica je planirana za nedelju ujutru, kada je većina ljudi u crkvi. Momci sa Djuka su došli pozajmljenim kolima i koristili su obilazne puteve, kako ne bi bili primećeni. Stigli su u salu u kojoj su ih čekali mlađani momci trenera Meklendona. Karolina je dobila meč rezultatom 88-44. Osim njih nije bilo drugih svedoka, jer gledalaca nije bilo.

“Trener Mek” je bio mentor brojnim afroameričkim trenerima, među kojima je sigurno najpoznatiji Džon Tompson, prvi afroamerički trener koji je osvojio titulu I divizije NCAA. Tompson je postavio svoju čuvenu centarsku školu na Džordžtaunu sa koje su izašli Patrik Juing, Dikembe Mutombo i Alonzo Morning. Hoyasi su doživeli procvat pod trenerom Tompsonom.

Njegov stil igre se smatrao nedisciplinovanim, sve dok ga polako nisu preuzimali beli treneri. Tada je filozofija Trenera Meka bila prihvaćena naširoko kao nešto normalno i nešto što dolazi sa evolucijom košarke. Sve to je napravio u državi na čijem ste ulasku, kada dolazite iz pravca Virdžinije, mogli da vidite tablu “Dobrodošli u Klan državu”.

Južni deo Amerike, od Teksasa do Floride, bio je dobro nafilovan rasizom. Šekil O’Nil je ispričao unikatnu priču koja nam prikazuje svu brutalnost rasizma. Događaj se desio u Teksasu, gde je sve veće, pa tako i rasizam ide do ekstrema.

“Putovali smo u malo mesto u Teksasu na utakmicu. To je bila 1988. godina. Dok smo išli ka školi video sam tranparente ’Umlatite Šeka’, ’Umlatite majmuna’, ’Umlatite gorilu’. Baš pred školom je bilo drvo sa koga je visilo strašilo koje je imalo moj dres na sebi. Rekao sam treneru da lopte idu na mene. Zakucao sam toliko puta, da su morali da menjaju obruč do poluvremena.”

Šok je bio 1950te, kada je vlasnik Seltiksa birao Čaka Kupera na draftu. Boston, koji je bio belački nastrojen, dobio je prvog crnog košarkaša. Postojao je prećutni dogovor da timovi nemaju više od dva crna igrača. Sve je rađeno tajno, ali je svim crnim igračima bilo jasno da je rasizam izuzetno izražen.

Koreni NBA rasizma su krenuli u Bostonu, gde je sudbina htela da karijeru započne gorepomenuti Kuper, kao prvi afroamerički igrač u ligi i tu upravu u dresu tima gde je sve počelo. Samo šest godina posle toga, čuveni Red Ojerbah je trejdovao dva bela igrača za prava na Bila Rasela koji im je doneo 11 titula, plus dve kao trener. I pored toga što će Bil kasnije postati trener Seltiksa i prvi crni trener u NBA ligi, Boston se nije mnogo promenio.

Rasel je nekoliko puta doživeo rasne uvrede, gađanje kuće, oznake Klana na kući, uvredljive poruke napisane na fasadi. Trpeo je i osvajao titule, ali nikada iskonski nije dobio naklon građana Bostona. I kada mu je povučen dres, zahtevao je da to bude privatna ceremonija, jer je smatrao da je izdat od strane građana.

Nije toliko poznat detalj, ali je BIl Rasel bio pionir u borbi protiv rasizma na košarkaškom terenu. Još davne 1961. godine, Bil Rasel je zajedno sa afroameričkim saigračima napustio teren u egzibicionoj utakmici protiv Sent Luis Houksa. To nije bila plejof ili ligaška utakmica, ali je služilo kao vodilja današnjih igračima da slede Raselov primer.

I ne u slučajevima afroamerikanaca, liga je čak u novije vreme pokazivala nerazumevanje za druge kulture, veru i boju kože. Uzmite za primer Mahmuda Abdul Raufa, koji je bio bačen na margine lige kada je odlučio da pokrije lice rukama prilikom intoniranja himne, a onda i sedi na klupi. Iako nikada zvanično nije potvrđeno, jasno je da je to bio razlog njegovog trejda u Kingse, gde se praktično izgubio njegov talenat koji je stavljen u rasistički kavez.

