NEKADA SAM TRESLA GU**COM NA STOLU, A SADA ČUVAM OVCE: Ispovest beogradske "splavarke" – Pretvorila sam se u SELJANKU!

Kulturološke razlike između partnera koji potiču iz potpuno različitih sredina, jedno iz velikog gradam drugo iz provincije, po mišljenju starih su nepremostive. Mlađi, oni malo "savremeniji", kažu da ne postoji prepreka ovog tipa koju ljubav ne može da savlada.

"Da ne idem mnogo daleko u prošlost, ja sam treća generacija rođenih Beograđana. Navikla sam da živim lagodno, moji su uvek imali dovoljno za more i skijanje, povremene izlete sa društvom u Italiju, Beč, Pariz... Oblačila sam se po najnovijoj modi, nema stvari koje se nisu potrudili da mi obezbede. Nisam bila loš đak, ali ni sjajan. Upisala sam Višu poslovnu, preko veze sam upala među vanredne studente, a tamo sam se pojavljivala 's mene pa na uštrb'. Davala sam tu i tamo po neki ispit, ali svakako nisam htela da dozvolim da izlasci trpe. Iskreno da budem, ja sam bila baš prava 'splavarka', kako kažemo mi Beograđani. Znalo se, svakog vikenda se 'namunjimo', moje drugarice i ja, pa pravac neki splav. I tamo treska do zore, sve samo drma! Bude tu i nekih avantura, veza za jednu noć, ali veoma retko. Iskreno, više mi je bilo do provoda, do te bezbrižnosti, sređivanja... Ma, uživala sam u svojoj mladosti punim plućima", kaže Danijela.

Tatin odlazak je sve promenio

Tu bezbrižnost koju je opisala prekinula je smrt oca. U 26. godini je morala da odraste i praktično se stara o majci koja se razbolela nakon gubitka supruga.

"Odjednom se moj život preokrenuo za 360 stepeni. Mami su dijagnostikovali teško srčano oboljenje, savet lekara je bio da maksimalno miruje i ne stresira se. I ja sam morala da 'uskočim' oko kućnih obaveza. Fakultet sam praktično batalila."

Izlaske je u početku proredila, a onda i maltene u potpunosti obustavila.

"Koga nema, bez njega se može. Moje drugarice su nastavile istim tempom, 'harale' su po splavovima, a ja nisam mogla da ih pratim. Vremenom su prestale da me zovu. Odjednom sam u 26. godini postala domaćica i starateljka."

Kad se 'ušemila' u rutini s majkom, odlučila je da se vrati na fakultet i završi studije. Ispostavilo se da je to bila najbolja moguća odluka. Tamo joj se desila ljubav.

Na faksu sam pronašla ljubav

"Gorana sam upoznala na faksu. Zbog pauze koju sam napravila bili smo na u istoj grupi, iako je on mlađi od mene pet godina. Odmah mi se dopao, taj njegov optimizam, to što je nekako sa obe noge na zemlji - prizeman, a vedar i uvek spreman na neku akciju. Malo po malo, počeli smo da izlazimo, bukvalno me izvukao iz 'čaure' u koju sam se uvukla. Ali s njim nisam išla na 'treske' na kakve sam išla s drugaricama. Išli smo na koncerte, u neke nepoznate bistroe gde se slušala dobra muzika, a vremenom smo i napravili ekipu s kojom smo često igrali tablić. Ovakav miran život mi se dopao", priča Danijela. 

Goran je bio taj koji je podstakao da završi fakultet, oboje su diplomirali u isto vreme i zaposlili se. Nije prošlo mnogo, odlučili su da se venčaju. Tada je prvi put na duže otišla kod njegovih u Aranđelovac.

"Ne mogu da lažem, sve mi je bilo čudno. Noću nisam mogla da zaspim od zvukova prirode, tih 'zrikavaca i crvrčaka', ni sama ne znam koje su 'živuljke' bile u pitanju. Poljski wc je bio posebna priča. Svaki put nakon što bih ga posetila imala sam potrebu da se istuširam. Šta da vam kažem, navikla sam na nešto sasvim drugačije. Njegovi su bili fini ljudi, pristojni i čestiti, ali sve je toliko bilo drugačije od onoga uz šta sam odrasla. A Goran je, čini mi se, tek tamo bio u svom elementu. Sve ono što mi se dopalo kod njega, sad je još više dolazilo do izražaja. Ako su mi i smetale 'musave' čaše, ljubav koju sam tada osećala prema njemu je sve potisnula", iskrena je ova Beograđanka.

Samo da su deca živa i zdrava

Kao da je svemir čuo i situacija se tako nametnula da je Goran dobio odličnu ponudu za posao baš u Aranđelovcu. Iako još nije bila spremna da se seli, Danijela je znala da je to jedina opcija ako želi da bude sa čovekom koga voli. Zapravo, jedina prepreka je bila njena mama koja je i dalje bila krhkog zdravlja. Odgovor na ovo pitanje dali su Goranovi roditelji koji su ponudili da pređe da živi kod njih.

"Sve što je naše i prijino je. Samo da su deca živa i zdrava", govorili su.

Tako je Danijela presekla - sve su spakovali i otišli u Aranđelovac. Isprva su je komšije gledale ispod oka, pogotovo njene tetovaže iz "mladih i ludih" dana, ali joj niko ništa ružno nije rekao. A šta su mislili, mogla je samo da pretpostavi. Jednom je čak načula svekrvu kako je brani od nekih daljih rođaka:

"Šta će mu Beograđanka koja je prošla sito i rešeto? Da ti ja kažem nešto, Miloje, bolje ti gledaj svoju snaju kakva je i šta ume. Goranu je više nego dobro!", odbrusila je i, ako je Danijela imala bilo kakve sumnje oko toga kako su je njegovi prihvatili, sada je bila sigurna da je gledaju kao svoje dete.

Najbolja odluka u životu

Život u malom mestu se ispostavio kao najbolja odluka. Činilo se da su svi srećni - mama je našla razonodu u bašti, 'prčkala' je oko cveća, a Goran je posle posla pomagao roditeljima oko radova u njivi. Malo po malo i Danijela se uključila. Preuzela je brigu o košnicama i ovcama...

"Nekada sam drmala guzi*om i pela se na stolove po splavovima, a sad hranim ovce i teram ih na njivu da pasu. Eto, to je moj život. I ne nedostaje mi Beograd, samo da znate. Kad se uželim prijatelja, sednem u kola i odem da ih vidim. Izaberemo neko mirno mesto da se ljudski ispričamo. A onda jedva čekam da se vratim svom mužu. Eto, u takvu sam se 'seljanku' pretvorila od istetovirane beogradske splavarke. I ni za šta na svetu ne bih menjala ovaj život", zaključila je Danijela. 

MONDO