Kada sam sastavljao listu tuđih pobeda koje su mi bile drage kao da su naše - morao sam da je kratim.
Kada sam sastavljao listu tuđih poraza koji su me pogodili kao da su naši - dugo sam pokušavao da je produžim.
Valjda je ta vrsta empatije teže dostižna kada su u pitanju timovi i sportisti iz nekih drugih krajeva sveta.
Na kraju se svelo na tri događaja, koja su mi odmah pala napamet. Dva su se odigrala davno, dok sam još bio klinac.
Jedan je bio skoro.
Bio je avgust 2017. i u redakciji sam u društvu kolega iz popodnevne smene pratio završnicu Svetskog prvenstva u atletici.
Zapravo, čekali smo poslednje trke u karijeri nabržeg čoveka svih vremena.
Prvi poraz Useina Bolta u finalima na 100 metara od Osake 2007. u kombinaciji sa pobedom dvostrukog povratnika iz suspenzije zbog dopinga, Džastina Getlina, verujem da nije bio prijatan ni nekim Amerikancima.
Ali, nije bio ni neočekivan.
Jer, 195 centimetara visoki sprinter sa Jamajke zbog povrede koju je vukao cele sezone nije ni trebalo da nastupi na stadionu, koji kao da je građen za potrebe snimanja filma o novoj "Iluminati" zaveri. Za 200 metara se nije ni prijavio, pa je u istoj godini ostao bez druge važne medalje nakon što mu je olimpijsko zlato iz Pekinga 2008. oduzeto.
Na putu ka Svetskom prvenstvu isposatavilo se da je Nesta Karter, član tima Jamajke koji je oduvao konkurenciju na Igrama devet godina ranije, bio pozitivan na ponovljenim doping testovima. Cenu su pored Bolta platili i Majkl Frejter i Asafa Pauel.
Bolt je rekao da mu se srce slomilo zbog toga.
Tri dana posle poraza od Getlina, svetski rekorder na 100 i 200 metara pojavio se na stazi kao poslednja izmena u štafeti 4x100. Od Omara Mekleoda, Džulijana Fortea i Johana Blejka dobio je palicu i preveliki zaostatak za Britancima i Amerikancima, povukao je jako u krivini i, kada je trebalo da ubaci u GOAT brzinu u ciljnom pravcu...
Sećam se kao danas koliko je bilo i teško objaviti takvu vest.
Bilo je mučno gledati Jusu, kako ga je zvao legendarni Duško Korać, dok leži na atletskoj stazi u poslednjoj trci u karijeri.
Karijeri kakva nije viđena i pitanje da li će biti.
Tog čoveka je bilo teško ne voleti, valjda zato što nemaš razloga da ne voliš onoga koji se takmiči sam protiv sebe. Leo Mesi je imao Kristijana Ronalda, Majkl Džordan je imao Detroit Pistonse, Novak Đoković je imao Rafaela Nadala i Rodžera Federera...
Usein Bolt je imao Useina Bolta.
I povredu.
Skucao sam par redova kako sam znao i umeo i sav nikakav otišao kući.
Voleo bih da sam i u junu 1996. godine mogao da odem kući kada se lopta odbila o telo Mihala Hornjaka, ruke Petra Koube, pa od stative završila u mreži, ali sam utakmicu gledao kod kuće.
Pjerluiđi Paireto nije morao da svira kraj, uveliko je bilo gotovo.
Ulaskom na travnjak starog "Vemblija" umesto Mehmeta Šola, Oliver Birhov potvrdio je tezu da je fudbal igra između 22 igrača u kojoj pobeđuju Nemci i slomio češka i ne samo češka srca golovima u 73. i 95. minutu.
Nemačka je postala prvak Evrope treći put, Češka nije uspela, iako je povela golom Patrika Bergera i do ulaska Birhofa delovala - bar je tako tvrdio moj ćale - kao bolja ekipa i budući šampion.
EURO 1996 održan je u vreme kada sam počeo da upijam sve što ima ikakve veze sa fudbalom, a "raja" u našoj zemlji na čudan način se tokom turnira vezala za ekipu u kojoj su bili i Pavel Nedved, Radek Bejbl, Karel Rada, Karel Poborski, Jirži Nemec i čuveni centarfor Kajserslauterna, Pavel Kuka.
"Plavi" zbog sankcija nisu imali ni priliku da se bore za odlazak u Englesku, nakon što su četiri godine ranije vraćeni iz Švedske političkom odlukom. Ostatak znate.
Jednostavno, svi su mi tada delovali kao njihovi osim Čeha.
Onda je Poborski izveo onaj lob protiv Portugalije, koji smo svi pokušavali da izvedemo u školskom i to je bilo to. Tek rasformirano VIII/3 skupilo se kod Veljka gde smo do penala sa Francuzima u polufinalu bili veći Česi od Čeha.
Onda je došlo finale sa Nemačkom i ličilo je na još jedne penale, ali... Jirgen Klinsman je centrirao, Miroslav Kadlec ostavio previše vremena Oliju Birhofu da odluči šta će, a on nije odlučio ništa specijalno - prebacio je na levu nogu i bez gledanja opalio...
Ostatak sam opisao.
Posle samo pet minuta igre u produžecima bilo je gotovo. Za nekoga je to bio "zlatni", za nekoga "crni gol", a meni je bilo krivo kao da su izgubili naši.
U našoj kući trke gledane su sa većim žarom nego obično.
Ćale je u mladosti vozio trke, čak osvajao i neke dobre pozicije na reli stazama širom stare Jugoslavije, pa sam imao uz koga da se "primim" na Ajrtona Senu i dobijem dovoljno znanja da pratim Formulu 1 i pre nego što sam krenuo u školu.
Navijalo se za Vilijams ispred Meklarena, ne znam ni danas zašto. Naučio me Vojkan.
Do presudne trke u Australiji u novembru 1994. već sam imao ozbiljan staž, ali više nisam imao omiljenog vozača.
Izgubio je život u Imoli u maju iste godine.
Da sve bude gore, posle Senine smrti počeo je meteorski uspon čoveka koji mi je od prve trke bio sve što nisam voleo, Mihaela Šumahera. Pobedio je na nekih šest, sedam trka i već je počelo da mi opada interesovanje za Formulu 1, kada sam u redovnoj jutarnjoj rutini, na stranicama "Večernjih novosti", pročitao da su Senine slutnje bile tačne.
Inspektori su u mračnim dubinama Benetonovog bolida pronašli tajnu odaju u kojoj je bio sakriven nedozvoljeni softver. Sve te pozicije koje je Šumaher nadoknađivao već na startu nisu bile posledica njegove nestvarne vozačke tehnike, nego prevare, obmane i laži.
Samo što Ajrton nije doživeo izvinjenje Flavija Brijatorea.
Malo zbog gubitka bodova, malo zbog gubitka tajnog oružja, Šumaherova prednost u odnosu na Seninog zamenika, Dejmona Hila, bila je manja iz kruga u krug, iz trke u trku, sve do konačnog obračuna u Adelaidi.
A, onda se dogodilo ovo...
Šimaheru je bilo potrebno samo da Hil ne završi trku, Hilu je bilo potrebno 25 godina da bi, bar deklarativno, oprostio.
Meni ga je bilo žao kao da je naš.