DAJ NOVAC PROSJACIMA, VOLONTIRAJ U NARODNOJ KUHINJI - Probajte test dobrote od mesec dana

NAŠ HEROJ… OTKRIVA da ŽIVI U ZABLUDI

MISLIM DA SAM dobar čovek. Ili sam bar mislio da jesam. Kada su mi urednici (zlobno se osmehujući) predložili da prihvatim altruistički izazov („Treba da budeš dobar mesec dana – daješ novac prosjacima, volontiraš u narodnoj kuhinji, pomažeš starijim gospođama da pređu ulicu“), bio sam pomalo zabrinut.

Kako je uopšte moguće da budem bolji nego što već jesam? Ili barem da ne postanem dosadan. (Dobri ljudi su uglavnom dosadni.)

Već pomažem prijateljima kada se sele, u autobusu ustupam mesto onima kojima je to potrebnije, častim turu u kafi ću. Ja sam taj – ja! – koji ustaje kada se dete od godinu dana budi noću, vrišteći kao beba Stiven Tajler koja je u gadnom problemu. Ja recikliram. Kupio sam i šolju za kafu za višestruku upotrebu. Evo, tu je negde… Možda u vitrini? Ja sam praktično svetac. A onda sam ženi ispričao za izazov. „Uh“, kazala je, „to je teško. Umeš da budeš prilično sebičan.“ „Šta? Ne, to nije tačno. Ti umeš da budeš sebična!“ „Dušo…“ „Ja propuštam ljude u saobraćaju. Ti čak i ne voziš!“ „Ne, ti psuješ svakoga. Jezivo si besan na putu; čak je i zastrašujuće. Uvek radiš samo ono što hoćeš. S mojim prijateljima skoro da se i ne viđamo.“ „Ali oni su dosad…“ „Nećeš da izađeš iz kuće, osim ako ne ideš u kafi ć prekoputa. Letuje se samo tamo gde možeš da surfuješ. Išao si na put da bi surfovao kada sam ja bila u sedmom mesecu! Surfovanje je sebičan sport. I moraš da pobediš u svakom razgovoru. To upravo i radiš!“ „To nije tač… uh!“ Dobro, možda sam samoproklamovani svetac, kao što je Keni samoproklamovani mesija. Ali, da li jedan samonesvesni čovek tupavih težnji, koji jedva da konroliše svoje nagone, može to da promeni za samo mesec dana?

REŠEN JE DA UČINI DOBRO

ALI ZAŠTO UOPŠTE pokušavati da budemo dobri? Svakako je bolje da se smejemo s grešnicima, nego da plačemo sa svecima. Čak nas i evolucija tome uči. Sebični gen. Instinkt za očuvanjem. Moralisti bi to nazvali egoizmom, ali svi ostali to nazivaju društvom. Sebičluk – zbog toga smo i rođeni. Tog popodneva, u očekivanju da ću naći potvrdu kako stvarno jesmo zbog toga rođeni, počeo sam da pretražujem internet. Izgleda da sam se suočio sa fi nim šamarom. Iako ne postoji „nesebičan“ gen, postoje geni koji navode na ponašanje koje nazivamo „altruizmom“ i koje podrazumeva da pomažemo drugima bez ikakve koristi (pa čak i kada nas to košta). Ti postupci fasciniraju dr Ebigejl Marš, profesorku na Univerzitetu Džordžtaun. Dr Marš je bila među prvima koji su istraživali različite oblike altruističkog ponašanja u stvarnom životu, s posebnim akcentom na sumanutim verzijama poput „ovajje-ili-svetac-ili-ludak“ oblika ili slučajeva anonimnog doniranja organa potpunom strancu. „Došla sam do saznanja da je za različite oblike altruizma zaslužan određeni deo mozga – amigdala“, kaže dr Marš. Reč je o dve strukture u obliku badema koje su odgovorne za emocionalne reakcije, pamćenje i donošenje odluka. Ispostavilo se da je pojedinim osobama (na primer, davaocima organa) amigdala veća u odnosu na prosek – za oko osam odsto. Kod određenog broja ljudi (psihopate) amigdala je manja u odnosu na ostale. (Pitam se koju od ovih ja imam…) Na stranu to što sumnjam da sam potencijalni psihopata, ovo saznanje deluje kao dobra vest, jer potvrđuje ono čemu sam se potajno nadao – da ništa što radim zapravo nije moja krivica. (Ja? Sebičan? Dušo, okrivi moj mozak.)

