Iskrena ljubav iz Aušvica nije uspela, ali oni su preživeli i sreli se nakon više od 70 godina...
Bila je to zabranjena ljubav kao i mnoge druge u to vreme. Srca su treperila na tajnim sastancima i nakon čitanja skrivenih pisama. Ljubavna priča Bu Dejvida i Helen "Zipi" Spicer odvijala se u senci krematorijuma koji se dimi, a njihove susrete od čuvara sakrivali su zatvorenici u crno-belim uniformama.
Kako piše Keren Blenkfeld, bila je tada zima u Birkenau, najvećem i najsmronosnijem logoru u Aušvicu. U svojoj knjizi "Ljubavnici u Aušvicu: Istinita priča", Keren otkriva ljubavnu priču u najgorem mogućem vremenu - vremenu nacističke Nemačke.
Zipi je u Aušvic došla 1942. godine, deportovana iz svog rodnog grada Bratislave u Slovačkoj. Spakovana je u voz bez hrane i pića i samo sa kantom kao klozetom. Na kraju je izbačena na poljsku železničku stanicu, a dočekali su je nacistički čuvari u pratnji nemačkih ovčara.
Kapija od kovanog gvožđa ukrašena sada već ozloglašenom frazom "Arbeit macht frei" (Rad će te osloboditi) postala je mladoj Zipi (23) jasna - ovo je bio Aušvic. Ženama su iz ruku izvučene lične karte, tašne, nakit i novac, oduzet im je prtljag i nikada nije bio vraćen. Novopridošlice su skinute gole pre nego što su dezinfikovane crevom za peskarenje, a kosa i nokti su im ošišani tupim makazama. Čuvarke su grubo ispitivale otvore u potrazi za skrivenim dragocenostima. To su bile samo prve od mnogih sramota koje je Zipi doživela u Aušvicu, piše u knjizi autorke Keren Blenkfeld. Baraka je smrdela na mokraću i izmet, vaške su bile svuda, a tifus je vrebao sa svih strana. Batine, izgladnjivanje i očaj koji otupljuje um bili su stalni saputnici, dok se pretnja od gasne komore uvek nazirala.
S druge strane žice, Dejvid Visnia je bio 15-godišnje jevrejsko siroče iz Poljske koje je stiglo u Aušvic nakon što su njegovi roditelji, deda i mlađi brat ubijeni od strane nacističkih okupatora u Varšavi. Njegov prvi zadatak u Aušvicu bio je u "odred leševa". Izvlačio je tela iz rovova blizu kapija logora, gde su očajne zatvorenike streljali nacisti ili ih je ubijala električna struja.
Ipak, Dejvid i Zipi su imali više sreće od ostalih u Aušvicu, izbegavajući opasan fizički rad jer su imali posebne talente. Zipi se školovala za grafičkog dizajnera i tako je dobila zadatak da slika crvene pruge na poleđini zatvoreničkih uniformi. Dejvid je bio talentovan pevač i preživljavao je zabavljajući nacističke oficire noću. U znak zahvalnosti, dobio je lak posao da pere odeću, što mu je omogućilo da se ugreje tokom hladnih zima u Aušvicu.
Njihova ljubav na prvi pogled se upravo tu i dogodila, u u perionici, zvanoj "sauna" zbog svog sparno okruženja. U Zipi, sa njenim velikim loknama i ženskim oblinama, Dejvid je video nadu.
"Kada se pojavila, skoro je zaboravio gde je. Pogled na nju dao mu je nešto čemu se može radovati", piše Blankfeld.
Nakon toga njih dvoje su počeli da razmenjuju skrivene poruke, pisali su jedno drugom o snovima i budućnosti za koje nije bilo izvesno da li će je imati. Na kraju, Zipi je želela više.
Te 1944. godine, Zipi i Dejvid našli su utočište od ostalih pogleda u skrivenoj ostavi, izgrađenu na gomili napuštene odeće ispod dimnjaka krematorijuma IV i V u Aušvicu. Drugi zatvorenici su im čuvali stražu, a koje su "potkupilI" sapunom. Sastajali su se u tajnosti najmanje jednom mesečno, uživajući u slatkim izlivima ljubavi. Ali ne zadugo... Početkom 1945. godine, dok su nacisti bežali od Rusa na istoku i Amerikanaca na Zapadu, zatvorenici Aušvica su rasejani u svim pravcima. Dejvid i Zipi su se rastali uz obećanje da će se ponovo sresti u jevrejskoj zajednici u Varšavi. Po završetku rata Zipi je otišala u Varšavu, ali nikada nije pronašla jevrejsku zajednicu. Dejvid se nikada nije vratio u Poljsku. Pronašla ga je nakon završetka raka američka 101. vazdušno-desantna divizija koja ga je prvo prebacila u Pariz, piše The New York Times.
Dejvid više nikada nije želeo da razmišlja o Poljskoj, o svojoj izgubljenoj porodici ili o tom užasnom logoru - čak i ako je to značilo da više nikada neće videti Zipi. Na kraju su i Dejvid i Zipi osnovali nove živote u Americi. Godine 1950. Dejvid je stupio u kontakt sa Zipi i tražio da se sretnu, ali je ona odbila. Ali nikada nije prestao da pokušava. Nekoliko godina kasnije, tačnije 1963. godine, Zipi je pristala na sastanak u hotelu na Menhetnu, ali nije mogla da skupi hrabrosti da se pojavi.
Tek 2016. Zipi i Dejvid će se konačno ponovo sresti u njenom domu na Menhetnu. Bol za onim što je moglo biti svih godina ranije između njih dvoje, vidno se videla na njihovim licima.
"Volela sam te", šapnula mu je. "I ja", odgovorio je Dejvid.
Možda nisu živeli srećno do kraja života, ali Dejvid i Zipi su preživeli Aušvic. Helen "Zipi" je dočekala duboku starost, preminula je 2019. u 99-oj godini u Njujorku, dok je Dejvid napustio svet dve godine kasnije, dočekavši 94-tu godinu.
BONUS VIDEO:
(MONDO/T.B.)