Igrao je protiv smrti i činilo se da dobija najtežeg protivnika. Ali taj protivnik je nepobediv, bar fizički. Alfonso je i pored poraza života, ostao večni pobednik. Igrao je kada je bilo najteže. Igrao je za sve koji ga vole i košarku koja mu je dala sve. Niko pre njega, ni posle, nije tako lagano pogađao po evropskim parketima. Zato i trofej nosi njegovo ime.

Kada se Vilijam Volas uputio ka dvoru ser Džona, koji ga je predao Englezima, znao je duboko u sebi da ide u smrt. Ford je bio veliki borac. Isto to hrabro srce, kao da je isčupano Volasu i posađeno u Alfonsa. Ni u jednom momentu se nije predao pred smrtonosnom bolešću. Borio se na terenu žestoko, dok se još žešće borio kada bi se svetla u dvorani ugasila. Mnogi nisu ni znali protiv čega se bori. Na njemu se to nijednom nije videlo. Njegova igra je bila poslednja igra leptira, a svaka je izgledala kao premijerna.

Alfonso je rođen ‘71 u Grinvudu, država Misisipi. Ova država proizvodi najveći broj NBA igrača kada se gleda statistika po glavi stanovnika. I to ubedljivo. Dve godine pre njega, na samom jugu države, rodio se Kris Džekson, poznatiji kao Mahmud Abdul Rauf, koji je do pravog otkrovenja Alfonsa Forda važio za najvećeg šutera koga je ova država proizvela. Iz grada košarke, stigao je Ford koji je poharao koledž terene kao retko ko u istoriji NCAA košarke.

Za većinu dece iz Misisipija, posebno iz Delta dela, jedini izlaz da pobegnu iz nemaštine (90% ruralnog dela), bio je da uspeju u sportu. Bilo kom. Košarka, bejzbol, američki fudbal, važno je samo da počnu ozbiljno da se bave sportom. Nakon srednje škole u rodnom mestu, Al je otišao na Misisipi Veli koledž, kod jednog od legendarnih trenera, Lafejea Striblinga. Trener Strib je u svom malom krugu pratilaca bio jedan od savremenika današnje filozofije košarke, koja se uglavnom oslanjala na napad, slobodan i brz protok lopte i mnogo šuteva za tri poena. Ford je bio idealan igrač za takav sistem. Prirodni strelac, vrlo brzo je postao glavni šraf u Stribovoj mašineriji.

Te sezone je međ Španjolcima ubacivao poštenih 25 poena po utakmici i pokazao da se odlično uklapa u evropsko poimanje košarke. Sledeći ugovor koji je agent “nabacio” bio je u Grčkoj. Liga je tada bila izuzetno kvalitetna, pa nije trebalo previše ubeđivanja da jednu sunčanu državu zameni drugom. Pridružio se Papagajima, omanjem klubu u predrađu Atine. Vođenji majstorskom rukom Alfonsa Forda, klub je stigao čak do sedme pozicije na kraju regularnog dela sezone, dok je Ford postao najbolji strelac lige.

U prvom kolu su savladali favorizovani Peristeri, da bi u sledećem bili poraženi od ekipe PAOK, za koje je tada nastupao naš Peđa Stojaković. Kakav je to bio duel dva istinska šutera i velemajstora. Grčka liga je tada stvarno bila nešto. Na kraju sezone su plasmanom zavredili poziv u Kup Radivoja Koraća. I tada se događa nešto što je izuzetno retko kod sportista. Dijagnostikovana mu je akutna leukemija. Što je najgore, ona je izuzetno retka kod osoba ispod 45 godina. Kod čoveka njegovih godina šansa za petogodišnje preživljavanje se kreće oko 25%. Alfonso je počeo trku života. Trčao je sprint za najjačim protivnikom koga čovek ima.

Suočen je sa surovim saznanjem da boluje od leukemije. Alfonso je hrabro uhvatio u koštac sa bolešću, s tim što je to podrazumevalo godina dana pauze od košarke. Ostao je u Atini, samo je dres Papagaja zamenio dresom Sportinga, koji je dugo tavorio. Tim koji ima solidnu istoriju (Papanikolau je igrao za njih, ali onaj prvi, Dimitrios), imao je puno poverenje u Forda koji im je vratio solidnim 11. mestom beležeći nešto preko 22 poena po meču. Ali to nije bila najveća pobeda za Sporting. Najveća pobeda je bila ta što je Alfonso pobedio opaku bolest. Vratio se kao da nikada nije ni odlazio. Pun snage, pun volje i odlučnosti da pokaže da je to samo bila jedna od životnih prepreka.

