S obzirom na to da nema fudbala, i ko zna kada će se vratiti, probao sam da se prisetim PET fudbalera koji me izluđuju kada ih gledam, a fudbal mi toliko nedostaje da bih i njih sada gledao.
Mislio sam da će ovo biti lak zadatak.
Postoji toliko fudbalera koji me živciraju, iritiraju i nerviraju, kao i svakog ko je pogledao makar jednu utakmicu u životu, pa je sasvim prirodno da "biramo strane" i navijamo, a usput označimo one pojedince koji su nam simpatični, manje simpatični ili - potpuno antipatični.
Međutim, kada je trebalo da izdvojim "petoricu najgorih ikada", odjednom sam se našao u problemu pošto se ispostavilo da mi mnogi od njih…nisu baš toliko mrski koliko mi se činilo.
Priznaću, oduvek sam više voleo Lea Mesija od Kristijana Ronalda, pošto Argentinca smatram i za najboljeg fudbalera svih vremena, pa je po prirodi stvari CR7 bio "viđen" na ovoj listi. Ipak, ma koliko sam rasprava vodio na temu "ko je bolji" od njih dvojice, kada sam opet uzeo da "sabiram i oduzimam" - nisam mogao da uvrstim Ronalda na spisak. Jednostavno, slagao bih kada bih ga stavio u odabrano društvo, a tako bih i nažalost priznao da sam subjektivan kada dođe do toga da se poredi sa Mesijem (ha!).
Probao sam na kraju da "olakšam sebi" i utvrdim jasne i precizne kriterijume za ovu listu i brzo shvatio da su oni prosto nepostojeći, pošto je većina "besa" koja se budi u meni pri pomisli na fudbalere koje ne volim - potpuno iracionalna.
Ima tu po koji opravdan razlog zašto je to tako, ali sve se na kraju svodi na to kako ste u prvi mah doživeli njihove igre i pod kolikom dozom adrenalina, čiji dres nose i koliko je ta bol trajala…
Počinjem od najstarije.
PATRIK KLAJVERT - VEČE KAD SAM PRVI PUT PLAKAO ZBOG FUDBALA
Uskoro će dve decenije od prve utakmice koju sam kao dete zapamtio i koja me i dan danas "žulja" iz sasvim evidentnog razloga - Holandija je u četvrtfinalu Evropskog prvenstva 2000. godine, biću blag u opisu, "raznela na komade" Jugoslaviju i pobedila 6:1.
Bilo je to leto tokom kog sam shvatio da sam se istinski zaljubio u fudbal, igrali smo se po ceo dan bosi, a možda je na kraju krajeva ova utakmica odigrala ključnu ulogu u tome…
"Ma, nećeš mi više nikada gledati fudbal, jesi čuo!?", sećam se kao da je juče bilo kako je majka vikala po kući jer sam isplakao dušu nakon što se utakmica u Roterdamu završila, a ja sav rumen poslat u sobu na spavanje - iako nisam mogao da zaspim.
Razlog je što sam tog 25. juna 2000. godine zaspao popodne, ukupno pet-šest puta u životu, a baka je pomislila da bi bilo zgodno da me probudi kako ne bih propustio istorijsku utakmicu "plavih".
Uf, kako su samo zažalili u kući zbog toga…
Upravo je Patrik Klajvert, ni kriv ni dužan, zbog četiri gola u našoj mreži (pošto sam računao da je "kriv" i za onaj koji je pripisan kao autogol Govedarice), postao prvi čovek koga sam istinski zamrzeo, a tome je naravno doprinelo i to što je onako burno proslavljao golove protiv nas, dok su svi jedva čekali da se utakmica završi.
Radovali su se svi na tom prelepom "De Kajpu", sve je "prštalo" od narandžaste boje, koliko se to moglo videti na starom televizoru marke "Philips", a samo smo želeli da izbegnemo poniženje dok su oni "gazili do daske" i preko toga.
Klajvert nije mogao da se zaustavi, da je mogao tražio bi da se igra do sutra, samo da bi nam dao sto golova, ali nije znao da će se zbog toga jednoga dana…pronaći na ovoj listi.
Šalu na stranu, nastavio sam da ga "mrzim" i svaki sledeći put kada bih ga video na televiziji, pre svega u dresu Barse i Njukasla, ali naravno nikada posle toga nije uspeo tako da me "dirne u srce" kao one besane večeri u junu.
ANDER ERERA - NAJIRITANTNIJI FUDBALER NA SVETU
Za razliku od Klajverta, ne mogu da kažem da me je Erera ikada "povredio".