Bivši vlasnik Klipersa, koji je primoran velikim pritiskom javnosti, prodao tim Stivu Balmeru, bio je još jedan slučaj javnog iskazivanja rasizma. Od komentarisanja slika svoje devojke, do nenormalnog umanjenja plate Eldžinu Bejloru, pa preko iznajmljivanja trening prostora isključivo belcima. Čovek koji ima desetine optužbi na svom imenu i prezimenu, samo je još jedan pokazatelj da je rasizam duboko ušao u pore američkog društva.

Na njega se “naslonio” Brus Livenson, bivši vlasnik Houksa, koji je u pismu poslato ostalim vlasnicima naveo, parafraziram, da tim živi od karata koje kupuju belci, a ne crnci. Ovo su neki videli i kao način da se što pre reši franšize. Ali u pismu su jasno provučeni rasistički momenti.

Sve ovo ide do korena rasizma u NBA ligi, od tajnog limitiranja broja afroameričkih u ekipi, do enormnih prava vlasnika da igrače tretiraju kao svoje vlasništvo, vraćajaću se u doba plantaža, koje je prekinula unija igrača koja sada može da traži dovoljno dobre uslove za sebe i stavi sebe u jednaku poziciju u kojoj su vlasnici timova.

NBA ima veliku šansu da postane jedan od simbola jednakosti. NBA mora da se nastavi. Košarka ne može da čeka da se stvari reše. Ako bi košarka čekala, jako dugo bi čekala. Mora da se igra, jer će igrom pokazati da može da pregazi problem rasizma. Košarka i sport su jezici koji rešavaju mnoge prepreke, pa tako može naći način da reši i ovu enormno veliku prepreku.

Ona debela linija koja je delila Džona Meklendona od košarke bez granica, jednaku za svaku rasu i veru je tanja. Lopta sada uđe u taj koš mnogo više puta nego pre 80 godina. Jednom će se desiti da ulazi bez promašaja. A do tada… NBA mora da se nastavi!

"Black lives matter” - pokret koji dugo postoji, ali je eksplodirao svirepim mučenjem koje je rezultiralo smrću Džordža Flojda. Trenutno smo svedoci pauze u nekoliko američkih sportova, koje se desilo zbog novog ubistva, još jednog afroamerikanca ispred očiju troje dece.

Košarka je jako dobro iskusila sve pošasti rasizma. Igrači crne puti su prolazili kroz atmosfere linča, kroz sve moguće psovke i uvrede, do fizičkih napada. Odvojiću ovu kolumnu da se malo podsetimo kako je NBA i NCAA košarka trpela sudare sa rasizmom, da li ih je rešila i zašto baš Boston u naslovu.

Košarku je definisao doktor Džejms Nejsmit i to svako ko prati ovaj sport zna. Kao trener je radio na Univerzitetu Kanzas, gde je poslednji student, pred doktorovu penziju, bio mladić pod imenom Džon Meklendon.

Zašto pominjem njega?

Zato što je to prvi afroamerički trener u nekom profesionalnom sportu.Džon je kao mali izgubio majku tokom pandemije španskog gripa, pa mu je detinjstvo izgledalo dosta još teže, jer odrastanje u Kanzasu tih godina nije bilo naročito lepo za osobe crne puti. Džon je izrastao u cenjenog trenera i stručnjaka, ali sada neću previše detalja o njegovoj sjajnoj karijeri.

Zapravo, Meklendon je pionir brze košarke, presinga preko celog terena i čuvenog “Four Corner Offense” napada. Ako pitate ljude, većina će reći da je ovaj sistem uveo trenerski gigant Din Smit, sprovodeći ga preko plejmejkera Fila Forda, kada su napada popularno zvali “Ford Corner Offense”.