Posle samo jedne sezone se preselio u Peristeri. Trener Pedulakis je na okupu ima fino kvalitetan tim. Naravno, prva zvezda je bio Ford. Beležeći nešto preko 26 poena po meču, vodio je tim do osmine finala Kupa Koraća. Na kraju sezone, tim je plasmanom dospeo u Evroligu, koja je tada prvi put upoznala Alfonsa Forda i sklopila neraskidivu vezu koja i dan danas postoji. Ford je Evroligi dao sve ono što je Evroliga ikada zahtevala - toliko dobar strelac da će bez obzira na navijačko opredeljenje ljudi dolaziti da gledaju takvog igrača.

Peristeri se pojačao sa jednim od meni najdražih igrača, Bajronom Dinkinsom. U tandemu sa Fordom je izgledalo kao najlepša muzika. Zvuk škripe patike, udara lopte u parket, plesa Dinkinsa i cepanja mrežice Forda, bila je vrhunska košarkaška predstava. Tri sezone zaredom, Alfonso je bio prvi strelac grčke lige. Sa pobedom manje od Fortituda, zauzeli su drugo mesto u grupi. U tesnom porazu od jake Taukeramike u osmini finala, Ford je ubacio čak 41 poen, čime je postavio svoj lični rekord i tadašnji Evrolige. Savršeno dobro se znalo da Peristeri nema teorijsku šansu da ga zadrži u svojim redovima posle ovakve sezone. Na kraju sezone ih je ponovo doveo u priliku da igraju Evroligu i preselio se u jedan od dva najveća grčka kluba - Olimpijakos.

Kao najbolji strelac grčkog prvenstva i Evroligu, mogao je da bira gde će nastaviti karijeru. Braća su otvorila novčanik i platilo ogroman iznos od 12 miliona dolara po sezoni, što je bio najviši ugovor za igrača, nakon što će oni par godina kasnije potpisati Džoša Čildresa za 20 miliona. Ford je prvi put u karijeru skočio na 40% šuta za tri poena i ubedljivo bio najbolji igrač Olimpijakosa. U finalu domaće lige, AEK je predvođen Holden i čuvenim tandemom Dikudis - Kakjuzis, podržani Betsom i Komazecom odneo pobedu u pet utakmica od kojih se ne zna koja je bila bolja. Ford je osvojio MVP prizananje i Kup, ali je titula ostala nedostižan san.

Ponovio je svoju maestralnu šutersku kliniku, te je opet bio najbolji strelac Evrolige i izabran u prvu petorku. Takmičenje u elitnom takmičenju je završeno posle grupnog razigravanja i to zbog poraza od Union Olimpije, kojoj je to bila jedina pobeda. Ništa nije moglo da spreči taj poraz pored pet trojki i 29 poena posebno inspirisanog Bena Udriha u utakmici koja je samo Olimpijakosu značila. So na ranu je bilo to što je Panatinaikosa, predvođen Bodirogom osvojio Evroligu.

Posle samo sezone, Ford je odlučio da zemlju sirtakija, maslina i tirkizno plavog mora, zameni zemljom vina, paste i vespi, Italijom. Montepaski SIjena je rešila da odreši kesu i dovede prvog strelca Evrope i skakačku mašinu. Ford i Jahović aka Turdžan postali su članovi Sijene i šou je mogao da počne. Jedan da šutira, drugi da skače. Iako su proseci poena opali, Ford se više podredio timu. Sijena se kroz iglene uši provukla kroz prvu grupnu fazu Evrolige. Tada ga je Miloš Vujanić smenio sa liste prvog strelca, ali je Sijena posle sjajne predstave u razigravanju stigla do Fajnal Fora, gde su pobedili u utakmici za treće mesto. Domaća titula je i dalje ostala nedosanjan san, jer je upravo njegova loša igra protvi Benetona kumovala laganom porazu u četiri utakmice.

Ford je ponovo promenio dres, ali je ostao u istoj državi. Potpisao je za Skavolini, iako je povratak leukemije bio snažniji nego prvi put. Ford je nadljudskim naporima igrao utakmice kao da je potpuno zdrav. Kada bi otišao na klupu, mogli ste da vidite da je jedva gledao na oči, ali kada bi kročio na parket zaboravio bi na sve i plesao ne znajući koji meč će biti onaj poslednji. Danijel Heket, koji je rođen u Italiji, seća se kada je po dolasku Forda, on otišao u SAD na studije. Samo je razmišljao o letnjoj pauzi i trenutku kada će moći da se vrati kući kako bi se slikao sa svojim idolom.

