Imao sam tu sreću da sam rođen u Beogradu, prestonici zemlje koja nije bila prvak samo u sportu u kom nije htela, poput kriketa ili badmintona.
Ovaj grad ispraćao je i dočekivao generacija velikih sportista i sportistkinja, u njemu žive evropski i svetski šampioni na nekoliko različitih adresa, tako da su burne emocije bile sastavni deo odrastanja - bilo na tribinama, bilo uz TV.
Čini mi se da je bilo nemoguće ne zavoleti sport, a to je često značilo i navijanje i nerviranje za ljude i timove koji nemaju baš nikakve veze sa SFRJ, SRJ, SCG i Srbijom - koliko ih je bilo do sada.
SUTRA: 5 FUDBALERA KOJE NE MOGU DA PODNESEM
Skoro sam se, kopajući arhivske fotografije za neke od brojnih tekstova o prošlim vremenima, jer u ovom prvi put nema ni "s" od sporta, prisetio sa koliko strasti i emocija sam pratio neka stara finala i slavio neke naizgled nebitne pobede, kao da su naše i moje, lične.
Odmah mi je na pamet palo ono finale Vimbldona iz 2001, koje sam gledao na moru sa mama Ljiljom, dok se sestra sunčala, a ćale bio zauzet poslom u Beogradu, pa finala Eurobasketa u Areni te 2005. na koje sam otišao mrzovoljan, a kući došao ushićen kao da smo ga igrali mi.
Bilo je tu još nekoliko tuđih pobeda, koje su mi bile drage kao naše iz razloga koje ni danas ne umem da objasnim. Možda će biti jasnije, ako o njima nešto napišem.
London, 9. jul 2001.
Gorana Ivaniševića sam pamtio iz poslednjih godina pred rat, kada je sa Bobom Živojinovićem igrao u Dejvis kup reprezentaciji. Sećam se da sam kao klinac i gledao neke mečeve u "Pioniru", ali ne i protiv koga.
Uglavnom smo gubili kada je bilo najvažnije, ali je tenis bio retka prilika kada je i mama gledala sport sa nama.
I to, nažalost, postala retkost od kada je Ginter Parke napao Moniku Seleš nožem sa leđa i praktično okončao karijeru omiljene sportistkinje u našoj kući. Mama i danas pomene mučnu scenu iz Hamburga 1993.
Osam godina kasnije televizor samo bio upaljen u trenutku kada je počelo još jedno vimbldonsko finale Gorana Ivaniševića i da niko nije preterano obraćao pažnju na to. Ako se ne varam, meč je počeo prilično rano, već oko podneva.
Dva sata kasnije Ljiki i ja bili smo prikovani ispred ekrana.
Bez ikakvog dogovora, spontano kao što se tog dana i publika na tribinama određivala za svog favorita kako je meč odmicao, navijali smo da "Zec" konačno uzme tu titulu. Do trenutka kada je Ivanišević kao dobitnik "specijalne pozivnice" konačno slomio servis Patrika Raftera, na 7:7 u petom setu, ona je više puta odustajala, odlazila da nešto uradi u kuhinji, da vidi gde je Ivana, ali bi se uvek nekako vratila.
Na 9:7, Goran je pao na ono što je ostalo od trave posle servis-volej istrebljivanja sa Australijancem, a nas dvoje skočili kao da je i dalje bio naš.
Jokohama, 30. jun 2002.
Kad si mali i zavoliš fudbal, po pravilu zavoliš i neku stranu reprezentaciju, iako nemaš neki poseban povod za to. Klinci se, onda i danas, najčešće dele na one koji su se ložili na Brazil i one koji su se ložili na Argentinu.
Ja sam bio ovaj drugi.
Ali, gledajući prvo Svetsko prvenstvo u fudbalu održano u dve zemlje, Japanu i Južnoj Koreji, nisam u početku primetio koliko mi se dopala "RRR" navala Brazila sve dok se nisu našalili sa Englezima u četvrtfinalu.
Do finala, gotovo da sam bio zabrinut od pomisli na to da bi onakva Nemačka, sa Jeremisom, Fringsom, Hamanom, Linkeom, Bodeom, Šnajderom i Kanom mogla da postane šampion sveta, daleko bilo... Igrao je i Karsten Ramelov!
To je velika fudbalska nacija, ali budimo realni - bilo je nemoguće ne navijati za Rivalda i Ronaldinja kao da su naši, dok je Ronaldo od dana u Ineru bio i ostao moj.
Možda je malo pomogao i onaj Brazilov dres, koji bi i danas bio top.
Finale sam gledao sam kod kuće i nije bilo baš prijatno kad je Oliver Nojvil "nategao" sa preko 25 metara, a bolji od dva golmana u finalu, Markos, uz pomoć stative sačuvao mrežu pri 0:0.
Ronaldo, sa onom najboljom odvratnom frizurom u istoriji Mundijala, nije se proslavio u prve tri šanse i pomislio sam da će ponovo "pući" pod pritiskom, kao 1998. u Parizu.
Međutim...
Najbolji fudbaler kog sam ikada video uživo se zainatio da to i dokaže, uzeo Hamanu loptu sa leđa na 30 metara od njihovog gola, odigrao za Rivalda, ovaj nategao iz topa svom snagom tako da je Ronaldu stigla nagrada za trud pravo od Kanovih grudi za 1:0.
Posle je Rivaldo preskočio loptu sa leve strane, koju je poslao igrač zbog kog je Žuninjo ostao na klupi, Kleverson, a "devetka" još jednom rutinski matirala čoveka koji će na zaprepašćenje mnogih biti proglašen za najboljeg igrača turnira, koji je upravo osvojila reprezentacija sa Rivaldom, Ronaldinjom i pravim Ronaldom.
