U najmasovnijem borilačkom sportu na planeti, naša zemlja ima trofejnog junaka i heroja. Slobodan Boba Bitević, borac Karate kluba Dinamo iz Pančeva i srpske reprezentacije, čisti protivnike svojom brzinom, umećem, odvažnošću…
Stao sam s njim na tatami, oči u oči, da vidim kako kuca srce šampiona (pesnicu mu nisam video). Dobrodošli u karate Akcijanje.
U Pančevu živi, radi, grli, voli i ljubi jedan od naših najboljih sportista, generalno. Boba Bitević čeka me na Trgu Kralja Petra, iza ćoška je sala u kojoj trenira dva puta dnevno.
„I da mi je druga noga povređena, došao bih“, potvrđuje nesalomiv stav borca. Lani je imao turnir posle kog mu je skočni zglob leve noge otekao kao krofna. „Znaš kako je kad mavašijem pogodiš u lakat protivnika“.
Znam, dobro znam! Susret sa Bitketom vraća me u detinjstvo, trajno obeleženo karateom. Generacija smo, ’88. „Svi smo pojurili u salu zbog crtanih i igranih karate filmova koji su bili popularni tada. Neki smo ostali do danas, a evo ti si se vratio svojoj kući“, govori i nekoliko puta, između poente, podvlači: „čast mi je“.
To je karate, na stranu udarci, tehnike, kate i borbe. Ključ je karakter, tačnije vaspitanje, to je najveća vrednost ove veštine, rekao bih. Sećam se, jako dobro, kada te sensei pošalje na sklekove jer pričaš dok si u vrsti, ili fasuješ sto trbušnjaka za kaznu što si opsovao protivnika.
Nisam guru, ali to se oseti u svetloplavim očima mog domaćina: pogled čistine, fokus. Govori odlučno, reči su mu glasne, rečenice kratke. Spolja je sve na svom mestu: skladna građa, varira od 80 do 85 kilograma, hod blago na prstima, sportska odeća, crno i sivo, nenametljivo. Nindža je neprimetan.
Nos asimetričan, (s)lomljen nekoliko puta. „Toliko o tome da u karateu nema jakog kontakta“, nadovezuje se.
Stojimo na platou optočenom drvoredom, slušam pobednika. „Karate je toliko jednostavna, a tako komplikovana veština. Koliko god radio, uvek možeš da poboljšaš udarac. Ne možeš da ovladaš u potpunosti, zlatna medalja ne znači mnogo ako već sutra nisi u sali sa željom da budeš još bolji“, pravi uvod svetski šampion iz 2010. godine.
Kad smo kod uvoda, zanima me šta me čeka danas? „Istegnuće zadnje i prednje lože, diskushernija i videćemo, možda neka rehabilitacija desetak dana“, mangupski me pali.
Ulazimo u salu KK Dinamo, 200 kvadratnih metara tatamija, lutke za udaranje, veliko ogledalo, dosta svetlosti i miris borbe, to je ambijent. Moguće je da sam pod utiskom filmova, ali ne bežim od emocije.
„Napolju si pričao mnogo, ovde ćeš, verujem, još bolje da govoriš. Praktični deo nastave je mnogo bolji“, šali se i daje mi kimono. Naspram onog od pre 20 godina, kog složenog pod konac, uštirkanog, čuvam negde u svojoj sobi, oprema koju mi uručuje Bitke ima teksturu modernih materijala za trčanje. „Sve je napredovalo, pogotovo takmičari“, tvrdi.
Biću crveni borac, Bitke plavi, kimono je beo: Srbija!
Pre bitke sa Bitketom, da rešimo nedoumice. Šta je u karate borbi dozvoljeno a šta ne, tačnije, šta je poen, pošto znamo kako cilj nije sličan boksu: nokautirati protivnika. Naprotiv. „Broj jedan je tehničko izvođenje, da udarac bude pravilno izveden, ali i eksplozivan i brz, istovremeno. Karate je beskontaktni sport, ali zbog ogromne brzine dolazi i do žešćih udaraca“, priča.
Još jedna misterija su kate, čemu služe? „Kate su takozvane borbe sa zamišljenim protivnikom, kojima početnici moraju da ovladaju da bi prešli na borbe“, jasan je.
Kate su trenutak gde pokušam da steknem poverenje. Unsu, vežbao sam je danonoćno, pa da vidimo da li je se sećam. U sali je i Aleksandar Anđelković, Bobin saborac iz kluba. Pomno prate moje pokrete. Flashback..!
Idemo u borbene tehnike. Karate gard je znatno niži od bokserskog, stav je raskoračan i skakuće se. Noge su pokretač. „Iz te klacklacie možeš mnogo brže da reaguješ“, komentariše. Borba traje tri minuta sa prekidima, a u toku dana takmičar može da ima i do osam mečeva. Ozbiljna kondicija!
Glavni utisak je brzina. Bitevićevu pesnicu bukvalno ne vidim, samo krenu suze. „Uf, nisam te valjda pogodio, izvini“, ide za mnom, a ja presrećan što sam osetio udarac. Živ sam čovek. Ne želim da vam prodajem priču iz filma Borilački klub, ali mogu da dodam onu Preletovu: Muškarac mora da se sokoli!.
„Da bi ovde bio šampion, moraš da traješ. Kada pobediš, svi počnu da te analiziraju ne bi li ti doakali. Zato takmičar unosi novitete u svoju borbu kako bi iznenadio protivnika“, opisuje. Značilo mu je da promatra svoje mečeve. „Nije prijatno da gledaš kako si dobio i trpeo jake udarce, ali tako sam najviše učio“.
U samoj borbi, dok se skakuće i traži prilika za napad, važno je da se predviđa, kao u šahu, recimo. Intuicija puta milijardu puta ponovljeni udarci. Čini mi se da je distanca velika, međutim, sekunda, i tigar je tu. „Evo, samo da ti dočaram koja je to brzina“, skroman je.
Brzinu sam izgubio, snagu takođe, nešto malo tehnike je ostalo, mavaši-geri recimo, ali to je i više nego nedovoljno da danas pariram nekom prosečnom borcu. Svako poređenje sa šampionom koji je prekoputa, zvučalo bi diletantski.
Ipak, ono što držim da je ostalo i što uvek među karatistima ostane kada se borba završi, jeste princip kog sam se dotakao iznad. Vaspitanje i poštovanje.
U poslu gde nema mesta za ljubav, a nazvaćemo ga novinarstvo iako ta reč počinje neizdrživo da zaudara na balegu, uvek me kopkalo šta bi mi rekao moj karate, moj Demijurg? Da li sam ga osramotio? Jesam li ostavio dovoljno dobrih dela iza sebe, da li sam ljude o kojima pišem, pričam i snimam, svojim radom učinio boljim?
Akcija sa Bobom Bitevićem, ljubaznim i vaspitanim sportskim junakom, diplomiranim profesorom fizičke kulture, suprugom, ocem, šampionom, između ostalog, samo je jedan od načina da se zahvalim karateu na svemu što me je naučio. A i Bobi…
Uz osećanje ogromne poniznosti što sam ovde stavio svoju priču ispred heroja čiju umešnost možete da doživite u videu ispod, podvlačim kako me karate uvek opominje na uverenje kao glavnu komponentu. Na uverenje u časno! Uživajte u epizodi sa čovekom-munjom:
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.