Ćinćarini, koji je tada postao ćlan Skavolinija (Đorđević i Marko Milić su takođe bili tada u dresu tima iz Pezara), kaže da niko od igrača i trenera nije znao da je Ford ponovo bolestan. Za to je znao samo timski doktor koji je zamoljen da ćuti i to je znao samo tako što je nabavljao lekove Alu. BIlo je danas kada zbog simptoma bolesti nije mogao da ustane iz kreveta, ali bi otišao na utakmicu i zabio 30 poena. Propustio je mali broj ligaških utakmica i jednu plejof utakmicu. Skavolini je završio sezonu kao četvrti na tabeli. Skavolini je stigao do polufinala domaće lige, gde je Ford u pretposlednjoj utakmici ubacio čak 27 poena.

Odveo je Skavolini u Evroligu i ubrzo zatim zatvorio oči u Memfisu sa samo 32 godine. Poslednja poruka koju je poslao navijačima bila je teška i nekako je navodila da je moguće da Forda više nećemo videti na parketima širom Evrope. Ali u tom momentu niko nije mislio da će Alfonso izgubiti veliku bitku koju je vodio. Jednostavno kada bi ga videli ne bi verovali da takav čovek može da poklekne.

Tamo gde je dao najviše, nosio je dresove crvene boje. Boje krvi. I ta boja ga je izdala. Njegova sopstvena krv ga ja izdala. Samo dve nedelje posle saopštenja stigla je vest da je Alfonso preminuo u krugu porodicu. Sedam godina je trajala džinovska borba sa leukemijom, dok se istovremeno borio na parketu. Dobijao je bitke sa smrću iz godine u godinu, nadajući se da će njegova čelična volja i hrabro srce dobiti rat. Uprkos prognozama da će opet igrati, postao je najbolji strelac Evrolige postavljajući standarde koji su tek današnjim poimanjem košarke oboreni.

Trofej najboljeg strelac Evrolige nosi njegovo ime, a upravo je njegov zemljak koji je posle njega došao u Skavolini, Čarls Smit, osvojio ovu titulu nakon smrti Alfonsa Forda. Svi koji u godinama iza ponesu ovu laskavu titulu osete u sebi duh Alfonsa Forda. Duh koji nije želeo da se preda i klekne pred nemilosrdnim protivnikom. Sve ono što je Ford radio nije za kolumne, to je za film. Ono što je on uspeo nije nikome pošlo za rukom. Kada smrtno bolesni ulazite na teren i ubacujete poen za poenom, onda ste pobedili. Pobedili ste u očima svih onih koji vole košarku.

Otišao je tiho, kao što je živeo. Suprotno od toga je bila njegova igra u kojoj je ruka Alfonsa Forda uvek bila "vruća". Pored svega, Alfonso nas je naučio mnogo. Svi imamo probleme, manje ili veće. Ali on nas je naučio da koliko god problem bio veliki, ne možeš stajati i čekati. Ne možeš mu dati priliku da bude veći od tebe. Moraš se sa njim suočiti i pokušati da ga pobediš. Samo tako ćeš i poražen biti miran, jer si znao da si sve uradio. Počivaj u miru, veliki čoveće!

Igrao je protiv smrti i činilo se da dobija najtežeg protivnika. Ali taj protivnik je nepobediv, bar fizički. Alfonso je i pored poraza života, ostao večni pobednik. Igrao je kada je bilo najteže. Igrao je za sve koji ga vole i košarku koja mu je dala sve. Niko pre njega, ni posle, nije tako lagano pogađao po evropskim parketima. Zato i trofej nosi njegovo ime.

Kada se Vilijam Volas uputio ka dvoru ser Džona, koji ga je predao Englezima, znao je duboko u sebi da ide u smrt. Ford je bio veliki borac. Isto to hrabro srce, kao da je isčupano Volasu i posađeno u Alfonsa. Ni u jednom momentu se nije predao pred smrtonosnom bolešću. Borio se na terenu žestoko, dok se još žešće borio kada bi se svetla u dvorani ugasila. Mnogi nisu ni znali protiv čega se bori. Na njemu se to nijednom nije videlo. Njegova igra je bila poslednja igra leptira, a svaka je izgledala kao premijerna.

Alfonso je rođen ‘71 u Grinvudu, država Misisipi. Ova država proizvodi najveći broj NBA igrača kada se gleda statistika po glavi stanovnika. I to ubedljivo. Dve godine pre njega, na samom jugu države, rodio se Kris Džekson, poznatiji kao Mahmud Abdul Rauf, koji je do pravog otkrovenja Alfonsa Forda važio za najvećeg šutera koga je ova država proizvela. Iz grada košarke, stigao je Ford koji je poharao koledž terene kao retko ko u istoriji NCAA košarke.