Džon nikada nije dobio onoliki kredit koliki zaista zaslužuje, prevashodno zato što je svoju karijeru proveo na “crnim” koledžima, dok je košarka još uvek bila odvojena na bele i crne koledže i timove. Kasnije će njegova dostignuća biti priznata, ali iz dva pokušaja.

Džon je koristio košarku kako bi vremenom obrisao rasnu barijeru koja je bila toliko debela da bi se lopta svaki put odbijala o tu liniju. Nikako nije htela da uđe u koš i tim poenom obrisala rasizam. Meklendon je pored toga, što je bio pionir agresivne i brze košarke, bio pionir u neutralisanju rasizma. Tako je organizovao i utakmice za koje javnost nije znala.

“Tajna utakmice” je odigrana u martu, 1944. Kada se Amerika spremala za rat, Džon se spremao za svoju veliku misiju. Organizovao je utakmicu između svog koledža “Severna Karolina za crnce” (upravo tako je bio naziv) i bivših igrača Djuka, koji je bio rezervisan za belce.

Utakmica je planirana za nedelju ujutru, kada je većina ljudi u crkvi. Momci sa Djuka su došli pozajmljenim kolima i koristili su obilazne puteve, kako ne bi bili primećeni. Stigli su u salu u kojoj su ih čekali mlađani momci trenera Meklendona. Karolina je dobila meč rezultatom 88-44. Osim njih nije bilo drugih svedoka, jer gledalaca nije bilo.

“Trener Mek” je bio mentor brojnim afroameričkim trenerima, među kojima je sigurno najpoznatiji Džon Tompson, prvi afroamerički trener koji je osvojio titulu I divizije NCAA. Tompson je postavio svoju čuvenu centarsku školu na Džordžtaunu sa koje su izašli Patrik Juing, Dikembe Mutombo i Alonzo Morning. Hoyasi su doživeli procvat pod trenerom Tompsonom.

Njegov stil igre se smatrao nedisciplinovanim, sve dok ga polako nisu preuzimali beli treneri. Tada je filozofija Trenera Meka bila prihvaćena naširoko kao nešto normalno i nešto što dolazi sa evolucijom košarke. Sve to je napravio u državi na čijem ste ulasku, kada dolazite iz pravca Virdžinije, mogli da vidite tablu “Dobrodošli u Klan državu”.

Južni deo Amerike, od Teksasa do Floride, bio je dobro nafilovan rasizom. Šekil O’Nil je ispričao unikatnu priču koja nam prikazuje svu brutalnost rasizma. Događaj se desio u Teksasu, gde je sve veće, pa tako i rasizam ide do ekstrema.

“Putovali smo u malo mesto u Teksasu na utakmicu. To je bila 1988. godina. Dok smo išli ka školi video sam tranparente ’Umlatite Šeka’, ’Umlatite majmuna’, ’Umlatite gorilu’. Baš pred školom je bilo drvo sa koga je visilo strašilo koje je imalo moj dres na sebi. Rekao sam treneru da lopte idu na mene. Zakucao sam toliko puta, da su morali da menjaju obruč do poluvremena.”

Šok je bio 1950te, kada je vlasnik Seltiksa birao Čaka Kupera na draftu. Boston, koji je bio belački nastrojen, dobio je prvog crnog košarkaša. Postojao je prećutni dogovor da timovi nemaju više od dva crna igrača. Sve je rađeno tajno, ali je svim crnim igračima bilo jasno da je rasizam izuzetno izražen.

Koreni NBA rasizma su krenuli u Bostonu, gde je sudbina htela da karijeru započne gorepomenuti Kuper, kao prvi afroamerički igrač u ligi i tu upravu u dresu tima gde je sve počelo. Samo šest godina posle toga, čuveni Red Ojerbah je trejdovao dva bela igrača za prava na Bila Rasela koji im je doneo 11 titula, plus dve kao trener. I pored toga što će Bil kasnije postati trener Seltiksa i prvi crni trener u NBA ligi, Boston se nije mnogo promenio.