Njega to nije preterano zanimalo, radovao se petoj tituli prvaka sveta sa svojima, a meni bilo drago kao da su naši.
Atina, 27. avgust 2004.
I naši su te 2002. postali prvaci sveta, samo u košarci i to posle mnogo više drame u finalu. Slagao bih da kažem da mi je Argentinaca bilo žao posle Indijanapolisa, ne bi ni njima bilo žao nas, ali slagao bih i da kažem da mi nije bilo drago kada su dve godine kasnije u Atini izbacili Amerikance i konačno osvojili zlato.
Da, znam, izbacili su ih u polufinalu, ali nisam pogrešio. Tog dana su postali olimpijski šampioni, samo im je zlato dodeljeno posle finala sa Italijanima.
Naš debakl najavio je Manu Đinobili još u grupnoj fazi, kada nam je otpisao deo duga i ukazao na to da posle dugo godina ne gledamo više reprezentaciju dostojnu velikih utakmica, pa je bilo pomalo čudno pratiti nokaut fazu Olimpijskih igara bez Dejana Bodiroge kao glavnog aktera.
Ali, bar nije bilo teško pronaći tim koji igra najlepšu košarku i nekako se najiskrenije bori za boje svoje zemlje.
Strašan tim. Jedan od najjačih u istoriji. Đinobili, Skola, Oberto, Montekija, Noćioni, Herman, Delfino, Oberto, Volkoviski, kog su svi zvali Volkovski... i moj favorit iz te generacije, Ugo Skonokini.
Mnogo godina kasnije, Dejan Stanković mi je u podkastu ispričao da se poklonom supruge Ane vozio samo jednom, držeći se panično za Skonokinija. Reč je o "Harley Davidsonu".
No, to nije sad tema. Tema su "gaučosi".
To je bio manje-više isti sastav koji je pred Indijanapolis sam skupljao lovu za krojenje dresova, a potom u sličnom dezenu stigao do polufinala u Atini, dok su na drugoj strani bili Amerikanci u "punom" izdanju, sa Džejmsom, Vejdom, Ajversonom, Dankanom, Marberijem i ostalima...
Utakmicu sam gledao na poslu i sećam se da je cela redakcija bila na nogama u poslednjoj četvrtini i da nisam bio jedini koji se radovao kao da su u finale prošli naši, mada je bilo više onih koji su slavili što nisu prošli njihovi.
Jasno je ko su tog dana bili njihovi...
Beograd, 25. septembar 2005.
Nažalost, Željko Obradović nam je u nezaboravnoj tiradi u Novom Sadu objasnio u kojoj meri su naši te 2005, na Evropskom prvenstvu u našoj zemlji, podelili na "moje" i "tvoje", pa smo drugu godinu zaredom pratili završnicu turnira sa završenim poslom u grupnoj fazi.
Posle te konferencije, ali i naknadnog obraćanja Marka Jarića okupljenim novinarima u "Hajatu", gde je trebalo da čujemo njegovu verziju priče, ali je nismo čuli, nije mi ostalo mnogo empatije za naše.
Ali, ostala mi je i dalje važeća akreditacija za Eurobasket 2005, koji je kulminirao u "Areni" nezaboravnim i dramatičnim utakmicama četvrtfinala i polufinala.
Dok su Hrvati kukali zbog načina na koji ih je izbacila Španija, Španiju je košem uz zvuk sirene izbacio veliki Dirk Novicki i tri sata posle triler eliminacije Francuske zakazao finale koje baš niko nije mogao da pretpostavi pred start turnira.
Grci protiv Novickog.
Na putu ka dvorani razmišljao sam o tome kako da odradim posao što bolje i na vreme pošaljem sve što se od mene očekivalo, ali sam već do poluvremena bio nervozan kao Grk.
Ni danas ne znam zašto, ali kada su Papalukas, Dijamantidis, Zizis i Hadživretas počeli da melju Nemce u trećoj četvrtini, navijao sam za Grčku sa jednako strasti kao oni protiv nas 1995. i 1998.
Valjda zato što nisam zlopamtilo, bilo mi je drago kad su postali prvaci Evrope kao da su naši.
A, bilo mi je drago i kada je Beograd ovacijama izazvao burnije emocije kod Dirka od samog poraza u finalu.
MVP titula mu nije bila potrebna, i pre turnira je znao da je najbolji.
Njujork, 14. septembar 2009.
Da je posle još jednog Novakovog neuspešnog pokušaja, tog dana u finalu US opena nastupio bilo ko drugi osim Huana Martina Del Potra, bila bi laž da nisam navijao samo da ne uzme Rodžer Federer.
Ali, Delpa ne možete ne voleti. Ne poznajem ga, ali bih rekao da je to najbolji čovek na svetu. Baš kao što verujem kolegi Milutinu kada to napiše za Ngola Kantea.
Ivanišević me je pridobio tokom meča, dok sam za Del Potra navijao kao da mi je brat od prvog do poslednjeg poena u tih pet setova sa Federerom, koji godinama pre toga nije umeo da izgubi u Njujorku.
I mršavi, visoki Argentinac morao je da se bori protiv publike, kao da Federer sam po sebi nije ultimativni izazov u tenisu, zbog čega mi je bilo još milije na kraju.
Bukvalno sam viknuo: "Tooo", kad je na 5:2 u petom setu napao Federerov servis forhendom i pružio se koliko je visok ne verujući šta je upravo uradio.
Ne verujem ni ja da danas nema više od te jedne gren slem titule, ako uspe bar još jednom - radovaću se kao da je naš!
Sutra: Pet fudbalera koje ne mogu da podnesem.
Piše: Milutin Vujičić.