Za većinu dece iz Misisipija, posebno iz Delta dela, jedini izlaz da pobegnu iz nemaštine (90% ruralnog dela), bio je da uspeju u sportu. Bilo kom. Košarka, bejzbol, američki fudbal, važno je samo da počnu ozbiljno da se bave sportom. Nakon srednje škole u rodnom mestu, Al je otišao na Misisipi Veli koledž, kod jednog od legendarnih trenera, Lafejea Striblinga. Trener Strib je u svom malom krugu pratilaca bio jedan od savremenika današnje filozofije košarke, koja se uglavnom oslanjala na napad, slobodan i brz protok lopte i mnogo šuteva za tri poena. Ford je bio idealan igrač za takav sistem. Prirodni strelac, vrlo brzo je postao glavni šraf u Stribovoj mašineriji.

Te sezone je međ Španjolcima ubacivao poštenih 25 poena po utakmici i pokazao da se odlično uklapa u evropsko poimanje košarke. Sledeći ugovor koji je agent “nabacio” bio je u Grčkoj. Liga je tada bila izuzetno kvalitetna, pa nije trebalo previše ubeđivanja da jednu sunčanu državu zameni drugom. Pridružio se Papagajima, omanjem klubu u predrađu Atine. Vođenji majstorskom rukom Alfonsa Forda, klub je stigao čak do sedme pozicije na kraju regularnog dela sezone, dok je Ford postao najbolji strelac lige.

U prvom kolu su savladali favorizovani Peristeri, da bi u sledećem bili poraženi od ekipe PAOK, za koje je tada nastupao naš Peđa Stojaković. Kakav je to bio duel dva istinska šutera i velemajstora. Grčka liga je tada stvarno bila nešto. Na kraju sezone su plasmanom zavredili poziv u Kup Radivoja Koraća. I tada se događa nešto što je izuzetno retko kod sportista. Dijagnostikovana mu je akutna leukemija. Što je najgore, ona je izuzetno retka kod osoba ispod 45 godina. Kod čoveka njegovih godina šansa za petogodišnje preživljavanje se kreće oko 25%. Alfonso je počeo trku života. Trčao je sprint za najjačim protivnikom koga čovek ima.

Suočen je sa surovim saznanjem da boluje od leukemije. Alfonso je hrabro uhvatio u koštac sa bolešću, s tim što je to podrazumevalo godina dana pauze od košarke. Ostao je u Atini, samo je dres Papagaja zamenio dresom Sportinga, koji je dugo tavorio. Tim koji ima solidnu istoriju (Papanikolau je igrao za njih, ali onaj prvi, Dimitrios), imao je puno poverenje u Forda koji im je vratio solidnim 11. mestom beležeći nešto preko 22 poena po meču. Ali to nije bila najveća pobeda za Sporting. Najveća pobeda je bila ta što je Alfonso pobedio opaku bolest. Vratio se kao da nikada nije ni odlazio. Pun snage, pun volje i odlučnosti da pokaže da je to samo bila jedna od životnih prepreka.

Posle samo jedne sezone se preselio u Peristeri. Trener Pedulakis je na okupu ima fino kvalitetan tim. Naravno, prva zvezda je bio Ford. Beležeći nešto preko 26 poena po meču, vodio je tim do osmine finala Kupa Koraća. Na kraju sezone, tim je plasmanom dospeo u Evroligu, koja je tada prvi put upoznala Alfonsa Forda i sklopila neraskidivu vezu koja i dan danas postoji. Ford je Evroligi dao sve ono što je Evroliga ikada zahtevala - toliko dobar strelac da će bez obzira na navijačko opredeljenje ljudi dolaziti da gledaju takvog igrača.

Peristeri se pojačao sa jednim od meni najdražih igrača, Bajronom Dinkinsom. U tandemu sa Fordom je izgledalo kao najlepša muzika. Zvuk škripe patike, udara lopte u parket, plesa Dinkinsa i cepanja mrežice Forda, bila je vrhunska košarkaška predstava. Tri sezone zaredom, Alfonso je bio prvi strelac grčke lige. Sa pobedom manje od Fortituda, zauzeli su drugo mesto u grupi. U tesnom porazu od jake Taukeramike u osmini finala, Ford je ubacio čak 41 poen, čime je postavio svoj lični rekord i tadašnji Evrolige. Savršeno dobro se znalo da Peristeri nema teorijsku šansu da ga zadrži u svojim redovima posle ovakve sezone. Na kraju sezone ih je ponovo doveo u priliku da igraju Evroligu i preselio se u jedan od dva najveća grčka kluba - Olimpijakos.