Rasel je nekoliko puta doživeo rasne uvrede, gađanje kuće, oznake Klana na kući, uvredljive poruke napisane na fasadi. Trpeo je i osvajao titule, ali nikada iskonski nije dobio naklon građana Bostona. I kada mu je povučen dres, zahtevao je da to bude privatna ceremonija, jer je smatrao da je izdat od strane građana.

Nije toliko poznat detalj, ali je BIl Rasel bio pionir u borbi protiv rasizma na košarkaškom terenu. Još davne 1961. godine, Bil Rasel je zajedno sa afroameričkim saigračima napustio teren u egzibicionoj utakmici protiv Sent Luis Houksa. To nije bila plejof ili ligaška utakmica, ali je služilo kao vodilja današnjih igračima da slede Raselov primer.

I ne u slučajevima afroamerikanaca, liga je čak u novije vreme pokazivala nerazumevanje za druge kulture, veru i boju kože. Uzmite za primer Mahmuda Abdul Raufa, koji je bio bačen na margine lige kada je odlučio da pokrije lice rukama prilikom intoniranja himne, a onda i sedi na klupi. Iako nikada zvanično nije potvrđeno, jasno je da je to bio razlog njegovog trejda u Kingse, gde se praktično izgubio njegov talenat koji je stavljen u rasistički kavez.

Bivši vlasnik Klipersa, koji je primoran velikim pritiskom javnosti, prodao tim Stivu Balmeru, bio je još jedan slučaj javnog iskazivanja rasizma. Od komentarisanja slika svoje devojke, do nenormalnog umanjenja plate Eldžinu Bejloru, pa preko iznajmljivanja trening prostora isključivo belcima. Čovek koji ima desetine optužbi na svom imenu i prezimenu, samo je još jedan pokazatelj da je rasizam duboko ušao u pore američkog društva.

Na njega se “naslonio” Brus Livenson, bivši vlasnik Houksa, koji je u pismu poslato ostalim vlasnicima naveo, parafraziram, da tim živi od karata koje kupuju belci, a ne crnci. Ovo su neki videli i kao način da se što pre reši franšize. Ali u pismu su jasno provučeni rasistički momenti.

Sve ovo ide do korena rasizma u NBA ligi, od tajnog limitiranja broja afroameričkih u ekipi, do enormnih prava vlasnika da igrače tretiraju kao svoje vlasništvo, vraćajaću se u doba plantaža, koje je prekinula unija igrača koja sada može da traži dovoljno dobre uslove za sebe i stavi sebe u jednaku poziciju u kojoj su vlasnici timova.

NBA ima veliku šansu da postane jedan od simbola jednakosti. NBA mora da se nastavi. Košarka ne može da čeka da se stvari reše. Ako bi košarka čekala, jako dugo bi čekala. Mora da se igra, jer će igrom pokazati da može da pregazi problem rasizma. Košarka i sport su jezici koji rešavaju mnoge prepreke, pa tako može naći način da reši i ovu enormno veliku prepreku.

Ona debela linija koja je delila Džona Meklendona od košarke bez granica, jednaku za svaku rasu i veru je tanja. Lopta sada uđe u taj koš mnogo više puta nego pre 80 godina. Jednom će se desiti da ulazi bez promašaja. A do tada… NBA mora da se nastavi!

"Black lives matter” - pokret koji dugo postoji, ali je eksplodirao svirepim mučenjem koje je rezultiralo smrću Džordža Flojda. Trenutno smo svedoci pauze u nekoliko američkih sportova, koje se desilo zbog novog ubistva, još jednog afroamerikanca ispred očiju troje dece.

Košarka je jako dobro iskusila sve pošasti rasizma. Igrači crne puti su prolazili kroz atmosfere linča, kroz sve moguće psovke i uvrede, do fizičkih napada. Odvojiću ovu kolumnu da se malo podsetimo kako je NBA i NCAA košarka trpela sudare sa rasizmom, da li ih je rešila i zašto baš Boston u naslovu.

Košarku je definisao doktor Džejms Nejsmit i to svako ko prati ovaj sport zna. Kao trener je radio na Univerzitetu Kanzas, gde je poslednji student, pred doktorovu penziju, bio mladić pod imenom Džon Meklendon.

