ŠKABO ME UČI DA REPUJEM: Kako nastaju pesme kad ih piše i snima član grupe Beogradski sindikat (VIDEO)

Proleće usred zime i raskopana Dušanova ulica na Dorćolu, to je prva slika dana. Zapisujem je. Imam tremu veću nego kada sam išao na tatami po kojem me je džudista Aca Kukolj razmazao kao marmeladu. Čak je jeo i kašikom, bez hleba.

„Brate, kasniš… U stvari, ne kasniš. Čovek nikad ne kasni. Nego kasni u glavi“, duhovan je Škabo. Da duhovan, više nego duhovit, a i to nije da nije. Tako i izgleda: duga kosa bez sedih, poduža brada s nešto malo sedih. „Svi smo mi po malo Marina Abramovič. Pogotovo mi sa dugom kosom, mi smo konektovani…“. Minđuša na levom uhu da se zna kako je u priči bilo malo panka, čitaj bunta. Krupne oči, takav i osmeh. Kažu težak lik, nemam takav utisak. Pre će biti principijelan.

„Osmehujem se suncu, spreman za Akcijanje, Stefanu na dnevnom redu, pisanje rima je…“, tako počinje Škabovo pisanije. Moj zadatak je da se nadovežem, (za)pišem svoje utiske, rezimiram, a junak iz Beogradskog sindikata mi pomaže da artikulišem.

Bolje se razmišlja na vazduhu. Idemo na kej da prošetamo Mašu i Medu.

„Nemanja je u školi – onlajn“, smejemo se. Klinac mu je sedmi razred. Ćale reper mi priča o reperima – Rzi, Gzi, dokumentarcima, pesmama, knjigama… Dunavom brodovi plove. Ponavljam - proleće usred zime. Crvevo-beli dimnjak šljaka, ne staje. Lep je kej, alal vera što je lep.

Škabo je lik koji te natera da se zapitaš što je teško biti normalan? Čekaj - šetaš kerove, snimaš pesme, trčiš, budeš dobar, šta je problem… Kinta? Ima on dovoljno za to što mu treba, osećam. „Nova normalnost, Škabo simbol za ispravnost“, rimujem.

Vijugama još treba, fali im bistrine. Idemo dalje. „Kada kažemo da ćemo stvari završiti u hodu, to nužno ne znači da ćemo ih otaljati. To znači da ćemo kroz šetnju da dođemo do nečeg suvislog“, govori. Idemo u malo jaču akciju od šetnje. Košutnjak, šuma, uzbrdica i blato. Ima da se razbistrim očas posla. Idemo da trčimo – to je Škabova meditacija.

Posle uspešno istrčanih polumaratona i maratona, reklo bi se (nad)prirodno, krenuo je u ultramaraton varijantu. „Možda je najlepša stvar kod toga kada te na nekoj “vrškoj čuki”, kada si onako poprilično s***an, dočeka jutro. To je lepši osećaj nego sam prolazak kroz cilj“, opisuje.

Ok, pred nama je staza od 350 metara, sa 50 metara uspona. Uzbrdo trčimo, nizbrdo laganim korakom. „Dešavalo se da izgruvamo i 100 puta ovako“, svedoči.

Do sredine staze mi je kul, onda se nešto desi. Gledam da mi se nije zakačilo drvo za članak, ili mi snimatelj podmeće koru od banane. Jedva, ali ide. „Ajde, ajde, trening se zove uzbrdice, nisu nizbrdice“, motiviše me učitelj. Možda je mazohistički, ali prija mi. Jer šta, šta je lako? Lako je samo jagoda na vrhu torte. Put je zabavan, gotivniji od odredišta. Barem sam u društvu čoveka koji mi daje snagu da tako razmišljam.

Nazad na Dorćol, u studio, da zapišemo i snimimo pesmu. „Ja sam malo mutav, govorim kroz nos, ne znam kako će da ide ovo sa snimanjem“, priznajem. „Brate, Metod Men govori kroz zube, pa šta“, daje mi vetar u leđa.

Ja reč, on reč i nastade pesma na papiru. On glas, ja glas i nastade pesma na mikrofonu. Jedan dan je dovoljan, Akcijanje je način. Od jutra do mraka, svima nam se nešto desi. Pogledajte:

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.