Kao najbolji strelac grčkog prvenstva i Evroligu, mogao je da bira gde će nastaviti karijeru. Braća su otvorila novčanik i platilo ogroman iznos od 12 miliona dolara po sezoni, što je bio najviši ugovor za igrača, nakon što će oni par godina kasnije potpisati Džoša Čildresa za 20 miliona. Ford je prvi put u karijeru skočio na 40% šuta za tri poena i ubedljivo bio najbolji igrač Olimpijakosa. U finalu domaće lige, AEK je predvođen Holden i čuvenim tandemom Dikudis - Kakjuzis, podržani Betsom i Komazecom odneo pobedu u pet utakmica od kojih se ne zna koja je bila bolja. Ford je osvojio MVP prizananje i Kup, ali je titula ostala nedostižan san.

Ponovio je svoju maestralnu šutersku kliniku, te je opet bio najbolji strelac Evrolige i izabran u prvu petorku. Takmičenje u elitnom takmičenju je završeno posle grupnog razigravanja i to zbog poraza od Union Olimpije, kojoj je to bila jedina pobeda. Ništa nije moglo da spreči taj poraz pored pet trojki i 29 poena posebno inspirisanog Bena Udriha u utakmici koja je samo Olimpijakosu značila. So na ranu je bilo to što je Panatinaikosa, predvođen Bodirogom osvojio Evroligu.

Posle samo sezone, Ford je odlučio da zemlju sirtakija, maslina i tirkizno plavog mora, zameni zemljom vina, paste i vespi, Italijom. Montepaski SIjena je rešila da odreši kesu i dovede prvog strelca Evrope i skakačku mašinu. Ford i Jahović aka Turdžan postali su članovi Sijene i šou je mogao da počne. Jedan da šutira, drugi da skače. Iako su proseci poena opali, Ford se više podredio timu. Sijena se kroz iglene uši provukla kroz prvu grupnu fazu Evrolige. Tada ga je Miloš Vujanić smenio sa liste prvog strelca, ali je Sijena posle sjajne predstave u razigravanju stigla do Fajnal Fora, gde su pobedili u utakmici za treće mesto. Domaća titula je i dalje ostala nedosanjan san, jer je upravo njegova loša igra protvi Benetona kumovala laganom porazu u četiri utakmice.

Ford je ponovo promenio dres, ali je ostao u istoj državi. Potpisao je za Skavolini, iako je povratak leukemije bio snažniji nego prvi put. Ford je nadljudskim naporima igrao utakmice kao da je potpuno zdrav. Kada bi otišao na klupu, mogli ste da vidite da je jedva gledao na oči, ali kada bi kročio na parket zaboravio bi na sve i plesao ne znajući koji meč će biti onaj poslednji. Danijel Heket, koji je rođen u Italiji, seća se kada je po dolasku Forda, on otišao u SAD na studije. Samo je razmišljao o letnjoj pauzi i trenutku kada će moći da se vrati kući kako bi se slikao sa svojim idolom.

Ćinćarini, koji je tada postao ćlan Skavolinija (Đorđević i Marko Milić su takođe bili tada u dresu tima iz Pezara), kaže da niko od igrača i trenera nije znao da je Ford ponovo bolestan. Za to je znao samo timski doktor koji je zamoljen da ćuti i to je znao samo tako što je nabavljao lekove Alu. BIlo je danas kada zbog simptoma bolesti nije mogao da ustane iz kreveta, ali bi otišao na utakmicu i zabio 30 poena. Propustio je mali broj ligaških utakmica i jednu plejof utakmicu. Skavolini je završio sezonu kao četvrti na tabeli. Skavolini je stigao do polufinala domaće lige, gde je Ford u pretposlednjoj utakmici ubacio čak 27 poena.

Odveo je Skavolini u Evroligu i ubrzo zatim zatvorio oči u Memfisu sa samo 32 godine. Poslednja poruka koju je poslao navijačima bila je teška i nekako je navodila da je moguće da Forda više nećemo videti na parketima širom Evrope. Ali u tom momentu niko nije mislio da će Alfonso izgubiti veliku bitku koju je vodio. Jednostavno kada bi ga videli ne bi verovali da takav čovek može da poklekne.

Tamo gde je dao najviše, nosio je dresove crvene boje. Boje krvi. I ta boja ga je izdala. Njegova sopstvena krv ga ja izdala. Samo dve nedelje posle saopštenja stigla je vest da je Alfonso preminuo u krugu porodicu. Sedam godina je trajala džinovska borba sa leukemijom, dok se istovremeno borio na parketu. Dobijao je bitke sa smrću iz godine u godinu, nadajući se da će njegova čelična volja i hrabro srce dobiti rat. Uprkos prognozama da će opet igrati, postao je najbolji strelac Evrolige postavljajući standarde koji su tek današnjim poimanjem košarke oboreni.