Ali, onda se pojavi Ebigejl Marš s tvrdnjom da je genetika kriva samo za polovinu altruističkog ponašanja. Sve ostalo određuju način života i iskustvo. Međutim, kako se ispostavilo (a ovo se ne odnosi na psihopate), svi započinjemo život spoza mašnim nesebičnim kapacitetom. „Svi smo se razvijali tako da se manje oslanjamo na fi zičke, a više na socijalne mogućnosti“, kaže dr Marš. Kao slaba i spora vrsta, mi smo potrebni jedni drugima. Zbog toga će deca instinktivno pokušati da pomognu potpunom strancu, čak i bez ikakve koristi. Lagano ostajem bez argumenata. Dobro, u redu. Priznajem. Možda nismo rođeni sebični. Ali, sebičluk radi na duge staze… Zar nije tako? Još jedna greška. Kako dr Marš kaže, veliki je broj dokaza da pomaganje drugima poboljšava opšte mentalno i fi zičko stanje. Studije pokazuju da podučavanje dece povećava snagu, pamćenje i fi zičku fl eksibilnost, a ublažava depresiju. Slično tome, u žurnalu Društvena nauka i medicina navodi se da osobe koje se bave volonterskim radom, u proseku provedu u bolnici 38 noći manje od onih koji ni prstom nisu mrdnuli da nekome pomognu. Ako ni ova informacija ne govori da je vreme za promene, razmislite o sledećem: bavljenje neplaćenim društvenim radom umanjuje rizik od smrti za zapanjujućih 24 odsto, prema studiji objavljenoj u žurnalu Psihologija i starenje. Ukratko: dobri ljudi ne umiru mladi. To je bila noć kada sam se prevrtao po krevetu: „Umreću mlad!“ Žena mi se osmehnula. „Ozbiljan sam. Nisam okrenut zajednici. Ja mrzim ljude.“ „Bićeš ti dobro“, odgovorila je s druge, daleke strane madraca. Onda se prigušeno zakikotala, na ne baš lep način, i okre nula se da spava.

SLEDI MORALNA BITKA

OLAKŠAO SAM SEBI put ka dobrom načinu življenja. Prvo, počeo sam da pijem fer trejd kafu (proizvedenu prema standardima fer trgovine), iako sam sumnjičav kada je reč o „fer“ trgovini. Takođe sam (uglavnom) prestao da jedem meso (uglavnom). Ne jesti meso je grozno. Ali krave navodno emituju velike količine štetnih gasova, a svinje su pametnije od dece. Moralni pristup životinjama: štiklirano. Kada negde idem peške, pokupim svaki komad đubreta na putu, ponekad stižući na odredište punih ruku najlon kesa i nakvašenih kutija od fast fud hrane, a šake su mi pune opušaka. Gledam da li ima starijih gospođa kojima treba pomoć pri prelasku ulice. Nisam našao nijednu. (Mislim da danas većina njih vozi skutere.) Kada vozim, trudim se da razmislim pre nego što pozovem idiote da se obja snimo, čak i ako su očigledno imali priliku da se prestroje pre kilometar i po, ali su ipak to učinili 10 m pre skretanja. Uopšte uzev, pomalo sam i ponosan i blago mi raste zadovoljstvo sobom. (Živeću duže!) Ali, ovo je baš mnogo posla i postaje daleko teže kada mi desetine vlažnih opušaka ispadne iz džepa dok vadim telefon – telefon koji je napravio duboko nesrećan i depresivan kineski radnik, i džep koji je za nogavice zašivalo bangladeško dete. I odjednom ne osećam toliko zadovoljstvo. Gde god da se okrenem, naiđem na neku moralnu dilemu. Gde to davanje treba da stane? Nadajući se da ću naći odgovor na to pitanje, obratio sam se Piteru Singeru, liku iz Australije , utilitarističkom filozofu koji bi trebalo da deli moj stav. Ali, njegov utilitarizam se vrti oko sreće i toga kako usrećiti više ljudi – onih koji, kako se ispostavlja, niste vi sami. Singerova etika ide u paketu sa stalnom moralnom odgovornošću. Na primer, na putu do kuće ugledate dete kako se davi. Hoćete li ga spasti? Naravno. Hoćete li ga spasti iako to znači da ćete uništiti 250 dolara vredne cipele…?