Najveći "problem" sa njim jeste što mi je "iritantan" od prve utakmice na kojoj sam ga gledao, pa sve do poslednje, a iskreno se nadam da će uskoro otići u klub čije mečeve ne pogledam više od jednaput-dvaput godišnje kako bih mogao da ga izbegnem.
Meč koji je "prelomio" da ga zapišem na spisak "pet najgorih" odigrao se u martu 2017. godine kada su se u FA Kupu sastali Čelsi i Mančester junajted.
S obzirom na to da oduvek volim "plavce", i da je Ander Erera odmah označen kao "neprijatelj", nije mu bilo potrebno mnogo vremena da me izludi pošto je u prvih pola sata napravio toliko bezobraznih faulova, jasna instrukcija Žozea Murinja, da sam poželeo da "uđem" u televizor.
Na tom meču igrao je kao "pomoćni štoper", i stalno je izlazio na igrače Čelsija koji dobijaju loptu, udarao ih po nogama i onda "plakao" kod sudije da nije hteo…
Naravno, bilo je evidentno svima na stadionu da će dobiti crveni karton, a aplaudirao sam kada se to konačno desilo u 35. minutu. To naravno nije označilo kraj naše (jednostrane) "netrpeljivosti" pošto je identičan pristup imao na svakoj sledećoj utakmici protiv Čelsija.
I ne samo protiv njih - na kojoj god utakmici sam gledao Andera Ereru bio je prljav, prgav, bezobrazan i bezobziran po rivala, a tačno znam i zašto me to toliko nervira.
Prosto - jer nikada nije igrao za ekipu koju volim, pošto takve kvalitete znam da cenim kod drugih fudbalera koji su požrtvovani i sve daju kako bi pobedili (samo ću spomenuti Dijega Kostu), a Ander Erera me je naterao da budem licemer jer "ne igra za moje".
Šteta!
MET DERBIŠAJER - STRELAC NAJSRAMNIJEG GOLA U ISTORIJI
Bez obzira na to što sam kao jedan od "lažnih kriterijuma" naveo i konstantnost u nerviranju, morao sam da napravim izuzetak na još jednom mestu i na listu uvrstim nedovoljno poznatog engleskog napadača Meta Derbišajera koji trenutno igra za kiparsku Omoniju.
Zašto je sada on bitan?
"Ključnu ulogu" za upis na ovu listu odigrao je u junu 2007. godine kada se ružno, ne, oprostite na izrazu, "dripački" poneo na utakmici između Srbije i Engleske.
Ne ni "dripački", izvinjavam se još jednom, prava reč je "džukački".
Naša generacija "orlića" je sa dve pobede iz prva dva kola (Italija i Češka) obezbedila prolaz, a u poslednjem susretu igrali smo sa Englezima kojima je "gorelo pod nogama", što nikako nije opravdanje za ružno ponašanje na tom meču.
Poveli su golom Liroja Lite već na samom startu, bili bolji rival, da bi u finišu utakmica postigli jedan od najsramnijih pogodaka u istoriji fudbala upravo preko Meta Derbišajera.
Slobodan Rajković ležao je povređen u našem šesnaestercu dok su Englezi odbijali da prekinu akciju. Lopta je stigla do Derbišajera, koji je iskoristio što Rajković leži kako bi izbegao ofsajd, a uz to je pogodak proslavio kao da je u pitanju finale Lige šampiona.
Naši fudbaleri su "skočili" na njega, pre svih Kolarov i Kačar, objašnjavali su mu da to nikako nije u skladu sa fer-plejom, a najgore od svega je što se nije ni izvinio.
"Iskren da budem, nisam ga video", slagao je u trenutku Derbišajer.
"Ne znam šta se dešava i ne mogu da komentarišem njihove igrače, ali svi znamo kakva je zemlja iz koje dolaze i kakvi su im navijači. Saosećam sa svojim saigračima, šta su oni krivi navijačima? Svi smo mi ljudska bića", rekao je tada Derbišajer koji je odmah dospeo na "crnu listu".
U tom trenutku predviđala mu se velika karijera, nikada je nije napravio, a ne mogu da kažem da mi je krivo zbog toga pošto se i sam poigrao sa sudbinom kada je napravio onakvu glupost.
Tako mu i treba!
ZLATAN IBRAHIMOVIĆ - OVO SKORO DA JE "KLIŠE"
Ljudi se obično dele na one koji obožavaju Zlatana Ibrahimovića - i na kojima je naporan i suvišan, a očigledno da pisac ovih redova pripada drugoj kategoriji.