Trofej najboljeg strelac Evrolige nosi njegovo ime, a upravo je njegov zemljak koji je posle njega došao u Skavolini, Čarls Smit, osvojio ovu titulu nakon smrti Alfonsa Forda. Svi koji u godinama iza ponesu ovu laskavu titulu osete u sebi duh Alfonsa Forda. Duh koji nije želeo da se preda i klekne pred nemilosrdnim protivnikom. Sve ono što je Ford radio nije za kolumne, to je za film. Ono što je on uspeo nije nikome pošlo za rukom. Kada smrtno bolesni ulazite na teren i ubacujete poen za poenom, onda ste pobedili. Pobedili ste u očima svih onih koji vole košarku.

Otišao je tiho, kao što je živeo. Suprotno od toga je bila njegova igra u kojoj je ruka Alfonsa Forda uvek bila "vruća". Pored svega, Alfonso nas je naučio mnogo. Svi imamo probleme, manje ili veće. Ali on nas je naučio da koliko god problem bio veliki, ne možeš stajati i čekati. Ne možeš mu dati priliku da bude veći od tebe. Moraš se sa njim suočiti i pokušati da ga pobediš. Samo tako ćeš i poražen biti miran, jer si znao da si sve uradio. Počivaj u miru, veliki čoveće!

Igrao je protiv smrti i činilo se da dobija najtežeg protivnika. Ali taj protivnik je nepobediv, bar fizički. Alfonso je i pored poraza života, ostao večni pobednik. Igrao je kada je bilo najteže. Igrao je za sve koji ga vole i košarku koja mu je dala sve. Niko pre njega, ni posle, nije tako lagano pogađao po evropskim parketima. Zato i trofej nosi njegovo ime.

Kada se Vilijam Volas uputio ka dvoru ser Džona, koji ga je predao Englezima, znao je duboko u sebi da ide u smrt. Ford je bio veliki borac. Isto to hrabro srce, kao da je isčupano Volasu i posađeno u Alfonsa. Ni u jednom momentu se nije predao pred smrtonosnom bolešću. Borio se na terenu žestoko, dok se još žešće borio kada bi se svetla u dvorani ugasila. Mnogi nisu ni znali protiv čega se bori. Na njemu se to nijednom nije videlo. Njegova igra je bila poslednja igra leptira, a svaka je izgledala kao premijerna.

Alfonso je rođen ‘71 u Grinvudu, država Misisipi. Ova država proizvodi najveći broj NBA igrača kada se gleda statistika po glavi stanovnika. I to ubedljivo. Dve godine pre njega, na samom jugu države, rodio se Kris Džekson, poznatiji kao Mahmud Abdul Rauf, koji je do pravog otkrovenja Alfonsa Forda važio za najvećeg šutera koga je ova država proizvela. Iz grada košarke, stigao je Ford koji je poharao koledž terene kao retko ko u istoriji NCAA košarke.

Za većinu dece iz Misisipija, posebno iz Delta dela, jedini izlaz da pobegnu iz nemaštine (90% ruralnog dela), bio je da uspeju u sportu. Bilo kom. Košarka, bejzbol, američki fudbal, važno je samo da počnu ozbiljno da se bave sportom. Nakon srednje škole u rodnom mestu, Al je otišao na Misisipi Veli koledž, kod jednog od legendarnih trenera, Lafejea Striblinga. Trener Strib je u svom malom krugu pratilaca bio jedan od savremenika današnje filozofije košarke, koja se uglavnom oslanjala na napad, slobodan i brz protok lopte i mnogo šuteva za tri poena. Ford je bio idealan igrač za takav sistem. Prirodni strelac, vrlo brzo je postao glavni šraf u Stribovoj mašineriji.

Te sezone je međ Španjolcima ubacivao poštenih 25 poena po utakmici i pokazao da se odlično uklapa u evropsko poimanje košarke. Sledeći ugovor koji je agent “nabacio” bio je u Grčkoj. Liga je tada bila izuzetno kvalitetna, pa nije trebalo previše ubeđivanja da jednu sunčanu državu zameni drugom. Pridružio se Papagajima, omanjem klubu u predrađu Atine. Vođenji majstorskom rukom Alfonsa Forda, klub je stigao čak do sedme pozicije na kraju regularnog dela sezone, dok je Ford postao najbolji strelac lige.