Naravno. A šta ako se to dete davi u nekoj drugoj zemlji i, umesto da uništite 250 dolara vredne cipele, treba samo da uplatite 250 dolara na nečiji račun? U oba slučaja ste ostali bez 250 dolara i spasli dete. Ako ste spremni da upropastite cipele, zašto ne biste poslali pare? Naravno, nije sve to baš tako jednostavno… Je l’ tako? Opet greška. Prema neprofitnoj organizaciji GiveWell za istraživanje dobrotvornih udruženja koja na najbolji način preusmeravaju uplate dobrotvora, za 1.000 dolara može se poručiti mreža 237 sa insekticidom, koja štiti ljude od malarije u manje razvijenim zemljama. To je neverovatno! Ali to znači da je Singer u pravu: svaki put kada se između cipela za 250 dolara i cipela za 50 dolara odlučite za skuplje, zapravo ste odlučili da ne odvojite 200 dolara u dobrotvorne svrhe i time 47 osoba zarazili malarijom. Uživajte u svojoj obući! Moram da nađem nešto opipljivije.

OTKRIVANJE KUDA VODI VOLONTERSKI RAD

DOBRO, MOŽDA skupljanje đubreta i doniranje na daljinu nije za mene – ima nečega u vezi s utilitarističkim pristupom, što ovo kandidovanje za dobar život čini manje vrednim. A i ja više volim to „jedan na jedan“, razumete, da mogu videti, recimo, krajnje korisnike opušaka koji mi se motaju po džepovima. Odlučio sam da volontiram. Prvo, pokušao sam da zavijam poklone u lokalnoj prodavnici. Viđali ste to verovatno: kasir mi doda kupljeni poklon, ja ga umotam u lep papir „besplatno“, a kupac pokloni dolar u dobrotvorne svrhe. Jednostavno je. Jedino što su moji rezultati veoma trapavi, jedva prihvatljivi. I to je trenutk kad otkrivam da je volontiranje težak posao. Nije da ne postoje organizacije koje vape za nekim ko bi pomagao (ima bezbroj onih vrednih pažnje, na korak od vas), ali njima trebaju posvećenici, ne turističke ture kroz siromaštvo: poput direktora koji vode svoju razmaženu decu po narodnim kuhinjama da bi videla koliko dobro žive. U nadi da mi religija može pomoći u ovoj moralnoj zavrzlami, obratio sam se jezuitima, misionarskom redu katoličke crkve. Ako je neka verska organizacija upoznata s temom, to su svakako oni. Majk Redi je trenutno predsednik Jezuitskog dobrovoljnog odbora. Jedno vreme je volontirao u Los Anđelesu, gde je živeo skromno u kući sa još četiri druga volontera i radio kao socijalni radnik pri organizaciji Homeboy Industries za rehabilitaciju i zapo š ljavanje bivših zatvorenika. (Daleko od čikaškog predgrađa gde je živeo s roditeljima.

