Ljubav se često poredi sa zavisnošću, pa se kaže da je ljubav kao droga, jer stalno želimo još, kažu stručnjaci. To ne čudi kada se zna da ljubav nije toliko stvar srca, već mozga. Prema medicinskim saznanjima o biohemiji ljubavi, određeni delovi mozga pripisuju se određenim emocijama, pa tako kada smo zaljubljeni, naš mozak vidi ljubav kao nagradu. Centri za nagrađivanje u mozgu bogati su dopaminom, vazopresinom i oksitocinom, hormonima koji nam daju osećaj sreće. A kada smo zaljubljeni, u mozgu se stimuliše ista ona oblast kao i kada, na primer, dobijemo čokoladu, novac ili alkohol, pišu "Novosti".

Zavisnost od ljubavi nastaje kada neko počne da veruje da ne može da živi bez osobe koju voli. Ako zavisnik od ljubavi pomisli da bi voljena osoba mogla da prestane da ga voli ili umre, za njega je to kraj njegovog života. Ukoliko se to zaista desi, većina takvih osoba dugo i snažno pati, ali ipak nekako preživi. Međutim, neke osobe su u stanju i da izvrše samoubistvo ili dovedu sebe u situaciju da nastradaju ili jednostavno "uvenu" i čekaju smrt. Gubitak voljene osobe ili raskid emotivne veze može se uporediti sa oduzimanjem, jer se u mozgu aktiviraju centri za bol koji su suprotni osećanju sveže zaljubljenosti, tvrde stručnjaci.

Zavisnici od ljubavi stvaraju svoj svet neprekidnog traženja i neprekidnog davanja. I svoju ljubav proživljavaju tako da veruju da je njihova ljubav jača od drugih. Međutim, u takvom odnosu partneri gube svoju individualnost i svoj identitet. Za njih je raskid veze ili braka "smak sveta" posle kog nema sreće i lepog života. Sve što im treba nalaze u partneru, pa često gube kontakte sa ostatkom sveta.

Treba li da se zabrinemo ili radujemo ako nam partner kaže da ne može da živi bez nas? Dovoljno je i pitanje: "Kako ću ja bez tebe". Može li uopšte nekome da prija ako od osobe koju voli čuje da "njoj nema života bez njega"? Kada oni koji se vole nikada ne bi raskidali tada zavisnost ne bi bila problem, kažu psiholozi. Ali, može li bilo ko da "garantuje" da će nekog doživotno voleti?

Mnogi nisu u stanju da dobro funkcionišu u raznim životnim situacijama ako se osećaju nedovoljno voljenim. Koliko je kome ljubavi potrebno zavisi od sklopa ličnosti, životnog doba i pola. Opšteprihvaćeno mišljenje da je ženama potrebno više ljubavi je zabluda, tvrde stručnjaci, ali se razlikuju načini na koji je traže žene i muškarci. Žene očekuju pažnju, romansu, komplimente, nežnost i strast kao izraz muškarčeve ljubavi, dok muškarci prepoznaju ljubav partnerke u divljenju i pohvalama koje dolaze s njene strane. Žene su uglavnom više mažene u detinjstvu od roditelja i uvek u partnerskom odnosu imaju osećaj da nisu dovoljno voljene ukoliko se ne osećaju "ušuškano" i zaštićeno.

"Da li me voliš?", pitanje je koje žena, zavisnica od ljubavi, najčešće postavlja svom partneru, dok muškarci retko postavljaju takvo pitanje. Za muške predstavnike grupe "zavisnika od ljubavi" važno je imati osećaj posedovanja, odnosno da mu žena posveti vreme i pažnju. I jedni i drugi su, u stvari, nesigurni u sebe, jer ne mogu da funkcionišu ako nije ispunjena njihova dnevna "doza" ljubavi koju primaju od onog od koga to i očekuju.

Žene teže pristaju na zamenu za ljubav. Mogu roditelji beskrajno da ih vole, ali ako nemaju dovoljno ljubavi od partnera, neće se osećati dovoljno lepim, voljenim, vrednim. Većina žena određuje svoju vrednost prema količini ljubavi koju primi, ne od bilo koga, nego od osobe koju voli. Može biti poznata, cenjena, priznata, ali ako nema ljubav "svog" čoveka, makar on zakonski pripadao i nekoj drugoj, uvek će se osećati pomalo nepotpunom.

Muškarcima je mnogo važnije da ih voli "ceo svet", da im se drugi dive, ali će u fazi zaljubljenosti činiti mnoge ludosti da bi osvojili osobu koju vole. Žena je zavisnik od ljubavi prema osobi čiju ljubav i pažnju želi zauvek da zadrži, a muškarac je zavisnik od ljubavi prema osobi koju nije još osvojio.

Preterana zavisnost od ljubavi može biti veoma opterećujuća. Ako osoba može da funkcioniše samo kada je sigurna da je voljena, onda u periodima kada ne dobija dovoljno ljubavi neće biti u stanju da dobro funkcioniše ni na jednom polju.

U suštini svake preterane zavisnosti od ljubavi krije se pogrešan odnos roditelja prema detetu, tvrde stručnjaci. Dete koje je stalno bilo maženo i paženo i čiji je ego pothranjivan često nerealnim procenama roditelja, u odraslom dobu može stalno tražiti taj model ponašanja, ali od okoline, prijatelja, ljubavnog partnera. U porodicama sa više dece u kojoj su roditelji pružali više pažnje bratu ili sestri, dete koje je bilo "zakinuto" za ljubav može odrasti u nesigurnu osobu koja sebe ne vrednuje kako treba.

Zavisnost od ljubavi i strah od njenog gubitka, prate nas i u odraslom dobu. Ako nemaju ono što im je potrebno, zavisnici od ljubavi, potpuno nesvesno kreću u potragu za ljubavlju na drugi način. Neki to čine preko sadržajnog društvenog života u kojem ih "svi vole", a drugi pokušavaju da dobiju ljubav kroz bavljenje umetnošću, sportom ili poslom koji im omogućava da prenesu svoju poruku: "Volite me".

Šta je potrebno za zdravu emotivnu vezu?

"Zdrava emotivna veza bazira se na zrelosti, ljubavi i obostranoj odgovornosti. Ukoliko toga nema, pa se međusobno povređujemo, mučimo i svađamo, to nije dobro ni za nas ni za partnera. Važan kriterijum je i naš doživljaj ispunjenosti, unutrašnje radosti, spokojstva i poverenja koje imamo u partnera. Iako niko ne može unapred da "garantuje" da će ljubav trajati večno, važan je pošten stav i spremnost da se ostane u vezi, a ljubav razvija i gradi i kroz lepe i kroz teške trenutke. Za dobar izbor partnera važno je da nam se dopada, da ga poštujemo i da možemo da mu verujemo. Tada za ljubav ima nade", kaže za "Novosti" psihoterapeut Maja Mandić-Marković.

(MONDO)