U prvom kolu su savladali favorizovani Peristeri, da bi u sledećem bili poraženi od ekipe PAOK, za koje je tada nastupao naš Peđa Stojaković. Kakav je to bio duel dva istinska šutera i velemajstora. Grčka liga je tada stvarno bila nešto. Na kraju sezone su plasmanom zavredili poziv u Kup Radivoja Koraća. I tada se događa nešto što je izuzetno retko kod sportista. Dijagnostikovana mu je akutna leukemija. Što je najgore, ona je izuzetno retka kod osoba ispod 45 godina. Kod čoveka njegovih godina šansa za petogodišnje preživljavanje se kreće oko 25%. Alfonso je počeo trku života. Trčao je sprint za najjačim protivnikom koga čovek ima.

Suočen je sa surovim saznanjem da boluje od leukemije. Alfonso je hrabro uhvatio u koštac sa bolešću, s tim što je to podrazumevalo godina dana pauze od košarke. Ostao je u Atini, samo je dres Papagaja zamenio dresom Sportinga, koji je dugo tavorio. Tim koji ima solidnu istoriju (Papanikolau je igrao za njih, ali onaj prvi, Dimitrios), imao je puno poverenje u Forda koji im je vratio solidnim 11. mestom beležeći nešto preko 22 poena po meču. Ali to nije bila najveća pobeda za Sporting. Najveća pobeda je bila ta što je Alfonso pobedio opaku bolest. Vratio se kao da nikada nije ni odlazio. Pun snage, pun volje i odlučnosti da pokaže da je to samo bila jedna od životnih prepreka.

Posle samo jedne sezone se preselio u Peristeri. Trener Pedulakis je na okupu ima fino kvalitetan tim. Naravno, prva zvezda je bio Ford. Beležeći nešto preko 26 poena po meču, vodio je tim do osmine finala Kupa Koraća. Na kraju sezone, tim je plasmanom dospeo u Evroligu, koja je tada prvi put upoznala Alfonsa Forda i sklopila neraskidivu vezu koja i dan danas postoji. Ford je Evroligi dao sve ono što je Evroliga ikada zahtevala - toliko dobar strelac da će bez obzira na navijačko opredeljenje ljudi dolaziti da gledaju takvog igrača.

Peristeri se pojačao sa jednim od meni najdražih igrača, Bajronom Dinkinsom. U tandemu sa Fordom je izgledalo kao najlepša muzika. Zvuk škripe patike, udara lopte u parket, plesa Dinkinsa i cepanja mrežice Forda, bila je vrhunska košarkaška predstava. Tri sezone zaredom, Alfonso je bio prvi strelac grčke lige. Sa pobedom manje od Fortituda, zauzeli su drugo mesto u grupi. U tesnom porazu od jake Taukeramike u osmini finala, Ford je ubacio čak 41 poen, čime je postavio svoj lični rekord i tadašnji Evrolige. Savršeno dobro se znalo da Peristeri nema teorijsku šansu da ga zadrži u svojim redovima posle ovakve sezone. Na kraju sezone ih je ponovo doveo u priliku da igraju Evroligu i preselio se u jedan od dva najveća grčka kluba - Olimpijakos.

Kao najbolji strelac grčkog prvenstva i Evroligu, mogao je da bira gde će nastaviti karijeru. Braća su otvorila novčanik i platilo ogroman iznos od 12 miliona dolara po sezoni, što je bio najviši ugovor za igrača, nakon što će oni par godina kasnije potpisati Džoša Čildresa za 20 miliona. Ford je prvi put u karijeru skočio na 40% šuta za tri poena i ubedljivo bio najbolji igrač Olimpijakosa. U finalu domaće lige, AEK je predvođen Holden i čuvenim tandemom Dikudis - Kakjuzis, podržani Betsom i Komazecom odneo pobedu u pet utakmica od kojih se ne zna koja je bila bolja. Ford je osvojio MVP prizananje i Kup, ali je titula ostala nedostižan san.

Ponovio je svoju maestralnu šutersku kliniku, te je opet bio najbolji strelac Evrolige i izabran u prvu petorku. Takmičenje u elitnom takmičenju je završeno posle grupnog razigravanja i to zbog poraza od Union Olimpije, kojoj je to bila jedina pobeda. Ništa nije moglo da spreči taj poraz pored pet trojki i 29 poena posebno inspirisanog Bena Udriha u utakmici koja je samo Olimpijakosu značila. So na ranu je bilo to što je Panatinaikosa, predvođen Bodirogom osvojio Evroligu.