Priznaću, kod Zlatana Ibrahimovića mi je gotovo neverovatno kako je njegova iritantnost jedina eksponencijalno rasla nakon svake utakmice na kojoj sam ga gledao, a uz to je moj "hejt" prema njemu pojačavao izjavama i postupcima van terena.
Posebno mi je na živce išlo kada o sebi priča iz trećeg lica, gledajući sve sa visine, svrstavajući sebe u najbolje i najza***anije svih vremena, samo kako bi sebi "budžio" imidž.
Njegova gordost i neumerenost možda je i opravdana, međutim "na živce" mi je počeo da ide pre svega iz fudbalskih razloga, daleko pre nego što je shvatio da može da zarađuje ozbiljan novac praveći lažnu medijsku sliku o sebi kao "tough guy" iz viceva o Čaku Norisu.
Sve je počelo 2004. godine kada je stigao u Juventus kao veliki talenat Ajaksa, a tadašnji trener Fabio Kapelo odlučio da napravi meni neshvatljiv potez.
Ne postepeno, nego odmah, odlučio je da "razbije" tandem napadača koji su činili David Trezege i Aleks Del Pjero, možda moj omiljeni fudbaler svih vremena, pa je tako Šveđanin predvodio napad sa jednim od njih dvojice pored sebe.
Juventus je osvojio dve titule, koje su oduzete zbog Kalčopolija, međutim "to nije bilo to" kada "Pinturikio" nije bio na teren i to sve zbog Ibrahimovića.
Razumeo bih sasvim tu odluku da je Zlatan u to vreme igrao spektakularan fudbal, međutim nije bio ni blizu toga, u prvoj sezoni dao je 16, u drugoj sedam golova, što je bilo naravno manje od Aleksa Del Pjera koga klub nije u to vreme dovoljno poštovao (kasnije će se pokazati ni u budućnosti).
Ipak, kada je došlo do selidbe u drugu ligu - Del Pjero je taj koji je odbio sve ponude (Junajted i Real Madrid) i ostao u Juventusu, a "projekat kluba" Zlatan Ibrahimović je prvi pobegao u Inter.
Zbog svega toga njegova iritantnost u izjavama nije "ništa posebno", ali je pomogla.
TIMUE BAKAJOKO - SVE JE BILO POGREŠNO
Moram da priznam da sam oko petog fudbalera na ovoj listi imao i najveću dilemu pošto je bilo više nego nekoliko kandidata, ali je na kraju Timue Bakajoko uspešno trijumfovao ispred Vinisijusa Žuniora, Usmana Dembelea, Granita Džake, Kevina Gamera, Josipa Šimunića, Stivena Hanta…
Timue Bakajoko se na ovoj listi nalazi isključivo zbog toga što nisam video nijedan dobar njegov potez u dresu Čelsija u kome je ponekad izgledao poput amatera.
Čelsi ga je doveo nakon što je "eksplodirao" u Monaku, kao i još sijaset fudbalera u sezoni 2016/17 od kojih je samo Bernardo Silva napravio iskorak u karijeri, a utisak je da su "plavci" prošli najgore pošto su ga platili 40 miliona evra i već dvaput pozajmili - samo da ga ne gledaju.
Bakajoko je taktički izuzetno nedgovoran, što je nešto što ne mogu da "oprostim" kod veznog fudbalera, a u Čelsiju je stigao kao čovek koji je trebalo da odmeni Nemanju Matića.
Malo je reći da u tome nije uspeo pošto je umesto "bedema" koji je Antonio Konte imao u šampionskoj godini sa Čelsijem - sa njim u startnoj postavi to postao plot preko koga su svakakvi igrači Premijer lige uspevali da pređu.
Neću kriti, više puta sam "urlao" na televizor kada bi Bakajoko nonšalantno ostao bez poseda, prosto jer nije bio koncentrisan, a u anale fudbala biće upisana utakmica koju je odigrao protiv Votforda.
Bakajoko je delovao kao u onim filmovima kada dve osobe "zamene tela", pa se činilo da je u njegovo ušao duh čoveka koji nikada u životu nije igrao fudbal. Izgubio je loptu milion puta, dobio crveni karton u pola sata, a ako tada nisam popio tabletu za smirenje - verovatno nikada neću.
Nažalost, to nije bila jedina njegova "briljantna" partija zbog koje me je "žigalo" nešto u stomaku pošto je do kraja sezone uspeo da ponovi slične nastupe, na sreću ne i da se nadmaši.
Ipak, fudbal mi toliko nedostaje ovih dana da bih pristao da se na "male ekrane" vrati čak i u obliku da petorica mojih najneomiljenijih fudbalera igraju po ceo dan…
Da čujemo i vas, koje fudbalere BAŠ ne volite?