Bio je takođe primljen u medicinsku školu, ali je na kraju odlučio da se svega odrekne i preseli u LA.) „Ljudi veruju da je rezultat dobrovoljnog rada nula odnosno situacija u kojoj daješ sve i ne dobijaš ništa“, objašnjava Redi. „Ovakav rad bi stvarno trebalo da bude radosno, uzajamno iskustvo. Ne treba da bude teret. Ako jeste, onda nešto ne radite kako treba“. Redi smatra da je sposobnost da volontirate sama po sebi privilegija. Nije svako u mogućnosti da izostane s posla ili iz škole. Suština je u tome šta mi uradimo s tom privilegijom. „Šta sam ja uradio za druge ljude. pitanje je koje treba da postavite sebi“, kaže Majk Redi. On takođe smatra da postoji mnogo načina da svet učinimo boljim. Neki od njih uključuju voloterski rad i dobročinstvo, a neki ne. Ukoliko provodiš vreme sa svojom porodicom i činiš da joj bude bolje, i to je plemenita stvar. Ne moraš baš sve vreme da daješ. Zahvaljujući toj skromnoj rečenici (a i zbog žene koja mi je prebacivala zbog surfovanja), izabrao sam jedno istinsko volontiranje. Nešto čemu mogu da se posvetim i što mi neće biti teret. Vraćam se u školu.

POSTAJE UZOR NA TERENU

ZVAO SAM osnovnu školu u kraju i prijavio se za volontiranje. Pošto sam prošao sve važne provere (ostavimo po strani moju brigu da će u školi misliti da sam izopačen), bio sam spreman. Neka davanje počne! Svima vama koji imate vremena, privilegiju i školu u bliz ini kuće, ne mogu dovoljno svesrdno da preporučim ovu opciju. Nedelju dana nakon tog poziva našao sam se na času sa šestogodišnjacima koji su radili osnovne vežbe čitanja i pravili slova od plastelina. (To je bilo baš simpatično.) Nedelju dana kasnije bio sam na terenu gde sam u rukometu uništavao klince od 11 i 12 godina. (To je bilo još bolje.) Znao sam svako dete po imenu; ko je tužni gubitnik, a ko zlostavljač, ko ubija šutom te mu zbog toga dodeljujem gomilu izmišljenih faula da bih ga isk ljučio iz igre. Zvali su me „gospodin Smiderst“. To je slatko. Ali teško je ne pomisliti da je moje zadovoljstvo u neku ruku sebično, da ne radim sve to zbog istinskih altruističkih pobuda koje sveti volonteri uvek poseduju. Dr Marš, međutim, smatra da je naš altruistički sistem nagrađivanja dobar znak. Pozivajući se na budističkog monaha i molekularnog biologa Metjua Rikarda, pronašla je reči da ublaži moj osećaj krivice: „Sama činjenica da se osećamo dobro kada pomažemo drugima, pokazuje da smo altruisti; da nismo rođeni kao takvi, zašto bismo se dobro osećali u tome?“. Možda ovaj samonesvesni čovek ipak ima nečeg dobrog u sebi? Čak deluje i da je gospođica Džulija, učiteljica koja je gledala kako desetkujem njene đake na terenu, pozdravila moje prisustvo.

„Stvar je u tome da je veoma značajno igrati rukomet na velikom odmoru s nekim ko vam je uzor“, kaže ona. „Zato što im je… potreban heroj rukometaš?“, pitam ja. „Ne, ne da biste ih naučili da igraju rukomet, nego kako da nešto savladaju. Kako da izgube. Poput onoga: Tooo, ispao si, mali. Idemo – sledeći! Zato što se oni bore s tim. Treba im uzor s razvijenom socijalnom inteligencijom.“ Ovo što je gospođica Džulija rekla ima smisla. I dr Marš je takođe istakla isti taj altruistički domino efekat, koji postoji kod svake prosečne osobe. Prema njenom mišljenju, ljudi koji žive po principu da se drugima može verovati i od njih očekivati pomoć, i sami su osobe od poverenja i pomoći. Zašto? „Komplikovano je biti čovek“, kaže dr Marš. „Kako je život pun tih komplikovanih odluka i izbora, mi tražimo neki znak od ljudi iz okruženja. Samim tim što smo dobri, možemo po boljš ati opažanje drugih ljudi, a time i njihovo ponašanje.“ Da li ja mogu da promenim svet tako što sam dobar sportista? Možda ne svet, ali makar način međusobnog ophođenja ove dece na terenu. I ne moram da pišem ček na milion dolara ili rizikujem da uništim cipele skokom u reku. Dovoljno je samo da budem tamo i da budem… krut. „Imamo još jednog momka koji dolazi ovamo i drži boot kamp”, dodaje gospođica Džulija konspirativno. „To je kao fi tnes“ – kez od uva do uva – „i svi grublji dečaci ga psuju. A on im vrati. Zapravo je bivše vojno lice; ozbiljan je psovač. Ali, kod njega nema tolerancije“. Pa kako?! Gospođice Džulija, molu li i ja da psujem decu? Apsolutno ne.