Zašto pominjem njega?

Zato što je to prvi afroamerički trener u nekom profesionalnom sportu.Džon je kao mali izgubio majku tokom pandemije španskog gripa, pa mu je detinjstvo izgledalo dosta još teže, jer odrastanje u Kanzasu tih godina nije bilo naročito lepo za osobe crne puti. Džon je izrastao u cenjenog trenera i stručnjaka, ali sada neću previše detalja o njegovoj sjajnoj karijeri.

Zapravo, Meklendon je pionir brze košarke, presinga preko celog terena i čuvenog “Four Corner Offense” napada. Ako pitate ljude, većina će reći da je ovaj sistem uveo trenerski gigant Din Smit, sprovodeći ga preko plejmejkera Fila Forda, kada su napada popularno zvali “Ford Corner Offense”.

Džon nikada nije dobio onoliki kredit koliki zaista zaslužuje, prevashodno zato što je svoju karijeru proveo na “crnim” koledžima, dok je košarka još uvek bila odvojena na bele i crne koledže i timove. Kasnije će njegova dostignuća biti priznata, ali iz dva pokušaja.

Džon je koristio košarku kako bi vremenom obrisao rasnu barijeru koja je bila toliko debela da bi se lopta svaki put odbijala o tu liniju. Nikako nije htela da uđe u koš i tim poenom obrisala rasizam. Meklendon je pored toga, što je bio pionir agresivne i brze košarke, bio pionir u neutralisanju rasizma. Tako je organizovao i utakmice za koje javnost nije znala.

“Tajna utakmice” je odigrana u martu, 1944. Kada se Amerika spremala za rat, Džon se spremao za svoju veliku misiju. Organizovao je utakmicu između svog koledža “Severna Karolina za crnce” (upravo tako je bio naziv) i bivših igrača Djuka, koji je bio rezervisan za belce.

Utakmica je planirana za nedelju ujutru, kada je većina ljudi u crkvi. Momci sa Djuka su došli pozajmljenim kolima i koristili su obilazne puteve, kako ne bi bili primećeni. Stigli su u salu u kojoj su ih čekali mlađani momci trenera Meklendona. Karolina je dobila meč rezultatom 88-44. Osim njih nije bilo drugih svedoka, jer gledalaca nije bilo.

“Trener Mek” je bio mentor brojnim afroameričkim trenerima, među kojima je sigurno najpoznatiji Džon Tompson, prvi afroamerički trener koji je osvojio titulu I divizije NCAA. Tompson je postavio svoju čuvenu centarsku školu na Džordžtaunu sa koje su izašli Patrik Juing, Dikembe Mutombo i Alonzo Morning. Hoyasi su doživeli procvat pod trenerom Tompsonom.

Njegov stil igre se smatrao nedisciplinovanim, sve dok ga polako nisu preuzimali beli treneri. Tada je filozofija Trenera Meka bila prihvaćena naširoko kao nešto normalno i nešto što dolazi sa evolucijom košarke. Sve to je napravio u državi na čijem ste ulasku, kada dolazite iz pravca Virdžinije, mogli da vidite tablu “Dobrodošli u Klan državu”.

Južni deo Amerike, od Teksasa do Floride, bio je dobro nafilovan rasizom. Šekil O’Nil je ispričao unikatnu priču koja nam prikazuje svu brutalnost rasizma. Događaj se desio u Teksasu, gde je sve veće, pa tako i rasizam ide do ekstrema.

“Putovali smo u malo mesto u Teksasu na utakmicu. To je bila 1988. godina. Dok smo išli ka školi video sam tranparente ’Umlatite Šeka’, ’Umlatite majmuna’, ’Umlatite gorilu’. Baš pred školom je bilo drvo sa koga je visilo strašilo koje je imalo moj dres na sebi. Rekao sam treneru da lopte idu na mene. Zakucao sam toliko puta, da su morali da menjaju obruč do poluvremena.”

