SEDITE NA TUĐIM KOSTIMA, KAKO VAS NIJE SRAMOTA? Beograđanka se zbog ovoga razvela posle 3 godine - TO JE VARVARSKI!

"Možete da kažete da sam razmažena, da me vređate i nazivate 'beogradskom folirantkinjom', ali meni ovo nije normalno i nikada neće biti", kaže u ispovesti na jednom srpskom forumu mlada žena (34) iz Beograda koja je opisala kako je došlo do toga da se posle samo tri godine braka razvede. Kap koja je prelila čašu bila je jedna sahrana.

Nije retkost da brak "pukne" jer su supružnici  imaju različite stavove o životu, porodici, tradiciji i religiji. Ako tome i pridodate i drugačije vaspitanje i odrastanje u različitim sredinama... problemi postaju još drastičniji. Upravo o tome je pričala ova Beograđanka koja se udala za momka iz provincije.

"Moj muž je rođen u jednom seocetu 'u srcu Šumadije', kako to njegovi vole da naglase. Da budem iskrena, ne mogu da kažem da tamo nije lepo, ali uvek me je nerviralo što insistiraju na 'prirodnim lepotama njihovog kraja', kao da i drugi delovi Srbije nisu taklo lepi. Nije to novost, ceo svet zna za prirodne lepote Srbije, nije samo Šumadija za ponos", ovi rečima počinje svoju priču žena koja se na forumu predstavlja imenom Emilija.

"Upoznali smo se u jednom klubu, sasvim slučajno je zalutao na mesto na kom sam ja bila redovan gost. Razmenili smo telefone, izašli jednom, drugi put, nisu prošla ni tri meseca već se doselio kod mene. Bili smo prilično različiti, nismo voleli ni iste filmove, on nije podnosio 'moju' muziku, niti ja 'njegovu', ali smo se mnogo voleli. Ali, baš, baš! Ja sam pre njega bila pomalo divlja, tako da kažem, bila sam prava 'gradska zujalica', ali on me je smirio. Venčali smo se posle dve godine veze."

Raskol u porodici

Ako Emiliji i njenom suprugu nisu smetale razlike, čini se da njihovim roditeljima jesu...

"Moji su ga nikada nisu u potpunosti prihvatili, da budem iskrena. Mislili su da sam mogla da nađem nekog iz Beograda, nekog boljeg. A, bogami, nisu ni njegovi mene. Bila sam im premršava, nije im se sviđalo kako se oblačim, šminkam... ništa, da se ne lažemo. Retko smo išli kod njegovih u selo, nisam ja baš tip koji će da sedi u dvorištu i udiše čist vazduh misleći da je to sav blagoslov ovog sveta", kaže ova žena i dodaje da ni on nije baš bio rad da ide na porodične ručkove kod njenih. Osećao je da ga gledaju ispod oka.

Nikada nije uspostavila ni dobar odnos sa svekrvom.

"Nije krila da joj se ne dopadam. Kada bismo došli u goste, jedva da je pričala sa mnom, obično je samo sa svojim sinom razgovarala. Meni je to bilo OK. Ta dva, tri dana jednom godišnje kod njih u gostima sam mogla da istrpim."

O onda se njihov život drastično promenio. Otac Emilijinog muža se razboleo, imao je šlog i ostao je nepokretan. Njegovoj majci je bila potrebna pomoć.

"Tako su počeli naši problemi. Kad mu se tata razboleo, ostao je mesec dana kod njih u selu da pomogne oko kuće i poslova. Jedva sam čekala da dođe, i on je bio srećan što se vratio. Ali onda je mama počela sve češće da ga zove, i on nije mogao da je odbije. Prvo je odlazio u selo svakih mesec dana, pa na dve nedelje, pa svakog vikenda... Jedva smo se i viđali. Sve mi je nedostajalo - i on, i druženje sa prijateljima, i izlasci. On više nije bio raspoložen ni za šta, kad je bio u Beogradu, sve slobodno vreme je provodio jureći lekare da mu tumače tatine analize... Mi više nismo bili isti. Ustvari, ja sam se vratila na ono što sam bila pre njega, a pretpostavljam da se i njemu isto desilo."

Kap koja je prelila čašu

Za Emiliju, presudni trenutak i kap koja je prelila čašu desio se na sahrani njenog svekra.

"Odnos među nama je bio napet i pre toga, stalno smo se svađali, više mu se nije sviđalo ni moje društvo, ništa mu nije bilo po volji. A ni ja nisam mogla da podnesem to njegovo selo, zapravo to što se 'odrodio' od grada kao da ovde nikada nije živeo. Možda je trebalo da imam više razumevanja, ali svega mi je bilo preko glave", priča Emilija.

"A onda se desila sahrana i ogroman šok. Nikada ranije nisam bila na seoskoj sahrani, a ono što sam tada videla me je zaista ostavilo bez teksta. 'Ajd što su držali celu noć otvoren kovčeg u sobi i sedeli kraj pokojnika (što mi je on zamerio kad sam odbila), nego običaji na groblju su me sravnili. Nisam mogla da verujem da svi uzimaju žito istom kašikom, a onda su rasprostrli stolnjak preko groba i postavili hranu! I to ne sitno posluženje, već bukvalno od mezetluka, preko sarmi i pečenja, pa do kolača. Ljudi su prilazili, stavljali svu tu hranu na jedan tanjir - slatkiše i belolučenu papriku, pa sedali po okolnim grobovima i jeli. 'Cepali' su pivo, smejali, tako sedeći praktično na tuđim kostima... Ma, ništa im nije smetalo. Oni koji nisu mogli da se zadržavaju dobijali su 'podelu', to je nešto kao lanč paket", priča Emilija i dodaje da se njenom mužu nije dopalo što stoji izdvojena sa strane i što ne ide između grobova da nutka goste hranom. 

"U tom trenutku sam shvatila da smo nas dvoje dva različita sveta. Nisam ništa rekla, nisam htela da pravim scenu. Kad smo došli kući i kad smo ispratili sve goste, rekla sam mu da se vraćam u Beograd i da je među nama gotovo. Sve mi je prekipelo: 'Ovo nije ni seljački, ovo je divljački šta radite. Sedite na tuđim kostima i jedete, kako vas nije sramota? Jesi ti svestan da to nije normalno? Zar ne vidiš u šta si se pretvorio?', pitala sam ga na šta mi je on rekao da je oduvek bio takav, ali da sam ja želela da ga drugačije vidim. Pružio mi je torbu da se spakujem i to je bio naš kraj", završila je priču Emilija.

MONDO