I NAJZAD … PREDAJE SE ČISTOM ALTRUIZMU

PROĐE TIH mesec dana. Gledao sam kako zlostavljači manje maltretiraju drugu decu, kako gubitnici razvijaju malo gracioznosti. Napredovali su. Pitam se da li će se vratiti na staro. Ali, ja sam uložio više neko ikada do tada, u svakom smislu. Promenio sam svoje ponašanje, barem mislim, makar malo. Neke promene su značajnije od drugih. Manje psujem u kolima. Povećao sam mesečnu donaciju dobrotvornim ustanovama. Iz škole me zovu da opet dođem. I prema ženi sam bolji. Kada se vratim kući, pitam je kako joj je prošao dan. Rezervisao sam nam i večeru u pravom restoranu, koji čak nema ni TV na zidu. Nije čak ni blizu naše kuće! „Znaš“, rekao sam joj, trudeći se da je ne prekidam kada se raspriča i sebi da oduška. „Srećan sam što te imam. Ti si divna majka. Volim te. I odlično izgledaš u toj haljini“. Pogledala me sumnjičavo. „Ovo je stara haljina“, rekla je. „Odlična je“, ponovio sam. „Je l’ si ti i dalje dobar zbog tog članka?“ „Završio sam to.“ „Što si dobar?“, upitala je. „Prestani to da radiš.“ Predložio sam da odemo na odmor. Neki romantičan put. Kraljevsko ostrvo, možda. Divlje i romantično, tik uz Tasmaniju. Ili, u Margaret River, vinsku regiju na zapadu Au stralije. Bali, možda? Tropsko i slatko! Ostrvo bogova! „Bali?“, rekla je. „Bali! Je l’ ti to ozbiljno? Mogu da se kladim da ima surfovanja na svim ovim mestima“. Trgnuo sam se. Bila je u pravu. Smejala se na neki poseban, odsečan način. Ali, barem je bilo malo sjaja u tim očima. Pravi nesebičluk je vrlo težak. (Mislim, čak ni jezuiti ne očekuju savršene volontere.) Kada sam ovo rekao Maršovoj, izbacila je brz odgovor: „Svi težimo da sopstveno iskustvo koristimo da bismo uticali na zaklju čivanje drugih ljudi. To se zove egocentrična pristrasnost. Stoga se čini da je za ljude koji ne veruju u postojanje istinski altruističke motivacije, taj stav verovatno povezan s njihovom naravi“. Ups! Nadajući se da ću za kraj potvrditi svoju narav, zvao sam surfera Tadža Barova, bivšeg vicešampiona u profesionalnom surfingu. Povukao se 2016. da bi više vremena provodio sa svojom ćerkom. Pitao sam ga da li je surfovanje sebičan sport. Smejao se, onako malo likujući. „Ha! Priznaću: surfovanje je vrlo sebičan sport“ rekao je. „Kada su talasi dobri, sve drugo ostavljaš. Teško je tu ne biti sebičan. Zato sam se i povukao, zbog porodice.“ Dobro, ali da li bi otišao na odmor negde gde nema talasa? „Zezaš me?“, pitao je. „Pa, naravno!“ Dakle, idemo na odmor bez daske za surf.

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.