Posle samo sezone, Ford je odlučio da zemlju sirtakija, maslina i tirkizno plavog mora, zameni zemljom vina, paste i vespi, Italijom. Montepaski SIjena je rešila da odreši kesu i dovede prvog strelca Evrope i skakačku mašinu. Ford i Jahović aka Turdžan postali su članovi Sijene i šou je mogao da počne. Jedan da šutira, drugi da skače. Iako su proseci poena opali, Ford se više podredio timu. Sijena se kroz iglene uši provukla kroz prvu grupnu fazu Evrolige. Tada ga je Miloš Vujanić smenio sa liste prvog strelca, ali je Sijena posle sjajne predstave u razigravanju stigla do Fajnal Fora, gde su pobedili u utakmici za treće mesto. Domaća titula je i dalje ostala nedosanjan san, jer je upravo njegova loša igra protvi Benetona kumovala laganom porazu u četiri utakmice.

Ford je ponovo promenio dres, ali je ostao u istoj državi. Potpisao je za Skavolini, iako je povratak leukemije bio snažniji nego prvi put. Ford je nadljudskim naporima igrao utakmice kao da je potpuno zdrav. Kada bi otišao na klupu, mogli ste da vidite da je jedva gledao na oči, ali kada bi kročio na parket zaboravio bi na sve i plesao ne znajući koji meč će biti onaj poslednji. Danijel Heket, koji je rođen u Italiji, seća se kada je po dolasku Forda, on otišao u SAD na studije. Samo je razmišljao o letnjoj pauzi i trenutku kada će moći da se vrati kući kako bi se slikao sa svojim idolom.

Ćinćarini, koji je tada postao ćlan Skavolinija (Đorđević i Marko Milić su takođe bili tada u dresu tima iz Pezara), kaže da niko od igrača i trenera nije znao da je Ford ponovo bolestan. Za to je znao samo timski doktor koji je zamoljen da ćuti i to je znao samo tako što je nabavljao lekove Alu. BIlo je danas kada zbog simptoma bolesti nije mogao da ustane iz kreveta, ali bi otišao na utakmicu i zabio 30 poena. Propustio je mali broj ligaških utakmica i jednu plejof utakmicu. Skavolini je završio sezonu kao četvrti na tabeli. Skavolini je stigao do polufinala domaće lige, gde je Ford u pretposlednjoj utakmici ubacio čak 27 poena.

Odveo je Skavolini u Evroligu i ubrzo zatim zatvorio oči u Memfisu sa samo 32 godine. Poslednja poruka koju je poslao navijačima bila je teška i nekako je navodila da je moguće da Forda više nećemo videti na parketima širom Evrope. Ali u tom momentu niko nije mislio da će Alfonso izgubiti veliku bitku koju je vodio. Jednostavno kada bi ga videli ne bi verovali da takav čovek može da poklekne.

Tamo gde je dao najviše, nosio je dresove crvene boje. Boje krvi. I ta boja ga je izdala. Njegova sopstvena krv ga ja izdala. Samo dve nedelje posle saopštenja stigla je vest da je Alfonso preminuo u krugu porodicu. Sedam godina je trajala džinovska borba sa leukemijom, dok se istovremeno borio na parketu. Dobijao je bitke sa smrću iz godine u godinu, nadajući se da će njegova čelična volja i hrabro srce dobiti rat. Uprkos prognozama da će opet igrati, postao je najbolji strelac Evrolige postavljajući standarde koji su tek današnjim poimanjem košarke oboreni.

Trofej najboljeg strelac Evrolige nosi njegovo ime, a upravo je njegov zemljak koji je posle njega došao u Skavolini, Čarls Smit, osvojio ovu titulu nakon smrti Alfonsa Forda. Svi koji u godinama iza ponesu ovu laskavu titulu osete u sebi duh Alfonsa Forda. Duh koji nije želeo da se preda i klekne pred nemilosrdnim protivnikom. Sve ono što je Ford radio nije za kolumne, to je za film. Ono što je on uspeo nije nikome pošlo za rukom. Kada smrtno bolesni ulazite na teren i ubacujete poen za poenom, onda ste pobedili. Pobedili ste u očima svih onih koji vole košarku.

Otišao je tiho, kao što je živeo. Suprotno od toga je bila njegova igra u kojoj je ruka Alfonsa Forda uvek bila "vruća". Pored svega, Alfonso nas je naučio mnogo. Svi imamo probleme, manje ili veće. Ali on nas je naučio da koliko god problem bio veliki, ne možeš stajati i čekati. Ne možeš mu dati priliku da bude veći od tebe. Moraš se sa njim suočiti i pokušati da ga pobediš. Samo tako ćeš i poražen biti miran, jer si znao da si sve uradio. Počivaj u miru, veliki čoveće!