Šok je bio 1950te, kada je vlasnik Seltiksa birao Čaka Kupera na draftu. Boston, koji je bio belački nastrojen, dobio je prvog crnog košarkaša. Postojao je prećutni dogovor da timovi nemaju više od dva crna igrača. Sve je rađeno tajno, ali je svim crnim igračima bilo jasno da je rasizam izuzetno izražen.

Koreni NBA rasizma su krenuli u Bostonu, gde je sudbina htela da karijeru započne gorepomenuti Kuper, kao prvi afroamerički igrač u ligi i tu upravu u dresu tima gde je sve počelo. Samo šest godina posle toga, čuveni Red Ojerbah je trejdovao dva bela igrača za prava na Bila Rasela koji im je doneo 11 titula, plus dve kao trener. I pored toga što će Bil kasnije postati trener Seltiksa i prvi crni trener u NBA ligi, Boston se nije mnogo promenio.

Rasel je nekoliko puta doživeo rasne uvrede, gađanje kuće, oznake Klana na kući, uvredljive poruke napisane na fasadi. Trpeo je i osvajao titule, ali nikada iskonski nije dobio naklon građana Bostona. I kada mu je povučen dres, zahtevao je da to bude privatna ceremonija, jer je smatrao da je izdat od strane građana.

Nije toliko poznat detalj, ali je BIl Rasel bio pionir u borbi protiv rasizma na košarkaškom terenu. Još davne 1961. godine, Bil Rasel je zajedno sa afroameričkim saigračima napustio teren u egzibicionoj utakmici protiv Sent Luis Houksa. To nije bila plejof ili ligaška utakmica, ali je služilo kao vodilja današnjih igračima da slede Raselov primer.

I ne u slučajevima afroamerikanaca, liga je čak u novije vreme pokazivala nerazumevanje za druge kulture, veru i boju kože. Uzmite za primer Mahmuda Abdul Raufa, koji je bio bačen na margine lige kada je odlučio da pokrije lice rukama prilikom intoniranja himne, a onda i sedi na klupi. Iako nikada zvanično nije potvrđeno, jasno je da je to bio razlog njegovog trejda u Kingse, gde se praktično izgubio njegov talenat koji je stavljen u rasistički kavez.

Bivši vlasnik Klipersa, koji je primoran velikim pritiskom javnosti, prodao tim Stivu Balmeru, bio je još jedan slučaj javnog iskazivanja rasizma. Od komentarisanja slika svoje devojke, do nenormalnog umanjenja plate Eldžinu Bejloru, pa preko iznajmljivanja trening prostora isključivo belcima. Čovek koji ima desetine optužbi na svom imenu i prezimenu, samo je još jedan pokazatelj da je rasizam duboko ušao u pore američkog društva.

Na njega se “naslonio” Brus Livenson, bivši vlasnik Houksa, koji je u pismu poslato ostalim vlasnicima naveo, parafraziram, da tim živi od karata koje kupuju belci, a ne crnci. Ovo su neki videli i kao način da se što pre reši franšize. Ali u pismu su jasno provučeni rasistički momenti.

Sve ovo ide do korena rasizma u NBA ligi, od tajnog limitiranja broja afroameričkih u ekipi, do enormnih prava vlasnika da igrače tretiraju kao svoje vlasništvo, vraćajaću se u doba plantaža, koje je prekinula unija igrača koja sada može da traži dovoljno dobre uslove za sebe i stavi sebe u jednaku poziciju u kojoj su vlasnici timova.

NBA ima veliku šansu da postane jedan od simbola jednakosti. NBA mora da se nastavi. Košarka ne može da čeka da se stvari reše. Ako bi košarka čekala, jako dugo bi čekala. Mora da se igra, jer će igrom pokazati da može da pregazi problem rasizma. Košarka i sport su jezici koji rešavaju mnoge prepreke, pa tako može naći način da reši i ovu enormno veliku prepreku.

Ona debela linija koja je delila Džona Meklendona od košarke bez granica, jednaku za svaku rasu i veru je tanja. Lopta sada uđe u taj koš mnogo više puta nego pre 80 godina. Jednom će se desiti da ulazi bez promašaja. A do tada… NBA mora da se nastavi!